Četvrtak, 19.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Znaš, umeš, možeš, hoćeš

Deo naslova novog rada Aleksandara Rafajlovića (1957) „Prozor” – „Znaš, umeš, možeš, hoćeš” iscrtava personalni i umetnički karakter ovog slikara i svakako je njegov životni moto koji štiti dostojanstvo u vremenu nenaklonjenom kreativnim i samosvojnim. Već je na Rafajlovićevim umetničkim počecima bilo očito da je reč o slikarskom potencijalu velike  duhovne rafiniranosti ojačanog i vitalnom energijom optimiste. O dimenzijama lične hrabrosti, poštenja i iskrenosti ovog „radnika u kulturi” govorilo se kada je u autobiografskom radu „Slikao sam Airtona Senu” – za koji je 2004. zaslužio Politikinu nagradu – problematizovao pitanje profesije i zanata, mimikrije dvostrukih kriterijuma u dvoličnom rascepu između kreativne prakse i elementarnih životnih principa.

Prateći autorovu slikarsku genezu, može se reći da su se gotovo neosetno u njegovom stvaralaštvu događale promene, a jedna od radikalnijih je trenutak kada je slikarsku paletu zamenio foto-aparatom. Ova promena medija bila je prirodna, služila je sofisticiranom iskustvu slikarskog oka koje prati ideju o suštini likovnog sadržaja. Rafajlović za sebe govori da je slikar-fotograf, a ovaj stav je pomogao i u novom istraživačkom radu „Dvanaesti”. Naime, iskustvo zrelog životnog doba jače je izoštrilo selektivne principe i prioritete pojačavajući pitanje porekla, porodice, predačkih korena. Na pitanje ko smo, odakle smo i kuda idemo Rafajlović odgovara zahtevnim projektom kojem je posvetio devet godina predanog istraživanja u traganju za slikarskim korenima u sopstvenoj porodičnoj genealogiji. Tako je autorefleksivne vizure slikanog mesta i teme o životu i smrti proširio na slikarski rad predaka u kojima je otkrio bratstvo 11 slikara – ikonopisaca bokokotorske slikarske škole čiji je on potomak – od prve potpisane ikone Dimitrija Daskala iz 1680. godine do druge polovine 19. veka kada je stvarao Ivo Rafailović, poslednji postvizantijski ikonopisac na ovim prostorima. On je čukundeda Aleksandra Rafajlovića, umetnika novog milenijuma i „Dvanaestog” (apostolski broj) u ovom razgranatom slikarskom stablu. Istražujući slikarsko majstorstvo pet generacija Dimitrijević–Rafailović naš savremenik ističe i da je reč o najdugovečnijoj porodičnoj slikarskoj radionici u Evropi. Između ostalog, njegov nemiran duh intelektualca i velikog putnika i ovim radom sasvim demistifikuje malograđanske predstave o udobnosti (komociji i nemaru) umetničke profesije. Fascinira podatak da je za ovaj projekat napravio ogromnu foto-dokumentaciju od 600 ikona (uz pomoć Aleksandra Milosavljevića), putujući na oko 80 lokacija (naselja, crkve, manastiri, riznice, muzeji, kolekcije, galerije) Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Kompletan sajt dokumentacije sadrži 13.000 fotografija. Problemi koji prate jednu ovakvu, još i privatnu, ekspediciju (dozvole za snimanje, datovanje, kompjuterska obrada, finansije) podrazumevaju se.

O životima ovih slikarevih predaka gotovo da nema podataka, a Aleksandar Rafajlović svakako nije imao pretenzija da se bavi naučnim radom, samo je pokušao da iskupi dug prema precima, sebi i slikarskoj istoriji čiji je deo, ali i da ostavi istoričarima umetnosti dovoljno građe za buduće naučno istraživanje.

Umetničko-dokumentarni karakter izložbe u ULUS-u koncipovan je u formi umetničke reinterpretacije predačkih uzora u kojoj se potencira čvrsta veza sa porodičnom tradicijom, delovanje u različitim medijima kao i umeće ikonopisca.

Ovo je živa postavka slikanih ikona, instalacija, lajt boksova, dokumenata, fotografija, sublimacija klasičnog i digitalnog doba. Velike grupe kolažnih situacija i detalji sa putovanja osveženi su šarmantnim segmentom Podatak za biografiju u kojem i sam slikar predstavlja sopstvene dečačke korake u svet umetnosti.

Projekat „Dvanaesti” je svojevrsni Gordijev čvor koji je Rafajlović pokušao da razmrsi, ali u vremenu brzine, površnosti, brzih i lakih odluka, on svetli kao uzoran primer posvećenosti i istrajnosti; omaž profesiji, porodici, istoriji.

Ce-de verzija kataloga, obilje dokumentacije i šest tekstova prijatelja daju potpuni smisao ovom radu i potvrđuju stvaralačku superiornost i slikarski talenat. Mada je Aleksandru Rafajloviću priznat vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, taj društveni status ga ne oslobađa brige u svakodnevnom životu i pozicijeuličnog portretiste u Portugalu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.