Pozorište je pokret otpora varvarstvu

Specijalno za "Politiku" od dopisnika Tanjuga

Festival u Avinjonu je smotra koja već 60 godina određuje puls evropskog pozorišta, jedan od najvećih u Evropi, uz festival u Edinburgu. Na ovogodišnjem 61. pozorišnom festivalu u ovom francuskom gradiću, čiji je maratonski program završen sinoć, četrdesetogodišnji francuski pozorišni reditelj Frederik Fisbak bio je počastvovan titulom "asocijativnog umetnika". Fisbak je u ovoj ulozi nasledio Tomasa Ostermajera, Žana Fabra i Jozefa Nađa.  Specijalno za "Politiku" Fisbak govori o svojim postavkama Šara i Ženea, o umetničkoj orijentaciji kojom se rukovodio u formiranju ovogodišnjeg programa, zajedno sa mladim umetničkim direktorima Ortans Aršambo i Vensanom Bodrijeom.

Jedna od misija ovog festivala je da napravi vezu između prošlosti i sadašnjosti...  

Odnos prema nasleđu se nametnuo kao tema dok smo pravili program. Umetnički direktori Aršambo i Bodrije želeli su da naprave paralelu između romana Sever, Luja Ferdinanda Selina (koji je postavio nemački reditelj Frank Kastorf), Hipnosovih listića Rene Šara (koje sam ja postavio) i Mefista  Klausa Mana – koji je inspirisao Belgijanca Toma Lanoa da napiše Mefisto for ever, u režiji njegovog sunarodnika Gija Kasijea.

Glavni cilj  je bio, međutim, da festival ujedini reditelje i pisce, među kojima je mnogo onih koji sami postavljaju svoje tekstove, kao Rodrigo Garsija, Eleonora Veber, Žildas Milen, Kristof Fijat, Valer Novarina, Dijedone Nijanguna, Fostin Linjekula. Njihova estetika je veoma različita, ali imaju izvestan zajednički odnos prema gledaocu, zajedničku viziju pozorišta i njegove funkcije.

Prava tema ovog festivala je gledalac, odnosno njegova funkcija u pozorištu.

Gledalac je i centar Vaše umetničke preokupacije u ovom trenutku?

U potpunosti. Pre nekog vremena razgovarao sam sa profesorom estetike iz Frankfurta, Hansom Tijesom Lemanom, koji je napisao knjigu Postdramski teatar. Možemo da se slažemo ili ne sa terminom, ali autor govori o tome da se mesto gledaoca promenilo, da je njegova uloga veća.

U pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim,  ideja pozorišta je bila da prenese poruku koju gledalac treba da primi, dakle da ima izvesnu pedagošku ulogu. Danas to više nije slučaj. Politička ili verska ubeđenja su mnogo više izložena, odnos prema ideologiji je mnogo složeniji nego ranije. Mnogi reditelji i koreografi danas rade na onome što pozorište čini posebnim u odnosu na masmedije, ponajviše televiziju, i posmatraju pozorište kao mesto gde gledalac preispituje svoj odnos prema svetu, svoje izbore, sudove.

Masovni mediji imaju suprotnu ulogu od onoga što mi pokušavamo da radimo – njihova funkcija je da uspavaju kako bi se bolje konzumiralo, dok nas rukovodi želja za saznanjem, za slobodom.

Gledalac nije tu da primi poruku, već da rekonstruiše smisao. Ovaj festival je reprezentativan za ovakvo, postdramsko pozorište, ako se tako može nazvati.

Zato je ove godine veća pažnja posvećena dramskom tekstu?

Tekst je važan, jer nosi ideje, značenja, smisao, ali, tu je i scenski prostor, način na koji glumci rade na sceni, određeno osvetljenje, znakovi.

Na festivalu 2005. godine izbio je veliki skandal zbog toga što je postavljeno mnogo predstava bez teksta. Pitanje da li je potrebno više ili manje teksta u pozorištu je pogrešno. Nije reč o tome da li je potrebno fizičko ili govorno pozorište, već o drugačijem scenskom jeziku nove generacije umetnika, kojoj i ja pripadam. Reč je o mutaciji koja se trenutno odvija u pozorištu i ovaj festival predstavlja tu mutaciju.

U Francuskoj je dugo smatrano da je plesno pozorište mnogo naprednije od govornog. Za mene je plastična umetnost bila daleko ispred pozorišne, pre svega po mestu koje ima gledalac, suočen sa instalacijama ili drugim formama. Danas možemo da kažemo da je pozorišna umetnost upila sve te forme i povezala ih sa tekstom.

