Petak, 01.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Saslušanje u kancelariji Ozne

Дочек америчког пуковника Роберта Макдауела по његовом доласку у Србију у лето 1944.

Islednik pokazuje dokument „Instrukcije za jugoslovensku ekipu”, pa traži objašnjenje ko je mogao pripremiti ovu instrukciju.

Instrukcija je iz Intelidžens servisa.

Kao što vidite, Instrukciju ste primili pre napada Nemačke na SSSR. Molim vas, setite se ko vam je predao.

Instrukcije se sećam, imao sam je u rukama. Nisam siguran kako mi je došla u ruke. Ja ću nabrojati lica za koja je verovatno da su mi je dala. Turski konzul u Beogradu ili dr Sekulić iz Beograda, koji je kasnije otišao preko Bugarske i Turske za Englesku, ili Rapotec, koji je iz Kaira došao kod Birčanina u Split, vraćao se ponovo za Kairo i u više mahova dolazio; možda Kostić koji je putovao preko Turske za Kairo 1941. godine, leti; general Bora Mirković, koji je tada bio u Kairu radio je nešto za račun engleske službe i njegov agent koga je uputio iz Kaira trebalo je da se sastane s Milanom Aćimovićem. Moguće je i po tome agentu da je upućena Instrukcija, a koja mi se pokazuje. Ime agenta ne znam. Tih dana došao je Dragoslav Pavlović, potpukovnik, iz Beograda na Ravnu goru kod mene i nije isključeno da je taman on doneo ovu Instrukciju. Moguće je da je Instrukcija došla i iz sovjetskog poslanstva u Sofiji.

U Instrukciji se nudi veza preko sovjetskog poslanstva u Sofiji. Navedite preko koje ličnosti je išla?

Preko vojnog izaslanika. On je primio koverat na kome piše vojni izaslanik, otvara ga, i drugi manji koverat na kome piše „Bosfor”. Taj drugi koverat vojni izaslanik ne otvara, već ga predaje licu čija je šifra „Bosfor”, u ovom slučaju engleskom agentu. Najverovatnije je da je ova veza išla preko turskog konzulata u Beogradu.

Ko je i kakve izveštaje sastavljao?

Ja sam sastavljao i predavao ih beogradskoj organizaciji, a ona preko konzulata dalje.

Za koga su bili izveštaji?

Uvek sam pisao predsedniku vlade, bez obzira na to što je engleska služba otvarala koverat i saznavala sadržinu.

Je li se radilo sa ili bez šifre?

Otvorenim tekstom jer šifre još nismo imali.

Šta su sadržavali izveštaji?

Obaveštenja iz cele zemlje, koliko sam ih ja znao.

Da li su sličnu instrukciju doneli Hadson i Ostojić?

Jesu. Samo je bio veći broj pitanja nego u ovoj prvoj instrukciji.

Zbog čega ste tražili da između vas i pukovnika Belija, šefa britanske obaveštajne službe, u vašem štabu postoji pismeni kontakt?

Dokačili smo se.

Zbog čega?

Smatrao sam ga krivcem za promenu koju je engleska vlada u svojoj propagandi preko Radio Londona zauzela prema meni, iako sam ja još 1942. godine, kada sam došao u Crnu Goru, molio Hadsona a i sam slao depeše u London da mi engleska vlada stavlja blagovremeno primedbe ako ona nalazi za potrebno u odnosu na moj rad.

Engleska vlada mi nije stavljala nikakve primedbe, mada je bila obaveštena o mome radu u potpunosti. Najednom je nastupio preokret. Ja sam Beliju pripretio Sovjetskom Rusijom i stavio mu do znanja da mi je dosadilo da kao mala zemlja budemo kusur Evrope.

Zbog ove pretnje Sovjetskim Savezom Beli je celu noć telegrafisao u London i ja sam odmah dobio prekor vlade u Londonu za takvo moje držanje.

Da li ste tada mislili na ozbiljnu vezu sa Sovjetskim Savezom?

Jesam.

Kako ste je mislili ostvariti?

Direktnim povezivanjem sa Sovjetskim Savezom.

Sa ili bez pitanja vlade u Londonu?

Bez posredništva i pitanja vlade u Londonu.

Zašto ne sa pitanjem vlade?

