ponedeljak, 14.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Na pola puta do amaterizma

(Фото Р. Крстинић)

U nedelju 21. juna, igrana je prva repriza nove postavke Mocartove „Čarobne frule“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Najavljivana je kao prilagođena i mlađim uzrastima, sa scenografijom baziranom na motivu crteža sa konkursa na kojem su učestvovali beogradski osnovci. I tako smo umesto prosvetiteljske bajke sa masonskim akcentima, dobili kako je rečeno „moderno čitanje o dečaku Taminu koji igra igrice i izmaštava avatara“.

Ova odluka da se „Čarobna frula“ pretvori u dečju operu izneta je već u uvertiri, koja je scenski rešena kroz pojavu devojčice–princeze, dečaka i projekciju kakve arkadne video igre iz osamdesetih (koja se u jednom trenutku pritom čudno zamrzne). Posle toga, kreće sama radnja ovog zingšpila, čija je višestruka simbolika žrtvovana zarad smenjivanja polurazumljivih i stripovskih prizora. Treba reći da je „Čarobna frula“ inače dramaturški kompleksna, jer se bazira na raznolikim scenama, što može da navede da je u pitanju sled samosvojnih fragmenata. No, brižljivim sagledavanjem jasno je da su Mocart i Šikaneder napravili jasnu muzičku građevinu sastavljenu od diskontinuiteta, govornih scena i muzičkih vinjeta, koje tek zajedno ukazuju na važnu prosvetiteljsku poruku o pobedi ideala ljudske sloge i progresa nad svetom privilegija i nepromenljivih običaja.

U novoj verziji „Čarobne frule“ preostali su najkonzervativniji slojevi dela, kao da se XX vek sa svim svojim preispitivanjima nije ni desio. Nije problematizovan inače izazovan lik Kraljice noći, koja je u ovoj verziji ispala samo „luda ženska glava“ koja žudi za moći muškaraca. Nije ukazano na to da čarobnu frulu i zvončiće junačkom Taminu i nevoljnom heroju Papagenu daruje upravo ova glavna antagonistkinja. Kompleksan lik Pamine – najplemenitijeg karaktera ove opere – sveden je na ženu koja najčešće izgleda izmučeno ili leži negde po pozornici u stanju potpune bespomoćnosti. Lik Monostatosa – Mavarina tamne puti – takođe nije promišljen, već je na kraju od njega ispao nekakav post-pank grubijan, sa blajhanom kosom i tetovažama. Drugim rečima, „Čarobna frula“ danas nije delo kojem se može prići s nekom vrstom apsolutne nevinosti.

Ono je kompleksno i propitujuće, kako za vreme kada je nastalo – u kojem su masonski ideali bili politički važni za smenu apsolutističkog režima krajem XVIII veka, tako i danas u kojem je politički ulog pozicije žene, pripadnika drugih naroda ili vera od velikog značaja. No, ako zanemarimo neambicioznost rediteljke Ivane Dragutinović Maričić u ovom pogledu, ostaje nam sama scenska regresija prema komadu sa pevanjem, koji se odvija na stalno rotirajućoj pozornici, sa scenografijom čiji koncept klasičnog dečjeg pozorišta nije sproveden do kraja, već izgleda kao da se sve zaustavilo na pola puta do amaterizma.

U ovoj atmosferi, likovi su obučeni u kostime u kojima se spajaju sve operske epohe i svi stilovi, ujedinjeni pod bojama „komedije del arte“. Oni sami po sebi jesu maštoviti, ali u kontekstu opere ne govore puno i ne osvetljavaju ništa posebno. Tamino je tako nekakva vrsta arlekina, Sarastro je obučen u crvenu odeždu koja bi mogla da pristaje i Faustu, Pamina je Kolombina, tri dečaka nose samurajska kimona sa karnevalskim maskama, itd. Cela ova vesela konfabulacija bi bila prihvatljiva da iza nje stoji i isto toliko razigrana, pokrenuta, nesputana i proživljena muzika. Ali, to nažalost nije slučaj. Pod „gvozdenom“ palicom mladog Stefana Zekića dobili smo jedno od najtromijih i najdosadnijih izvođenja ove inače lepršave Mocartove partiture koja poziva da se peva i da joj se radujemo.

Pritom, orkestar Narodnog pozorišta zvuči neuigrano i intonativno netačno – posebno sekcija gudača – tj. prazno i šuplje. Tempa koja su odabrana nalaze se na donjoj granici izdržljivosti, a pevači onda imaju još teži zadatak da izvedu svoje deonice, dok im orkestar ne daje nikakvu podršku i potporu. U ovoj situaciji, najsvetliji utisak ostavio je mladi tenor Marko Živković, član operskog studija. On se potrudio, iako njegov glas tek čeka ozbiljno školovanje, da udahne smisao, da napravi lepu frazu i da nam, u krajnjoj liniji, prikaže Mocartovu ingenioznu melodičnost i muzički smisao.

Živkovićev debitantski polet na sceni našao je partnera u Papagenu baritona Vladimira Andrića, koji je entuzijazmu mladog pevača parirao svojom osmišljenom operskom kulturom, dobro postavljenim glasom i pevačkim iskustvom. Ovo su bile dve svetle tačke „Čarobne frule“, koja je umesto pobede svetlosti, smisla, znanja i lepote na koncu zapala u nemuzikalnost i stvaralački autizam naše operske kuće.

Komеntari0
f61eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja