Četvrtak, 06.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Filantropija ili humanizam

U polemici između I. Mladenovića i N. Cvetićanina na stranicama „Pogleda”otvoreno je pitanje da li je podela na levicu i desnicu danas anahrona? U ovom prilogu trebalo bi raščlaniti samo jednu razliku koja može pomoći odgovoru na pomenutu dilemu. To je razlika između filantropije i humanizma. Od sloma evropskog socijalizma nejednakost je dodatno normalizovana jer je prevladala svest da je filantropija (milosrđe) normalna, a da je humanizam nasilan. Drugim rečima, od kada se nepravda samo ublažava na nivou raspodele, a više se ne ukida na nivou proizvodnje, i podela na levicu i desnicu ispada prevaziđena. Da li je baš tako?

Filantropija, to jest milosrđe, svedoči o granicama dobročinstva u kapitalizmu. Čovek koji umire bogat, umire osramoćen jer bogatstvo treba društvu vratiti, pisao je Endru Karnegi, američki kapitalista, veliki dobrotvor, ali ne i humanista. Zašto? Zato što je filantropija pojedinačni apel na darežljivost i neprofitno ponašanje, dok je humanizam sistemski osigurano neprofitno ponašanje.

Filantropi mogu biti i desničari, humanisti su samo levičari. Danas postoji kultura filantropije (fondacije, zadužbine), ali je iščezla kultura humanizma. Filantropi i humanisti na različit način raspolažu bogatstvom i odnose se prema njemu. Koji su odgovorniji prema društvu?

Bogatstvo uvek fascinira kada se shvata kao izraz naročitog mara, ali je neretko i predmet sumnje. Berlinski sociolozi Volfgang Lauterbah i Mirjam Strong uočavaju da je u SAD filantropija glavno sredstvo bogatih da pokažu odgovornost prema društvu. Ona je istovremeno legitimacija vlastitog bogatstva i način da se brzo reaguje na društvene probleme. Filantropija je u SAD kultura, u Evropi ne toliko jer je evropska socijalna misao, pored filantropske, imala i tradiciju humanizma – radikalnije sistemske pomoći. Pjer Burdije je zapazio da filantropi uvek računaju na reciprocitet davanja i uzimanja, jer su zainteresovani da steknu simbolički kapital kojim čuvaju ekonomski kapital. Angažman filantropa nije isključivo altruistički, čak ni kada donori ističu da je filantropija dužnost i kada tvrde da im je to zadovoljstvo. Filantropija je nešto bliža odgovornom delanju samo onda kada se novac izdvaja iz onog bogatstva koje je stečeno vlastitim radom, a ne ženidbom, berzanskim špekulacijama ili drugim profitabilnim ponašanjem. Samo u prvom slučaju filantropsko davanje ima simbolički kapital.

Ima raznih vrsta filantropije. Žene koje udajom postaju bogate (kao supruga pretendenta na presto, Katarina Karađorđević) angažuju se u milosrdnim akcijama i preuzimaju društvenu odgovornost. Filantropska jeste i hrišćanska solidarnost istekla iz ljubavi prema bližnjem, koja se u krajnjoj liniji pravda strahom od onostrane kazne. Ako je, međutim, ključna motivacija filantropske dužnosti strah od onostranog, manje ili više prožet empatijom prema ubogom, pitanje je da li poslednji cilj (lično spasenje) može dovoljno pravdati sredstvo (pomoć)? Može li, naime, filantropsko delanje iz straha od onostranog i iz brige za vlastito spasenje biti autonomno i nezavisno?

Teško. To može biti samo svetovna aktivnost lišena pomenutog straha i usmerena ka ukidanju bede na nivou sistema. Upravo je to humanizam levice. Filantropiju treba poštovati, ali treba uočavati unutrašnju granicu koja je deli od humanizma. To nije tanka, nego debela crvena linija između sistemski osiguranog socijalnog građanina i privremeno nahranjenog bednika. Socijalna država nije poklon lenjima niti je socijalni građanin siromah koji prima besplatni topli obrok u narodnim kuhinjama. Nisu socijalni građani oni ugroženi koji prihvataju donacije od tajkuna koji peru novac povremenim filantropskim akcijama niti su to pripadnici srednjeg sloja koji se danas prikazuje kao autentični nosilac demokratije.

Socijalni građanin jeste samosvesni pojedinac kome država osigurava stabilno zaposlenje u javnom sektoru ili ga štiti od samovolje kapitaliste u privatnom sektoru i kome garantuje stečenu penziju, a sve u onoj meri da sam kao subjekt može da određuje način vlastitog života. Da bi se shvatila razlika između nahranjenog bednika i socijalnog građanina treba imati na umu teorijsku razliku između filantropa Bila Gejtsa i humaniste Karla Marksa. Prvi se trudi da ublaži bedu na nivou raspodele, drugi nastoji da je ukine na nivou proizvodnje. U razlici između ovih napora i danas postoji neizbrisiva granica između levice i desnice.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.