Nedelja, 25.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Po žiriju se prepoznaju laureati

Srđan V. Tešin, pisac:

Prezrena i potcenjena od medijskih stratega i marketinških magova, domaća književnost prinuđena je da se bori za što veću vidljivost u javnosti. U tom smislu i vidim funkciju književnih nagrada, kao jednog od mogućih načina popularizacije savremenog književnog stvaralaštva. Ni socijalni efekat nagrada nije zanemarljiv, jer su tiraži knjiga i autorski honorari koje najveći broj pisaca dobija za svoj rad veoma mali, te im one, najbukvalnije, pomažu da prežive. Značaj književnih nagrada varira u zavisnosti od medijske pažnje koja im se poklanja, novčanog dela nagrade i kompetencija članova žirija. Međutim, od nebrojano mnogo nagrada, samo „Ninova” može autoru da donese uspeh i novac. Ne smeta mi toliko bizarnost i izlišnost pojedinih pseudonagrada, već mi smeta povlašćeni položaj nekih ljudi koji, iz lukrativnih razloga, arbitriraju u pet-šest žirija, naročito u Vojvodini. Najžalosniji primer književne amoralnosti jeste kada se nagrade dele isključivo po ideološkom i partijskom ključu. „Ninov” žiri je prethodnih godina pokazao da se može odlučivati o nagradi, a da se ne podlegne pritiscima.

Vesna Čipčić, glumica

Odnos prema nagradama je promenljiv, u srazmeri sa vrednosnim sistemom. Kada se sve u društvu srozava zbog materijalnog i duhovnog siromaštva, onda i nagrade gube puni smisao. Nagrade su okrnjene i u vremenima kada su obojene političkom podobnošću. Danas smo materijalno siromašni i drastično politički polarizovani. U tom kontekstu gledam i priznanja, ma koliko se trudila da verujem žirijima, komisijama i svima koji će odlučiti ko je najbolji. Nagrade nisu pouzdano merilo umetničke karijere, jer su mnogi značajni umetnici otišli sa životne scene bez njih, a i te kako su ih zaslužili. Ali, jedno je sa nagradama uvek isto! Moraš da ih imaš da bi mogao da ih omalovažavaš ili odbijaš.

Dejan Stojiljković:

U Srbiji svakako ima previše književnih nagrada. Po logici stvari, nagrada treba piscu i njegovom delu da donese afirmaciju, ali to se u 99 odsto slučajeva ne dešava. Pisac dobije nagradu i ostaje anoniman, a njegova knjiga nepročitana. Sem novca, a njega u dve trećine slučajeva nema, ili je suma mizerna, pisac dobije plakat, pola stupca u nekim novinama, isprazni hvalospev i platno nekog palanačkog slikara. Tako može bar da nahrani sujetu, kad već ne može od svoje književnosti da nahrani sebe. Smatram da jedine vredne i smislene nagrade u nas jesu one koje nose imena naših velikih pisaca, i sam sam laureat jedne i mogu da posvedočim da mi je nagrada „Miloš Crnjanski” veoma pomogla u karijeri. „Ninova” nagrada takođe, čak i kad je ne dobijete, već ste u nekom od širih i užih izbora, skreće pažnju na pisca i knjigu. Surova ironija u vezi s njom jeste da je mnogo bolje nikad je ne dobiti, jer je sahranila više književnih karijera nego što ih je uzdigla. Što se tiče odnosa nje i nagrade „Pečat vremena”, ne mislim da ova potonja može na bilo koji način da joj parira, pre svega zbog tradicije i uticaja, a nisam baš ni siguran koliko je umetnički relevantna nagrada koju daje politički nedeljnik jasnog ideološkog predznaka kakav je „Pečat”, u kojem se neguje zatucana, ideološki obojena književna kritika i slavi se i uzdiže ratni zločinac i kriminalac Slobodan Milošević.

Tanja Mandić Rigonat, reditelj

Nagradi sjaj daju prethodni dobitnici, kao i žiri koji nagradu dodeljuje. Veoma cenim esnafska priznanja koja dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije. Na festivalima mi je najvažnija nagrada publike jer u njoj nema nikakve kombinatorike. Kad vidim sastav žirija, uglavnom tačno procenim ko će biti laureat, da li će prosuđivati po umetničkom ili nekom drugom ključu, kako će se ukrstiti afiniteti, simpatije i antipatije, glupost i pamet, talenat i netalenat... Najgore je kad u žiriju sede neki iskompleksirani i neiživljeni ljudi, što bi se reklo zakinuti i intelektualno i profesionalno, a to se dešava. Poziv da budem u žiriju uvek doživljavam kao ispit svekolikog mog znanja i sposobnosti da prosuđujem i u nijansama, pogotovo kad su glumačke nagrade u pitanju.

