Kao iz starog rama

Poznato delo Oskara Vajlda „Slika Dorijana Greja” bilo je inspiracija za istoimeni balet čija je premijera bila koncem marta u Narodnom pozorištu. Koreografiju i režiju ove predstave potpisuje Vladimir Logunov, umetnik sa velikim iskustvom, široj publici posebno poznat po višestruko nagrađivanom baletu „Doktor Džekil i mister Hajd”.

Koreograf u središte svoje predstave stavlja strah od smrti, koji je opet povezan sa strahom od starenja, temom i te kako aktuelnom u savremenom društvu. Osim straha od smrti Logunov naglašava i borbu dobra i zla, koju ponovo obrađuje u svojim neoklasičnim delima. Tako da nam se povremeno činilo da je ovaj balet neka vrsta nastavka već pominjanog „Doktora Džekila i mistera Hajda”.

Treba podsetiti da se Vajldov roman u prvom redu bavi gotovo filozofskom temom narcisoidnosti, naraslim egom Dorijana Greja, a što nismo uspeli da vidimo na sceni. Jedan renomirani koreograf, koji posle duge pauze radi u Narodnom pozorištu, kao da je izgoreo u svojoj prevelikoj želji da da sve najbolje od sebe. Nije osetio da mora imati meru i kreativnost potrebnu za usklađenost sa vremenom. Kreativnost treba da se brine o stvaranju boljeg sveta, boljeg društva, svega boljeg, pa i bolje baletske umetnosti. Koreografija Logunova je, međutim, preduga, repetira se, leksika je haotična, izbor igrača i saradnika – takođe.

Dorijana Greja tumačio je na premijeri Dejan Kolarov, koji je pokazao svoj raskošni talenat dubinom osećajnosti. Kolarov je doprineo, naročito u solo deonicama, da koraci koji se ponavljaju ne budu tako uočljivi. Galerija sa mnoštvom drugih likova, skiciranih kao slike, nije bila upečatljiva, te su u pojedinim trenucima svojom šarolikošću smetali priči i njenoj suštini. Nažalost, u toj galeriji likova su se izgubili veoma dobri igrači kao što su Milan Rus, Tejlor Klou, Hoze Iglesijas i Miloš Marijan. I pored toga, pojedini od njih su pokazali da se na njih može i mora računati u svakom sledećem projektu.

Nažalost, ženski deo ansambla, predvođen Bojanom Žegarac Knežević ostao je u senci muških likova. Bojana Žegarac je pokušala da prati emocije Kolarova.

Izbor muzike Aleksandre Paladin je bio dobar, čak je u pojedinim trenucima preuzimao primat nad koreografijom. Dekor Borisa Maksimovića i kostimi Katarine Grčić Nikolić su se dopunjavali.

Možemo zaključiti da je izbor Vajldovog dela zanimljiv i da su teme koje delo obrađuje i danas aktuelne. Ipak, baletskom izvođenju ovog dela nedostajala su bolja režijska rešenja i manje praznog hoda između ključnih scena. Takođe, mimo onog što roman zahteva, većina ženskih likova su krajnje vulgarizovani i svedeni samo na objekte hedonističkog života Greja.

Kao što smo već naglasili, koreograf se opredelio da stvara balet vrlo sličan njegovom prethodnom delu, te je originalnost „Slike Dorijana Greja” dovedena u pitanje.

I na kraju naša zapitanost: postoji li pažljiv izbor dela i autora koji će reprezentovati Balet Narodnog pozorišta, posebno kada se radi o samo jednoj premijeri u sezoni, te postoji li uopšte programska politika ili je to samo potraga za iluzijama? A možda i put u prošlost!