Obeležili su Drugi srpski ustanak

ATANASKO (TANASKO) RAJIĆ (Stragari, 1754 – Ljubić, 1815) – Jedan je od najistaknutijih vođa Drugog srpskog ustanka. Još u mladosti vojevao je protiv Turaka, a februara 1804. godine učestvovao je na zboru u Orašcu, na kojem je doneta odluka o podizanju bune protiv dahija. Istakao se junaštvom i bio odan Karađorđu, s kojim se znao odranije, mada je s njim umeo i da se posvađa. Posle sloma ustanka ostao je u Srbiji. Priključio se Milošu na samom početku Drugog srpskog ustanka i bio jedan od njegovih najvažnijih zapovednika, zbog čega je dobio čin kapetana. Herojski je poginuo u bici na Ljubiću 6. juna 1815. godine, gde je komandovao srpskom artiljerijom. Savremenici navode da je sve vreme bitke ostao kod svojih topova, a da se, kad su Turci opkolili šanac, popeo na jedan od njih i pucao po neprijatelju. Kada je izdahnuo, ubivši veliki broj Turaka, oni su ga u znak osvete gotovo celog isekli.

ARSENIJE LOMA (Gojna Gora, 1778 – Brusnica, 1815) – Uz Tanaska Rajića, jedna od najznačajnijih ličnosti Drugog srpskog ustanka. Istakao se još u Prvom ustanku, ratujući protiv Turaka u rudničkom kraju, zbog čega je 1811. dobio čin vojvode. Ostao je u Srbiji i posle sloma bune 1813, ali je brzo pokazao neposlušnost Turcima. Bio je učesnik zborova u Rudovcu i Vreocima, a s Turcima se sukobio još na Cvetni četvrtak, 20. aprila 1815, proteravši ih sa Rudnika. Uticao je na Miloša da podigne veliki ustanak u Takovu, zapretivši da će ga u suprotnom tretirati „isto kao Turčina”. Ubio ga je, na prevaru, sestrić čuvenog age Tokatića, prilikom borbi kod Rudnika.

LAZAR MUTAP (? Prislonica kod Čačka – Gornja Trepča, 1815) – Bio je crnjomanjast, srednjeg rasta i dosta plahovite naravi, zbog čega su od njega zazirali i saborci. Nadimak Mutap dobio je jer se bavio mutavdžijskim (tkačkim) zanatom. Vojevao je u Prvom ustanku i zbog hrabrosti 1811. dobio čin vojvode. Učestvovao je na zborovima u Rudovcu i Vreocima i od početka bio jedan od najznačajnijih starešina Drugog srpskog ustanka. Ranjen je na Moravi u okolini Čačka, tokom najžešćih okršaja s Turcima. Od zadobijenih rana uskoro je umro u selu Gornja Trepča, a sahranjen je u manastiru Vujan.

MILIĆ DRINČIĆ (Teočin, 1775 – Dublje 1815) – Istaknuti junak iz milanovačkog kraja pažnju na sebe skrenuo je još u Prvom srpskom ustanku, u kojem je dobio zvanje vojvode. Bio je uz Miloša od početka Drugog srpskog ustanka i kao jedan od komandanata učestvovao u svim značajnijim bitkama. Poginuo je u bici kod Dublja, jula 1815. godine.

TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ (Barič 1787 – Beograd, 1859) – Bio je učesnik Prvog i Drugog srpskog ustanka. Poreklom je iz gružanskog kraja, u kojem je proveo veći deo života. Osim u vojnim, isticao se i u „političkim” bojevima. Kao čovek od poverenja kneza Miloša i njegov „prvi policajac” učestvovao je u gušenju Đakove (1825) i Miletine (1835) bune. Kasnije je Milošu i dinastiji Obrenović okrenuo leđa i bio jedan od najistaknutijih ustavobranitelja, za čijeg je režima važio za najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima 1859, posle drugog povratka kneza Miloša na vlast.

J. Gajić

-----------------------------------------

Koga je stigla kumovska kletva

Da bi posle Drugog srpskog ustanka učvrstio vlast, knez Miloš je organizovao mnoga ubistva, a najpoznatije među njima svakako je ubistvo vožda Karađorđa, u Radovanjskom lugu, jula 1817. godine. Karađorđe je posle sloma Prvog srpskog ustanka emigrirao u Rusiju, gde je proveo četiri godine. U Srbiju se vratio 1817, s namerom da podigne novi ustanak, u koji bi, pored Srba, bili uključeni i Grci i Bugari, s ciljem potpunog oslobođenja ovih krajeva od turske vlasti. O njegovom kretanju Miloš je bio obaveštavan od Vujice Vulićevića, voždovog kuma i čoveka od poverenja.

Čim je saznao za Karađorđev povratak, Miloš je naredio da se on ubije. Istoričari smatraju da je za to imao dva motiva. Prvi i najvažniji bio je strah da će mu Karađorđe preoteti vlast i pozicije stečene posle Drugog srpskog ustanka. Drugi motiv bila je njegova procena da još nisu stečeni uslovi za novi ustanak i da će se, ako do njega dođe, završiti neuspehom.

Karađorđe je ubijen na spavanju, u zoru 26. jula 1817, uoči Svetog Arhanđela. Ubistvo se dogodilo na imanju Dragića Vojkića, a neposredni izvršilac bio je izvesni Nikola Novaković, koji je Karađorđa ubio sekirom. Ipak, glavni organizator bio je Vujica, koji je noć uoči ubistva večerao s Karađorđem. Voždova odsečena glava poslata je u Beograd knezu Milošu, a on ju je, kao izraz odanosti Porti, uskoro prosledio u Stambol. Na mestu na kojem je ubijen vožd Vujica je kasnije podigao crkvu, u narodu prozvanu Pokajnica, a život je okončao u siromaštvu, prezren od zemljaka.

Ma kakvi bili motivi za ovo ubistvo, ono je bolno odjeknulo među Srbima, a zbog njega Miloš, bez obzira na sve svoje zasluge, nikada u narodu nije stekao ugled i popularnost koju je imao Karađorđe. Ubistvo Karađorđa bilo je i uvod u dinastička obračunavanja i omrazu između Karađorđevića i Obrenovića, koja će, kao srpski usud, obeležiti čitav 19. vek.