Ponedeljak, 27.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Pošten trud bez većeg uspeha

Из представе „Бела кафа” (Фото Народно позориште у Београду)

Predstava „Bela kafa” Aleksandra Popovića je tragikomična farsa koja je snažno vezana za kontekst u kome je nastala, za sam početak devedesetih godina prošlog veka, kada je nagovestila raspad Jugoslavije. Tada je to bavljenje burnim promenama u društveno-političkim okolnostima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka imalo više smisla, predstavljalo je vid direktnog i tada aktuelnog teatarskog suočavanja sa krahom Jugoslavije. Danas takvo naslućivanje raspada naše bivše zemlje nema snagu koju je onda imalo, posebno zato što Popovićevo dramsko pisanje o tom složenom istorijskom problemu nema univerzalniji smisao, nedostaje mu dublje kritičko sagledavanje.

„Bela kafa” jeste donela zaokret u dotadašnjoj Popovićevoj dramaturgiji, utoliko što je umesto periferijskih paćenika za protagoniste izvela imućniji društveni sloj. No, Popovićevo pisanje je tu i dalje ostalo popovićevsko, u smislu nekontrolisanog prosipanja reči koje jesu stilski osobeno sklopljene i mestimično duhovite, ali su suštinski ispaljene u prazninu. Njihov smisao je previše opšti, plakatski, misli se vrte u krug, bez suvislijeg dramskog promišljanja. Kako je Slobodan Selenić svojevremeno primetio: „Popovićevi tekstovi su varijacija na temu koje nema.”

Ova idejna slabost komada koji zapravo predstavlja jednu istorijsku slikovnicu nažalost je u predstavi reditelja Milana Neškovića glavni uzrok još jednog teatarskog promašaja. Iako je rediteljev rukopis upečatljivo začudan, njegova utemeljenost u eklekticizmu i vrtoglavom mešanju sastojaka farse, melodrame, komedije, muzičkog pozorišta, nemog filma, slepstika, pa i radio-drame, izoštrila je mane teksta, njegovu plitkost. Rediteljeva razigrana maštovitost je uglavnom sama sebi svrha, zbog čega je predstava razvučena i vrlo dosadna. Uprkos povremenim intrigantnim mislima i prizorima, dramska i scenska radnja se guše u uobičajenoj Popovićevoj skribomanskoj papazjaniji.

Reditelj je likove članova porodice Momčila Jabučila spakovao u jednu veliku drvenu kutiju metaforičkih značenja (funkcionalna scenografija Vesne Popović). Stilovi igre glumaca se tokom predstave drastično menjaju, od farse do melodrame i tragedije, u skladu sa promenama svesti i ponašanja likova. Olga Odanović (Majka Janja), Pavle Jerinić (Deli Jova) i Nenad Stojmenović (Srđa Zlopogleđa) igraju vrlo korektno, a Branko Vidaković (Momčilo), Nada Šargin (Zora Šišarka) i Vanja Ejdus (Crkva Ružica) zaista superiorno, ali nažalost uzalud, zbog idejne oskudnosti komada.

Sličan je problem i sa predstavom „Tango”, prema tekstu Slavomira Mrožeka, u režiji Filipa Grinvalda. U trenutnoj situaciji smanjene pozorišne produkcije u Srbiji treba biti posebno oprezan u izboru tekstova koji će se igrati i ne uzimati komade koji od početka imaju jadne izglede da budu pretočeni u danas važne predstave, što je slučaj i sa „Tangom”. Mrožekov tekst je takođe izrazito vezan za vreme njegovog nastanka, sredinu šezdesetih godina prošlog veka, doba evropskog širenja uticaja teatra apsurda. Teme kojima se Mrožek bavio jesu univerzalne, potreba za pobunom i sukob među generacijama, ali taj njegov beketovsko-joneskovski stil oblikovanja radnje danas je debelo zarđao, za razliku od šezdesetih godina, kada je bio svež, avangardan.

Reditelj i glumci su se pošteno potrudili da mu sada udahnu život na sceni, ali bez većeg uspeha. Radnja se dešava u prostoru koji sugeriše starinski bordel (scenograf Vladimir Pavlović), a glumice i glumci Branka Petrić (Evgenija), Branislav Zeremski (Evgenije), Boris Komnenić (Stomil), Branka Šelić (Eleonora), Dejan Dedić (Artur), Jovana Stojiljković (Ala) i Nenad Ćirić (Edek) igraju vrlo solidno, plastično, u skladu sa zahtevima teksta. Artur je krući i drčniji od ostalih, što odgovara funkciji njegovog lika, ključnom otporu prema generaciji njegovih roditelja. Zvuci krckanja koji često uvode u scensku radnju i prate je podsećaju na krckanje starih ploča, što generalno sugeriše starost. Samoironično ili ne, to krckanje je znak zastarelosti teksta i predstave, oznaka da ih treba držati dobro zaključane u leksikonima istorije pozorišta i muzejima avangarde, gde im je danas mesto.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.