Bio mi je poznat stav vlade. Veza sa vladom mi je bila onemogućena direktno, a išla je preko engleske službe. Ja sam uspevao da dobijem stvari mimo Engleza do Kaira, ali od Kaira dalje nije moglo jer je bio zabranjen šifrovani saobraćaj Kairo–London.

Da li ste pokušavali kontakt sa Sovjetima, preko kakve političke ličnosti u inostranstvu?

Jesam, preko gospodina Jovana Đonovića. Njemu sam depeširao da me poveže sa Rusima direktno, mimo znanja vlade i Engleza. On me je obavestio da će učiniti sve i dobio sam odgovor tek u drugoj polovini marta 1945. godine da pošaljem svoje delegate u Beograd na dan 10. marta, gde bi se ti delegati povezali sa ruskim ljudima, koji su imali da me dovedu u vezu sa glavnom komandom maršala Tita. Đonović mi je javio da se u kontaktu sa Rusima ne zauzimam suviše za kralja Petra i da su mi Rusi tako poručili. Takvu poruku od strane Rusa Đonović je dobio u Parizu gde se sastao sa Rusima.

Kada ste učinili predlog preko Đonovića?

Još 1943. godine, nadodajem na svoje prvo pitanje kao odgovor da sam u martu 1945. godine ponovo po odgovoru Đonovića tražio da on izdejstvuje drugi moj sastanak s Rusima jer je njegovo obaveštenje o prvom sastanku koji je trebalo da se održi 10. marta zakasnilo.

Vi ste 23. decembra 1943. godine održali konferenciju sa generalom Armstrongom, šefom britanske vojne misije kod vas. O konferenciji postoje pismena dokumenta kojima raspolaže istraga. Sećate li se te konferencije i šta je bilo njeno centralno pitanje?

Sećam se. Njeno centralno pitanje bio je moj zahtev da general Armstrong posreduje da dođe do sporazuma između mene i Tita.

Zašto nije došlo do sastanka?

Na konferenciji od 3. januara 1944. godine u selu Goreovice pod Medvednikom imao sam konferenciju sa Armstrongom, koji je trebalo da mi prenese odgovor po mom zahtevu za kontakt sa Titom. Na moje iznenađenje, dobio sam odgovor kakav nikad nisam očekivao. Naime, Armstrong mi je rekao da britanska vlada ne želi da posreduje u pogledu sastanka i pregovora s partizanima. Ovoj konferenciji prisustvovali su Armstrong, Beli, ja i Steva Moljević.

Je li Armstrong težio da dođe do sporazuma između vas i partizana?

Kada sam mu izneo moj zahtev za sporazum bio je oduševljen. On je odmah poslao depešu u London i povodom te depeše poslao mi je pismo puno ushićenja i nade da će doći do izmirenja između mene i partizana.

Čime tumačite stav odbijanja koji je izrazila engleska vlada po pitanju sporazuma vas i maršala Tita?

Engleskoj vladi nije bio interes da dođe do sporazuma između mene i Tita, jer bi na taj način ona oslabila svoj politički uticaj u Jugoslaviji, a na korist uticaja Sovjetskog Saveza. Engleska vlada nije zaboravila moju pretnju Beliju i o mom naslonu na SSSR i van diskusije je da joj nije bio politički račun da Sovjeti imaju jači uticaj u Jugoslaviji. Englezi su bili uvereni da će preko mene imati pun uticaj u Jugoslaviji i prirodno je da nisu imali politički interes da se ja i Tito sporazumemo.

Da li su vam članovi engleske vojne misije u ime svoje vlade obećali punu političku podršku nakon kapitulacije Nemačke po pitanju organizovanja vlasti u Jugoslaviji?

Englezi nikada ne govore otvoreno, ali posredno mogao sam zaključiti da su mislili da mi daju punu podršku. Ja moram naglasiti da su Englezi već tražili lice koje bi me moglo zameniti i koje bi im služilo kao Zervas u Grčkoj. Oni su pokušali da odvoje pojedine moje komandante od mene i da preko engleske misije kod tih komandanata oni u stvari komanduju. Oni bi takve komandante naročito pomogli i time privlačili druge.

To znači da su oni hteli da uzmu komandu u ruke, da oni organizuju stvari?

Tako je. To je potpuno jasno.

Možete li navesti komandante kod kojih su pokušavali odvajanje od vašeg štaba?

