Nedelja, 26.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

I umetnički i politički iskorak

(Фото Јелена Станковић)

Značenja Šekspirove tragedije „Romeo i Julija“ u rediteljskom tumačenju Predraga Mikija Manojlovića koncentrisana su na teme odnosa ljubavi i mržnje, na neophodnost komunikacije i prevazilaženja napetosti u konfliktnim okolnostima (dramaturgija Olga Dimitrijević). Predstavu izvode albanski i srpski glumci, na albanskom i srpskom jeziku. Izbor da se na beogradskoj sceni govori dvojezično, bez prevoda teksta na albanskom jeziku, značajan je i hrabar. Reč je o simbolički efektnom činu koji u sebi nosi metaporuku, ideju da se moramo razumeti i onda kada se ne razumemo, to jest da komunikacija treba da se odvija uprkos konkretnoj (jezičkoj, političkoj) barijeri. U dijalozima često dolazi do prelaženja iz srpskog u albanski jezik i obrnuto, čime se važnost te ideje neprestano naglašava.

Manojlovićev scenski rukopis karakteriše minimalizam znakova i suptilna stilizacija. Scenski prostor je sveden, određuju ga dve ukrštene staze, kao simbolički kosi, Andrejin krst. U scenama u kojima se Kapuleti i Monteki sukobljavaju pozicioniranost na suprotnim krajevima ovih staza jednostavno a sugestivno vizualizuje njihov konflikt (scenograf Branko Hojnik). Koreografija Sonje Vukićević upečatljivo izražava dinamiku borbi u scenama fizičkih sukoba, ali i strasnu ljubav između Romea i Julije u prizorima fizičkog ostvarivanja njihovih osećanja. Ljubavne scene su obogaćene dodatnim poetskim začinima, na primer nežnim lebdenjem balona od sapunice, što prati i uživo izvođena muzika (kompozitor Vladimir Pejković). Prizori nasilja su stilizovani, začudni, bliski jeziku nemačkog teatra, na primer u slikama stradanja Merkucija (Goran Jevtić) i Tibalta (Faris Beriša), kada Narator (Arta Selimi) briše njihovu krv džogerom, pri tome veoma emotivno pevajući.

Tragičnost ljubavnika koji padaju zbog političkih netrpeljivosti dramski snažno su predstavili Alban Ukaj, kao mekši Romeo, i Milica Janevski kao žustrija, buntovna Julija. Ova pomerenost njihovih rodnih identiteta u predstavi označava moguća queer tumačenja, odnosno prikrivenu Romeovu homoseksualnost. Ovakvo razumevanje učvršćuje Merkucijeva teatralna vragolastost, njegovo samoironično predstavljanje kao „Gondže cveta“ (u Goldbergovoj queer teoriji Merkucio je interpretiran kao Romeov latentni, mogući seksualni partner).

Nepopustljivost roditelja prikazali su Nebojša Glogovac (Kapulet) i Nataša Tapušković (Gospođa Kapulet), hladno, odlučno, gordo. Armend Ismajli je Monteki, a Edona Rešitaj Gospođa Monteki, blaža i samilosnija. Lorenco Uliksa Fehmijua funkcionalno je blag i pribran, a Paris Nikole Rakočevića hladno pragmatičan. Tonove ležernosti i komičnosti posebno su donele Anita Mančić (Julijina dadilja) i Arta Selimi (Narator). Ovi elementi komike važni su u pogledu verodostojnog predstavljanja Šekspirovog tragikomičnog pogleda na svet. On je često i najveću tamu prožimao komičnim crtama, stvarajući tako idejno zgusnuti dramski univerzum, ispleten od suprotstavljenih značenja, sudarenog mraka i svetla.

Finale predstave donosi jasnu misao o neophodnosti pomirenja suprotstavljenih strana, Kapuleta i Montekija, Srba i Albanaca, nakon tragedije, bolne za obe strane. To je uobličeno na scenski uzbudljiv način, u okolnostima skidanja maski, razbijanja pozorišne iluzije. Glumci se direktno obraćaju gledaocima, predstavljaju se skoro svakom posebno, rukuju se sa nama, nude nam hranu, brišući tako granice između nas, stvaraju prostor zajedništva. Gledaoci simbolički postaju deo predstave, a drama na sceni prodire u društveno telo, postaje društvena drama, čime se sugeriše i ideja šireg društvenog pomirenja, ne samo scenskog.

Tome prethodi scena u kojoj glumica Anita Mančić, ne više u ulozi Dadilje, već pod svojim stvarnim imenom, kritički govori o izgovorima i večitim okrivljavanjima drugih za sopstvene greške. Pod upaljenim svetlima scenski prostor postaje društveni forum, kritička platforma sagledavanja osetljivih političkih problema, a ne samo izolovani estetski čin, kakav umetnost često jeste. Manojlovićevo scensko čitanje Šekspirove tragične romanse, predstavljeno na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, značajan je i politički i umetnički čin. 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.