Zoran Živković, pisac

U Srbiji postoji, zapravo, samo jedna književna nagrada – „Ninova”. Sve ostale, kojih uistinu ima mnogo, samo su utešne. Ovo važi i za priznanja uz koja ide novac, ne manji od onoga koji se dobija za „Ninovu” nagradu. Posredi je „mračni predmet želje” svih pisaca u Srbiji, za koji bi bez imalo oklevanja prodali dušu đavolu, samo da ima njegove ponude.

„Ninova” nagrada donosi književni ugled kao nijedna druga, premda prvenstveno u domaćim okvirima. Nagrada nedeljnika „Pečat” nikako neće moći da parira „Ninovoj”. Pre svega, tek je uvedena, nedostaje joj šezdesetogodišnja tradicija i sve ono što uz nju ide. Osim toga, ona je ideološki hendikepirana – očekujem da će žiriji „Pečata” favorizovati dela bliska političkoj orijentaciji ovog glasila, zbog čega će biti još manje referentna, ne samo u inostranstvu, nego i u Srbiji.

Vule Žurić:

Nagrada ima previše u društvu kome je previše i ovako premalo kulture, a naročito književnosti. Sa svih mogućih položaja, iz svih mogućih pozicija istrajno je devalviran značaj pisaca i njihove književnosti u našem društvu. Samim tim, dobrano je obesmišljena i institucija nagrađivanja. Mislim da je preko potrebno uspostavljanje velike, najznačajnije književne nagrade, koja bi bila dodeljivana pod pokroviteljstvom državnog vrha. Tradicije ne padaju s neba, one se brižno osmišljavaju, doprinose podmlađivanju identiteta. S tim u vezi, „Ninovoj” nagradi ne može da parira ni Oskar! Šta bi neki naš glumac ili reditelj dao da dobije „Nina”! Žiriji koji su dodeljivali i koji dodeljuju našu najprestižniju književnu nagradu češće su se, međutim, bavili, oduzimanjem, ili nedodeljivanjem nagrade zaista najboljem romanu godine. Tako je srećni dobitnik često bio „kolateralna korist” kuhinja u kojima red ne bi zaveo ni Džejmi Oliver. Žiri za dodelu „Pečata vremena” (mal)tretira pisce i njihova dela na isti način. A kinta je, čini mi se, nešto manja. „Nin”, dakle, može i da se ugasi, ali „Ninova” nagrada će i dalje da žari i pali vetrometinom naše književne poljane.

Aleksandar Rafajlović, slikar

Uvek sam imao distancu da nagradu nisam dobijao ja, nego moji radovi. S druge strane, žiri se odluči za nekog, a odbaci drugog, malo boljeg ili njemu ravnog. Očekivao sam da će nagrade napraviti bilo koji pomak u smislu poboljšanja uslova rada na sledećem projektu. Dobio sam mnogo nagrada, nikada se to nije desilo. Kada sam 2005. dobio dve najznačajnije nagrade– „Politikinu” i nagradu Oktobarskog salona, bio sam jedini domaći umetnik koji je dobio nagradu na Salonu, a niko od medija gotovo da nije hteo ni da razgovara sa mnom!

Miomir Petrović, pisac:

Biće da ima premalo važnih nagrada. Nažalost, ne možemo se pohvaliti ni respektabilnošću onih koje važe za ozbiljne nagrade. Kao i u svakom segmentu naše korumpirane i devastirane države, manje (lokalne) nagrade dodeljuju se kroz aktivnosti manjih (lokalnih, rođačkih i zavičajnih) kuhinja, velike su posledica rada nešto većih (partijskih, ideoloških i „grantovskih”) kuhinja. Dajte mi sastav žirija, dajte mi spisak autora i... izračunaću vam ko će dobiti nagradu. Neka priznanja, koja su zasnovana na zdravijim osnovama, poput „Vitalove” nagrade, ubrzo su se isprljala ili ugasila. Najneverovatnija je ipak nagrada „Meša Selimović”, u kojoj pobeđuju strah i inercija: glomazni žiri bez ikakve supervizije ili usklađivanja, članovi rasuti po čitavoj Srbiji, često potpuno anonimni, ili preslikavaju odluke žirija „Ninove” nagrade (u maniru „carevog novog odela”), ili favorizuju palanačke autore, prepoznate samo u svom srezu. Koje nagrade nisu devalvirane u zemlji u kojoj nagradu „Zlatni beočug” – „za trajne rezultate u kulturi i umetnosti” dobija Željko Mitrović? Tako, nagrada „Pečata” teoretski može da konkuriše „Ninovoj” nagradi, ukoliko se kroz narednih pet, šest godina kristalizuje nekakva čestitost žirija. A to je malo moguće. Ili nemoguće.

Svetislav Bule Goncić, glumac

Sigurno da svako vreme nosi svoje atribute. A onda i po logici stvari nagrade korespondiraju sa tim vremenom i znače potvrdu nekog umetničkog statusa.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.