Mogu. Pokušavali su kod Keserovića, ali bez uspeha. Dali su mu i novac. Pokušavali su kod Dragoslava Pavlovića, koji je objedinjavao komandu Krajinskog, Homoljskog i Timočkog korpusa, a kod njega su uspeli. Ja sam bio blagovremeno obavešten, naredio napad na njega, jer on nije dobro stajao na terenu. Razoružao sam ga i bio je sproveden kod mene u štab. Pokušali su da odvoje Piletića, Ocokoljića i Ljubu Jovanovića Patka. Znam da je došlo i do svađe engleske misije sa ovim komandantima jer su Englezi za mene rekli jedan vrlo pogrdan izraz.

(...)

Islednik čita depešu broj 2272 od 23. decembra 1943. godine, kao odgovor na depešu vlade iz Londona u kojoj preporučuje Mihailoviću najčvršći naslon na Veliku Britaniju, pa upitan po ovoj depeši, odgovara:

Depeša je tačna. Nisam imao nikakvog zaleđa, a morao sam tako javiti jer je to depeša koja ide preko britanske službe. Ova depeša trebalo je da mi olakša situaciju u odnosu na britansku propagandu, koja mi je preko Radio Londona jako smetala.

Da li je ovako vaše intimno raspoloženje i mišljenje u odnosu na Ruse kao što je izraženo u ovoj depeši?

Nije. Moje intimno mišljenje bilo je na Ruse naslon. Što se pak tiče Engleza, moje intimno mišljenje je bilo da ih čak i iz Trepče oteram.

Da li vam je i ko stavio do znanja da, shodno odlukama u Teheranu, ruska vojska ne sme preći granicu Jugoslavije?

Jeste. Mek Daul, šef američke misije (vojne) stavio mi je do znanja da Rusi neće prelaziti granicu Jugoslavije, shodno odlukama zaključenim među saveznicima.

Da li vam je ko, gde i kada stavio na znanje da će se englesko-američke snage iskrcati u Jugoslaviji?

Nisam siguran kada, ali znam da mi je o tome govorio pukovnik Beli, najverovatnije kada je došao kod mene u Lipovo. Kasnije, u mesecu avgustu 1943. godine, imao sam obaveštenje od Belija o predstojećem iskrcavanju na jadranskoj obali.

Da li ste naredili u vezi s avgustovskim iskrcavanjem angloamerikanaca u Jugoslaviji kakav pokret svojim jedinicama i koji?

Još u toku zime 1942/1943. razradio sam i svim komandantima dostavio operacijske direktive za slučaj opšteg napada na okupatora. Takav momenat bilo bi iskrcavanje saveznika na jadranskoj obali. Sećam se da se prvo imala da oslobodi čitava zona duž obale i da bi za to bile angažovane sledeće snage: snage iz stare Crne Gore zajedno sa Hercegovcima imale su da dejstvuju duž obale u pravcu Splita; Dinarske snage imale su da dejstvuju u svom pravcu na ovoj prostoriji, a ličke snage imale su duž hrvatskog Primorja da izbiju na Sušak.

Jeste li poslali naređenje komandantima da izvrše pokret i kada?

U to vreme poslao sam. Ličke snage su krenule pod komandom majora Bjelajca. Dinarske snage su takođe izvršile pokret, a crnogorske snage mislim da nisu izvršile pokret. Hercegovačke snage krenule su prema svom delu Primorja.

Ko vas je obavestio o predstojećem iskrcavanju?

Engleska misija kod mene.

Je li Mek Daul došao zajedno sa svojim članovima misije?

Jedni su došli pre njega a jedni sa njim.

Ko je bio prvi predstavnik Amerike kod vas?

Poručnik Đorđe Musulin, koji je došao još početkom 1943. godine.

Gde se spustio Mek Daul i kada?

Spustio se na aerodrom Pranjane, u oblasti Čačka. Ja mislim da je to bilo u mesecu julu 1944. godine.

Jeste li odmah sa njim održali sastanak?

Dva-tri dana nakon što je došao, sastali smo se na putu između Ličke Kamenice i sela Gojna Gora.

Kakvu je poruku preneo i šta vam je rekao pri sastanku?

Kazao mi je da dolazi kao predstavnik američke vojske, ali da je i moćan predstavnik Ministarstva spoljnih poslova u Vašingtonu i da vrlo dobro stoji kod predsednika Ruzvelta, te je preneo sledeću poruku: Rusi u svom nadiranju neće ući u Jugoslaviju, kazao mi je da razume da je moja sadašnja situacija teška, ali me je uveravao da mi je budućnost potpuno osigurana. Treća poruka je bila da se ja bezuslovno održim u narodu.