Na sceni je i nova interpretacija klasika, poput Šekspira i komada Hipolit Robera Garnijea?

Šekspirovi Kralj Lir i Ričard Treći i Garnijeov Hipolit su najstariji tekstovi na programu. Tu su i "savremeni" klasici, poput Žana Ženea ili Klausa Mana, ali ove godine je upadljivo da ima mnogo više savremenih tekstova nego ranijih godina.

Kako ove tekstove vidite u današnjem kontekstu?

Za mene postoji direktna veza između Garnijea i Ženea, iako ih deli 400 godina. Garnijeov jezik je zadivljujući, pretklasičan, barokni, koji je omogućavao da se u pozorištu  kažu mnoge stvari koje inače nisu mogle da budu javno izrečene. To je bilo pre nego što je Luj Četrnaesti centralizovao vlast i tražio od Rišeljea da "napraviti" jedinstveni jezik.

Ženeovi Paravani koje sam postavio jedno su od najvećih pozorišnih dela 20. veka, koje se bavi veoma bolnom stranicom francuske istorije – ratom u Alžiru, koji je dugo nazivan "događajima" u Alžiru, kako bi se alžirski vojnici nazvali teroristima.

Bilo je važno reaktivirati taj jezik utoliko pre što ulazimo u političku eru u Francuskoj koja je za mene zastrašujuća – ne samo zbog neoliberalnog režima, već pre svega zato što uz neoliberalizam uvek ide i određeno čistunstvo, moralizatorski stav prema telu i osećanjima. Za mene je to zastrašujuće jer to nije moja zemlja, moja kultura i moj jezik.

Postavili ste i Hipnosove listiće Renea Šara, kome ove godine festival odaje omaž?

Šaru možemo prići na dva načina – kao istorijskom svedočanstvu o pokretu otpora, ili univerzalnije, što mene više interesuje, kao određenom odnosu prema istoriji i prema drugome, kroz stremljenje prema slobodi koje je zajedničko, a ne individualno, gde svako ide svojim putem i nije ga briga za ostale. Ovaj tekst, između poezije i metafizike, postavlja univerzalna pitanja i mlađe generacije su ga dobro primile. Scena je savremena, sa simbolima sadašnjice, poput rok kulture. To je, međutim, pokrenulo pitanje da li imam pravo da to radim sa tekstom koji predstavlja "istorijski" spomenik pokreta otpora.

Za mene on to nije. Drugo pitanje je bilo da li imamo pravo da ga u ovakvoj formi prikažemo u "Počasnoj dvorani" Papske palate. Naravno da imamo. To što ovo mesto ima jako simboličko značenje, jer je tu Vilar osnovao festival, ne znači da na njemu treba da postavljamo samo Šekspira.

Preko Šara festival je želeo da oda počast svojim osnivačima?

Da, ali ja sam ga predložio, komad mi nije bio naručen. Zaboravlja se da je Šar predstavio Žana Vilara svojim prijateljima, Ivon i Kristijan Zervos, koji su 1947. godine pripremali veliku izložbu savremene umetnosti, Braka, Pikasa, Ernsta u Papskoj palati i koji su hteli da uz nju bude prikazan i pozorišni komad. Vilar im je predložio tri, od kojih Šekspirovog Ričarda Drugog, koji je odigran u Počasnoj dvorani. Tako je rođen festival u Avinjonu.

To je bio prvi gest kulturne politike koja je počela da se formira posle rata u Francuskoj i koja je trajala sve do osamdesetih, devedesetih godina, kada je počela da bledi. Velika ideja ovog festivala u posleratnoj Francuskoj, rođena u pokretu otpora, bila je da neće biti moguće da ponovo dođe do varvarstva ako građani imaju pristup umetničkim ostvarenjima, jer će biti tolerantniji, osetljiviji, humaniji.

To je važno i zbog toga  što je to u vezi sa današnjom situacijom u kojoj je kulturna politika u Francuskoj izgubila repere. Političari više ne govore o važnosti i mestu  kulture u društvu.

Da li ovaj festival još uvek uspeva da pokrene duhove?

Umetnički direktori se trude da pomere granice (stil), iako nailaze na brojne teškoće, jer je ovaj festival postao ogromna institucija sa velikom simbolikom – ono što se dešava u Avinjonu odraz je pozorišnih tendencija u Francuskoj i Evropi.

Aršambo i Bodrije su uspeli da učmali, frankofrancuski festival, kakav je bio pod ranijom upravom, pretvore u dinamični festival sa evropskom i svetskom dimenzijom.