Vučić u Vašingtonu

„Najbolji odnosi s Amerikom vitalni su interes naroda i države, jer bez podrške SAD nije moguće ostvariti nijedan iole važniji spoljnopolitički cilj niti ekonomski napredak.”

Aleksandar Vučić je ovo izgovorio prilikom svog prvog boravka u Vašingtonu, početkom oktobra 2009. U američku prestonicu je tada pozvan kao potpredsednik novoosnovane (u oktobru 2008) Srpske napredne stranke.

Pozvan je da bi ga američki establišment pobliže upoznao u njegovoj novoj inkarnaciji, a formalno je bio gost vašingtonskog Instituta „Vudro Vilson”, na čijoj tribini se, pred uglavnom mladim svetom, predstavio kao ličnost sasvim drugačija od nekadašnjeg razbarušenog radikala: govorio je smireno i razložno, jezikom koji su slušaoci, uključujući i one na potonjim susretima u Stejt departmentu i Kongresu, sasvim dobro razumeli – i odobravali.

U američkoj prestonici Vučić je potom boravio još nekoliko puta: uoči izbora 2012, ali i posle njih, kao prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane. Utisak je međutim da će njegov ovonedeljni, premijerski odlazak „preko bare” biti dosad najvažniji i „najdržavničkiji”.

Ne samo zato što mu je zvanični domaćin potpredsednik SAD Džo Bajden (uobičajeni nivo za jednog premijera) i što se može dogoditi da na sastanak s njim nakratko svrati i Barak Obama (mada poseta neće izgubiti na značaju i ako se to ne dogodi), već zbog prilika u Srbiji i oko nje, ali i šireg geopolitičkog konteksta.

Poseta je, naime, prilika da Srbija jasnije nego dosad odredi svoje mesto u današnjem svetu, onakvom kakav jeste, a ne onom kakav bi želela da bude. Jer, za takvo pozicioniranje zaista je krajnje vreme. Između ostalog i zato što to, posle besmislica sa „četiri stuba” spoljne politike i „nesvrstavanja” po formuli „i Istok i Zapad”, podrazumeva i opredeljivanje za sistem vrednosti kojem stremi.

Šta Vučić može da kaže Bajdenu i ostalim sagovornicima a da oni to već ne znaju, i obrnuto – šta Amerikanci mogu da saopšte Vučiću a da on to već nije čuo? Jer američka spoljna politika nije gliser koji je sposoban za brze zaokrete, nego tanker koji kurs dugo utvrđuje i sporo ga menja.

Američki pogled na Srbiju i Balkan je poznat: ona želi region koji je stabilan i kao takav deo „bezbednog evropskog susedstva”, što podrazumeva sve balkanske zemlje u EU (ali i u NATO). Vašington ostaje mentor Albanaca s nepromenljivom pozicijom da je secesijom Kosova završen proces raspada bivše Jugoslavije (i da novouspostavljene granice nisu podložne promenama, osim sporazumno). Ishod toga je i da ne postoji interes za „Veliku Albaniju”, mada sam, kao dopisnik iz Vašingtona, od nekoliko tamošnjih poznavalaca Balkana čuo da „ništa još nije konačno rešeno južno od Save”.

U Vašingtonu pozdravljaju briselske sporazume i možda će biti novih pritisaka da Srbija prizna Kosovo, mada je izvesnije to će to ostati na staroj formuli da se oko toga „slažemo da se ne slažemo”. S tim u vezi od Vučića će biti zatraženo izjašnjavanje oko Platforme za Kosovo i Metohiju predsednika Tomislava Nikolića, koja je, kako se to vidi golim okom, sastavljena više za dnevnopolitičku upotrebu nego za praktičnu primenu.

Uostalom, Srbija neće moći večito da bude država čije se granice na mapama razlikuju od onih na terenu. Ameriku to međutim ne interesuje toliko koliko da te granice, kakvim god eufemizmima ih mi krstili, ne budu razlog za potezanje oružja.

Amerika je svakako uznemirena Dodikovim najavama referenduma o osamostaljivanju Republike Srpske, što je nešto što je sa stanovišta glavnih aktera koje joj kroje sudbinu „nedopečeno”. Amerika ne krije da bi da BiH reformiše jer Dejtonske sporazume smatra samo „snimkom zatečenih podela”, ali je takođe i svesna da problem nije samo status RS kao kvazidržave, nego i nefunkcionalnost bošnjačkohrvatske Federacije.

Na meniju je dakle mnogo toga – uključujući i prisustvo Rusije u Srbiji (i naše unutrašnje podele u vezi s tim). Vučić je, prošlonedeljnim izjavama o neophodnosti diversifikacije snabdevanja Srbije gasom, priznao da su njegovi prethodnici sasvim nesmotreno sva energetska jaja zemlje stavili u rusku korpu i da bar neka u sledećih nekoliko godina odande moraju da budu premeštena.

Istraživanja pokazuju da je antiamerikanizam u Srbiji među najvećim u svetu, u jednom momentu je bio odmah iza onoga u Pakistanu, što je još jedan dokaz da razmišljamo više emocijama nego razumom. Mada, svestrana saradnja „ministarstava sile” – vojske i policije – s američkim kolegama pokazuje da je nedavno marširanje naših gardista u Moskvi bilo ipak samo parada.

Vučić je 2009, kada se prvi put sreo s Amerikom, izjavio i sledeće: „Ja sam za saradnju i s Istokom i sa Zapadom, ali stvari uz svetu su jasne, pa i Srbija mora da se ponaša u skladu s tim realnostima”. Političar koji pretenduje ne samo da bude čovek na vlasti, nego i lider, to ne sme da zaboravi.