To znači da je Amerika na vašoj strani?

Tako je. Ali on još dodaje: Rusi su praktični političari i uvažiće stanje koje se nađe na terenu.

Molim vas, kako ste vi razumeli njegovu poruku da ima da se održite na terenu. Nije li vas ta poruka gurala da ima da istrajete u borbi protiv partizana?

Ja sam to razumeo, mislim, pravilno, tako da je moja dužnost da održim teritoriju, koju držim i da je ne pustim pred navalom partizana, što je značilo dalje vođenje borbe s partizanima.

Nije li vam Mek Daul stavio do znanja da vaša dužnost nije da pobedite Nemce u Jugoslaviji, već da je to dužnost saveznika, a vaša da ojačate svoj položaj?

On je rekao doslovno ovako: Nas Amerikance ne interesuje vaša borba sa Nemačkom. Oni ima da idu iz Jugoslavije akcijom saveznika. Vaše je da se održite u narodu.

Imam obaveštenje da je Mek Daul nastupao na zborovima i da je jednom prilikom rekao da Amerikanci ne ginu zato da bi u Jugoslaviji vladali komunisti. Je li to tačno?

Nastupao je na zborovima. Govorio je na engleskom, a prevodio je jedan od njegovih oficira. Tačno je da je govorio da američka omladina ne gine zato da bi u Jugoslaviji zavladao komunizam. Govorio je o muslimanima, podvlačeći da je potrebno da se slože Srbi i muslimani, a kao primer je iznosio Ameriku, u kojoj mnoge nacije obrazuju opšti pojam Amerikanac. I na zborovima i meni lično, govorio je da Amerika pomaže isključivo mene i moj pokret u Jugoslaviji.

Jeste li mu verovali?

Od svih misija, on je na mene ostavio najbolji utisak. Verovao sam mu. Da.

-----------------------------------------

O zapisniku i postupku isleđivanja

Prepis Zapisnika o saslušanju Dragoljuba Draže Mihailovića iz koga objavljujemo delove rađen je u Kancelariji Ozne za Jugoslaviju 9. aprila 1946. godine. Reč je o dokumentu otkucanom latiničnom pisaćom mašinom na 157 stranica gusto kucanog teksta, uz prateći Registar imena koji je otkucan na 12 stranica. Iz Zapisnika je očigledno da su saslušanje obavljala najmanje dva lica, pošto se tokom istrage jedno od njih obraća Mihailoviću sa „ti”, a drugo sa „vi”, uključujući i titulisanje sa „gospodine generale”.

Javni tužilac FNRJ u vreme procesa Mihailoviću, Josip Hrnčević, u memoarskoj knjizi „Svjedočanstva”, koja je objavljena 1984. godine, navodi da je istragom „rukovodio i u njoj sudjelovao” njegov zamenik Josif Malović, i da je „za pregled dokumentacije i preslušavanje optuženih i svjedoka bila sastavljena ekipa islednika”.

Osim toga, „bila je formirana i grupa konzultanata, koju smo sačinjavali Miloš Minić, Rade Naumović, Vladimir Dedijer, Josif Malović i ja”, piše Hrnčević.

U razgovoru koji sam vodio s Vladimirom Dedijerom 1990, a „Politika” ga objavljivala od kraja marta do sredine maja te godine, što je javnost pratila s izuzetnom pažnjom, Dedijer je posvedočio sledeće:

„Tada je CK KPJ odredio jednu komisiju savetodavnog tipa koja je pomagala u istrazi protiv Draže Mihailovića. O njoj je pisao u svojim sećanjima Josip Hrnčević. Moj zadatak je bio da za Dražu pripremim pitanja u vezi sa važnijim istorijskim događajima. Uz Titovu saglasnost, ja sam tada molio Josifa Malovića, zamenika javnog tužioca FNRJ i rukovodioca istrage, da Draži Mihailoviću postavlja i pitanja o njegovim vezama sa Rusima. Ne zaboravite, bila je to 1946. godina, doba najvećeg prijateljstva sa Sovjetskim Savezom.”

(Foto:kopiju Zapisnika iz kojeg objavljujemo delove predao mi je Vladimir Dedijer u septembru 1990. godine.

Sl. Kljakić

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.