nedelja, 16.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 08.04.2015. u 22:00 Ana Tasić

I umetnički i politički iskorak

(Фото Јелена Станковић)

Značenja Šekspirove tragedije „Romeo i Julija“ u rediteljskom tumačenju Predraga Mikija Manojlovića koncentrisana su na teme odnosa ljubavi i mržnje, na neophodnost komunikacije i prevazilaženja napetosti u konfliktnim okolnostima (dramaturgija Olga Dimitrijević). Predstavu izvode albanski i srpski glumci, na albanskom i srpskom jeziku. Izbor da se na beogradskoj sceni govori dvojezično, bez prevoda teksta na albanskom jeziku, značajan je i hrabar. Reč je o simbolički efektnom činu koji u sebi nosi metaporuku, ideju da se moramo razumeti i onda kada se ne razumemo, to jest da komunikacija treba da se odvija uprkos konkretnoj (jezičkoj, političkoj) barijeri. U dijalozima često dolazi do prelaženja iz srpskog u albanski jezik i obrnuto, čime se važnost te ideje neprestano naglašava.

Manojlovićev scenski rukopis karakteriše minimalizam znakova i suptilna stilizacija. Scenski prostor je sveden, određuju ga dve ukrštene staze, kao simbolički kosi, Andrejin krst. U scenama u kojima se Kapuleti i Monteki sukobljavaju pozicioniranost na suprotnim krajevima ovih staza jednostavno a sugestivno vizualizuje njihov konflikt (scenograf Branko Hojnik). Koreografija Sonje Vukićević upečatljivo izražava dinamiku borbi u scenama fizičkih sukoba, ali i strasnu ljubav između Romea i Julije u prizorima fizičkog ostvarivanja njihovih osećanja. Ljubavne scene su obogaćene dodatnim poetskim začinima, na primer nežnim lebdenjem balona od sapunice, što prati i uživo izvođena muzika (kompozitor Vladimir Pejković). Prizori nasilja su stilizovani, začudni, bliski jeziku nemačkog teatra, na primer u slikama stradanja Merkucija (Goran Jevtić) i Tibalta (Faris Beriša), kada Narator (Arta Selimi) briše njihovu krv džogerom, pri tome veoma emotivno pevajući.

Tragičnost ljubavnika koji padaju zbog političkih netrpeljivosti dramski snažno su predstavili Alban Ukaj, kao mekši Romeo, i Milica Janevski kao žustrija, buntovna Julija. Ova pomerenost njihovih rodnih identiteta u predstavi označava moguća queer tumačenja, odnosno prikrivenu Romeovu homoseksualnost. Ovakvo razumevanje učvršćuje Merkucijeva teatralna vragolastost, njegovo samoironično predstavljanje kao „Gondže cveta“ (u Goldbergovoj queer teoriji Merkucio je interpretiran kao Romeov latentni, mogući seksualni partner).

Nepopustljivost roditelja prikazali su Nebojša Glogovac (Kapulet) i Nataša Tapušković (Gospođa Kapulet), hladno, odlučno, gordo. Armend Ismajli je Monteki, a Edona Rešitaj Gospođa Monteki, blaža i samilosnija. Lorenco Uliksa Fehmijua funkcionalno je blag i pribran, a Paris Nikole Rakočevića hladno pragmatičan. Tonove ležernosti i komičnosti posebno su donele Anita Mančić (Julijina dadilja) i Arta Selimi (Narator). Ovi elementi komike važni su u pogledu verodostojnog predstavljanja Šekspirovog tragikomičnog pogleda na svet. On je često i najveću tamu prožimao komičnim crtama, stvarajući tako idejno zgusnuti dramski univerzum, ispleten od suprotstavljenih značenja, sudarenog mraka i svetla.

Finale predstave donosi jasnu misao o neophodnosti pomirenja suprotstavljenih strana, Kapuleta i Montekija, Srba i Albanaca, nakon tragedije, bolne za obe strane. To je uobličeno na scenski uzbudljiv način, u okolnostima skidanja maski, razbijanja pozorišne iluzije. Glumci se direktno obraćaju gledaocima, predstavljaju se skoro svakom posebno, rukuju se sa nama, nude nam hranu, brišući tako granice između nas, stvaraju prostor zajedništva. Gledaoci simbolički postaju deo predstave, a drama na sceni prodire u društveno telo, postaje društvena drama, čime se sugeriše i ideja šireg društvenog pomirenja, ne samo scenskog.

Tome prethodi scena u kojoj glumica Anita Mančić, ne više u ulozi Dadilje, već pod svojim stvarnim imenom, kritički govori o izgovorima i večitim okrivljavanjima drugih za sopstvene greške. Pod upaljenim svetlima scenski prostor postaje društveni forum, kritička platforma sagledavanja osetljivih političkih problema, a ne samo izolovani estetski čin, kakav umetnost često jeste. Manojlovićevo scensko čitanje Šekspirove tragične romanse, predstavljeno na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, značajan je i politički i umetnički čin. 

Komеntari0
144b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja