ponedeljak, 14.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Znaš, umeš, možeš, hoćeš

Deo naslova novog rada Aleksandara Rafajlovića (1957) „Prozor” – „Znaš, umeš, možeš, hoćeš” iscrtava personalni i umetnički karakter ovog slikara i svakako je njegov životni moto koji štiti dostojanstvo u vremenu nenaklonjenom kreativnim i samosvojnim. Već je na Rafajlovićevim umetničkim počecima bilo očito da je reč o slikarskom potencijalu velike  duhovne rafiniranosti ojačanog i vitalnom energijom optimiste. O dimenzijama lične hrabrosti, poštenja i iskrenosti ovog „radnika u kulturi” govorilo se kada je u autobiografskom radu „Slikao sam Airtona Senu” – za koji je 2004. zaslužio Politikinu nagradu – problematizovao pitanje profesije i zanata, mimikrije dvostrukih kriterijuma u dvoličnom rascepu između kreativne prakse i elementarnih životnih principa.

Prateći autorovu slikarsku genezu, može se reći da su se gotovo neosetno u njegovom stvaralaštvu događale promene, a jedna od radikalnijih je trenutak kada je slikarsku paletu zamenio foto-aparatom. Ova promena medija bila je prirodna, služila je sofisticiranom iskustvu slikarskog oka koje prati ideju o suštini likovnog sadržaja. Rafajlović za sebe govori da je slikar-fotograf, a ovaj stav je pomogao i u novom istraživačkom radu „Dvanaesti”. Naime, iskustvo zrelog životnog doba jače je izoštrilo selektivne principe i prioritete pojačavajući pitanje porekla, porodice, predačkih korena. Na pitanje ko smo, odakle smo i kuda idemo Rafajlović odgovara zahtevnim projektom kojem je posvetio devet godina predanog istraživanja u traganju za slikarskim korenima u sopstvenoj porodičnoj genealogiji. Tako je autorefleksivne vizure slikanog mesta i teme o životu i smrti proširio na slikarski rad predaka u kojima je otkrio bratstvo 11 slikara – ikonopisaca bokokotorske slikarske škole čiji je on potomak – od prve potpisane ikone Dimitrija Daskala iz 1680. godine do druge polovine 19. veka kada je stvarao Ivo Rafailović, poslednji postvizantijski ikonopisac na ovim prostorima. On je čukundeda Aleksandra Rafajlovića, umetnika novog milenijuma i „Dvanaestog” (apostolski broj) u ovom razgranatom slikarskom stablu. Istražujući slikarsko majstorstvo pet generacija Dimitrijević–Rafailović naš savremenik ističe i da je reč o najdugovečnijoj porodičnoj slikarskoj radionici u Evropi. Između ostalog, njegov nemiran duh intelektualca i velikog putnika i ovim radom sasvim demistifikuje malograđanske predstave o udobnosti (komociji i nemaru) umetničke profesije. Fascinira podatak da je za ovaj projekat napravio ogromnu foto-dokumentaciju od 600 ikona (uz pomoć Aleksandra Milosavljevića), putujući na oko 80 lokacija (naselja, crkve, manastiri, riznice, muzeji, kolekcije, galerije) Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Kompletan sajt dokumentacije sadrži 13.000 fotografija. Problemi koji prate jednu ovakvu, još i privatnu, ekspediciju (dozvole za snimanje, datovanje, kompjuterska obrada, finansije) podrazumevaju se.

O životima ovih slikarevih predaka gotovo da nema podataka, a Aleksandar Rafajlović svakako nije imao pretenzija da se bavi naučnim radom, samo je pokušao da iskupi dug prema precima, sebi i slikarskoj istoriji čiji je deo, ali i da ostavi istoričarima umetnosti dovoljno građe za buduće naučno istraživanje.

Umetničko-dokumentarni karakter izložbe u ULUS-u koncipovan je u formi umetničke reinterpretacije predačkih uzora u kojoj se potencira čvrsta veza sa porodičnom tradicijom, delovanje u različitim medijima kao i umeće ikonopisca.

Ovo je živa postavka slikanih ikona, instalacija, lajt boksova, dokumenata, fotografija, sublimacija klasičnog i digitalnog doba. Velike grupe kolažnih situacija i detalji sa putovanja osveženi su šarmantnim segmentom Podatak za biografiju u kojem i sam slikar predstavlja sopstvene dečačke korake u svet umetnosti.

Projekat „Dvanaesti” je svojevrsni Gordijev čvor koji je Rafajlović pokušao da razmrsi, ali u vremenu brzine, površnosti, brzih i lakih odluka, on svetli kao uzoran primer posvećenosti i istrajnosti; omaž profesiji, porodici, istoriji.

Ce-de verzija kataloga, obilje dokumentacije i šest tekstova prijatelja daju potpuni smisao ovom radu i potvrđuju stvaralačku superiornost i slikarski talenat. Mada je Aleksandru Rafajloviću priznat vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, taj društveni status ga ne oslobađa brige u svakodnevnom životu i pozicijeuličnog portretiste u Portugalu.

Komеntari0
efa6d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja