Petak, 20.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

DARVINISTI I KREACIONISTI (4)

Стварање Адама, Микеланђело

16. 

Naučna anarhija na stranicama „Politike”

Prema dr Čolić, Darvinova teorija evolucije, koja zajedno sa Njutnovim i Ajnštajnovim zakonima, predstavlja vrh ljudske misli, po srpskoj verziji reinkarniranog Samjuela Vilberforsa zvanog „Soapy Sam”, jeste majmunologija. Profesorka čak ne zna da Homo sapiens nije evoluirao od majmuna (engl. monkeys) već od zajedničkog pretka velikih bezrepih majmuna (engl. apes) i hominida

Diskusija na temu Darvin vs. teologija na stranicama dodatka Kultura, Umetnost, Nauka ne prestaje. Na originalne clanke dr. Čolić i dr. Rončevića (18 juli 2015) je odgovorila grupa ozbiljnih osoba, stručnjaka u užoj i široj oblasti nauke o evoluciji. Njihovi odgovori su bili naučno fundirani i za obrazovani svet poražavajući po pomenute advokate tkzv. kreacionizma, odnosno inteligentnog dizajna i njihove srednjovekovne i neznalačke tvrdnje.

I ja sam se s kratkim dopisom, zakasnelo, uključio u ovu raspravu („Među nama”, 30. Juli 2015). Očekivao sam da se dr. Čolić i njen saputnik neće više pojaviti na javnoj sceni. Ali, viđu vraga, širogrudost „Politike” nema granice. Evo ti dr Čolić opet, člankom pod naslovom „Teologija ili majmunologija”, u kojem ona ponavlja svoja fundamentalistička ubeđenja (1. avgust 2015).  Znači, Darvinova teorija evolucije, koja zajedno sa Njutnovim i Ajnštajnovim zakonima, predstavlja vrh ljudske misli, po srpskoj verziji reinkarniranog Samjuela Vilberforsa zvanog „Soapy Sam”, jeste majmunologija. Profesorka čak ne zna da Homo sapiens nije evoluirao od majmuna (engl. monkeys) već od zajedničkog pretka velikih bezrepih majmuna (engl. apes) i hominida. Novo posrtanje dr. Rončevića kroz nauku, epistemologiju i filozofiju sam pročitao do pola, dalje nisam mogao.

Taman sam se malo primirio, kad u „Politici” od utorka, 4. avgusta, čitam članak stalnog saradnika prof. dr. Đorđevića. Gospodin Đorđević kao i uvek prepričava ono što se može naći u svakoj Medicinskoj fiziologiji i sličnim udžbenicima. Nemam ništa protiv, to je koristan posao, narod ne čita biološke i biomedicinske udžbenike pa im neko to mora dati kroz novine. Međutim, taman završim priču o energetskom metabolizmu i delovanju visokih temperatura na čoveka („treba manje jesti i više piti vode, česmovače”) kad odjednom, ničim izazvan, dr Đorđević pravi viraž od devedeset stepeni pravo u nauku o klimatskim promenama. Sva ta priča o pregrevanju planete zbog emisije ugljen-dioksida je čisto spinovanje i laž, lansirana od strane lobija prodavaca nuklearnih centrala, suvereno tvrdi dr. Đorđević. Ne znam, možda čovek ima direktnu vezu sa „Vestinghausom”. I sve to gotovo istog dana po oglašavanju Obame koji (najzad) pokreće veliku akciju smanjenja emisije štetnih gasova da „našim potomcima ne bi ostavili planetu koja više ne može da se klimatološki popravi”. Da ne grešim dušu, pogledam u banke podataka i među hiljadama imena i referenci iz meteoroloških nauka nema imena našeg profesora.

Da sumiram, imamo stručnjaka za turski jezik, fundamentalnu hrišćanku koja zna da Bog postoji i da je Darvinova teorija evolucije „majmunologija”, zatim (nadam se dobrog) plastičnog hirurga koji, što se vidi iz njegovih „smatranja”, ne zna ništa o biološkim naukama, a pogotovo o evoluciji, i najzad, neurohirurga/klimatologa koji misli da su predsednik Amerike i hiljade klimatologa budale. I sve to u neograničenim količinama na stranicama „Politike”.

Kad se jednom završi polemika oko evolucije, predlažem „Politici” da otvori sledeće diskusione tribine. Na primer, Zemlja kao ravna ploča. Svima koji malo misle je jasno da Amerikanci nikad nisu uspeli da se spuste na Mesec, a kamoli na Mars. Sve je to napravljeno u Holivudu uključujući i fotografiju Zemlje kao lopte. Samo treba malo zdrave pameti.  Naime, kako je moguće da Novozelanđani i Australijanci stoje normalno na zemlji a ne spadnu sa Zemlje.  „Politika” treba da otvori tribinu na kojoj bi naša zdrava pamet pokazala da je Zemlja, kao što je uvek naša sveta Crkva tvrdila, ustvari ravna ploča. Siguran sam da bi gospođa Čolić dala veliki doprinos ovoj diskusiji.

Druga interesantna tema bi mogla biti vezana za tkzv. perpetuum mobile, tj. mašinu koja neograničeno u vremenu radi bez dodatka energije. U Srbiji postoji veliki broj –nažalost  anonimnih i bez državne podrške – konstruktora, kojima fali samo malo da im se PM ne zaustavi. Radi se o prokletom drugom zakonu termodinamike koji su, odvojeni od naroda u njihovim kulama od slonovače, formulisali naučnici.  Samo treba organizovati tribinu i skupiti na jedno mesto (dodatak „Politike” Kultura, Umetnost, Nauka) našu kolektivnu i zanemarenu pamet i prevazići probleme koje je postavila elitistička nauka. Teško je zamisliti kakav bi to poriv bio za našu posustalu industriju! Mašine koje rade „bez ništa”, itd, itd. Izbor interesantnih tema je velik… Atlantida, srpski kalendar star preko 7.000 godina, ispuštanje gasova iz putničkih aviona iznad Srbije i mnoge druge.

Stotine potencijalnih kontributora koji bez razumevanja tavore u anonimnosti bi najzad mogli da se iskažu.  Ne može, jelte, svako da postane ministar pa da s tom firmom ima neograničen pristup stranicama „Politike”.

P.S. Ne zamerite na dobroj dozi sarkazma u mom obraćanju. Nije to posledica moje nesimpatije, nedaj bože mržnje prema „Politici”. Naprotiv, uzrok je osećaj razočarenja u list koji redovno pratim od svoje petnaeste godine, znači punih šezdeset godina. Mojih omiljenih novina koje s ovakvom vrstom  reportaža polako tone u vode žute sšampe. Zaustavite to, molim Vas u moje ime i u ime, siguran sam, velikog broja Vaših obrazovanijih čitalaca.

Dr Dragutin J. Savić

Profesor molekularne genetike u penziji, Univerzitet Oklahoma

------------------------------------------------------------

17.

Lancu života nedostaju karike

U dodatku ,,Politke” 8. avgusta  2015. objavljena su tri teksta, reagovanja na moj tekst objavljen u prethodnom broju.

Profesor Palavestra, kao i u prethodnom tekstu, ne osporava moje stavove već tvrdi da sam ja „...paušalno izneo tvrdnju da ne postoje dokazi za evoluciju...” Moja profesija i moja životna filozofija ne dozvoljavaju da se služim paušalnim stavovima.

U prethodnom tekstu, profesor Palavestra se ne bavi mojim stavovoma već mi „drži lekciju”o nauci i o božanskoj promisli. Citirao sam njegove stavove i dao konkretan odgovor na njih. On, pak, moje stavove ne komentariše niti osporava. Konkretne, naučne, najbitnije podatke o nastanku života ignoriše i naziva ih paušalnim tvrdnjama. Ne obazire se na činjenice koje sam naveo, tj.  da savremena nauka nema pouzdanih saznanja o nastanku složene molekule aminokiselina; da apsolutno ne zna kako su nastali brojni, raznovrsni proteini sa različitim funkcijama koje život znače; kako je nastala izuzetno složena, specifična molekula DNK sa neverovatnom funkcijom bez koje nema reprodukcije ni života; kako je nastala ćelijska opna bez koje, opet, nema života ni reprodukcije; kako su nastale brojne ćelijske organele bez kojih takođe nema života; kako je nastala ćelija i, na kraju, kako je nastao sam život. To su najbitnije ,,karike” u ,,lancu nastanka života”. Ako nema samo jedne od pomenutih ,,karika” nema ni ,,lanca” ni života. Od početaka sveta, od  atoma pa do čoveka nedostaju brojne neophodne ,,karike”. Bez obzira na mnoga dostignuća, savremena nauka i dalje nema ,,lanac nastanka života”. Verovatno ga neće nikad ni imati. Od svega navedenog, osvrnuću se samo na jedan podatak u vezi sa DNK. U DNK, u genomu je zapis, informacija, tomovi knjiga od oko 3 milijarde slova. Takav zapis nalazi se i u genomu jednoćelijskih živih bića, što znači u periodu najranijeg oblika života. Kako to da i za tako zadivljujući, ogromni zapis nije bio potreban dug evolucioni period? I otkud taj zapis? Informacija koja postoji u DNK, program za izgradnju hiljade različitih proteina, izgradnju organizma i svega što život znači, u kome je svako ,,slovo” nezamenjivo, neminovno govori u prilog inteligencije koja stoji iza njega, jer informcija uvek potiče od inteligencije, nikad iz ničega te nije slučajna, nasumična.

U odgovoru na moje tvrdnje da nema pouzdanih podataka o prelaznim  formama života, Palavestra me upućuje na novinsku vest da je nedavno pronađen fosil kratkonožne zmije i tvrdi da je i to jedna ,,izgubljena karika“, ,,prelazna forma”. Novinske vesti su često nepouzdane i ne mogu biti argument u naučnoj polemici. Ako je i pronađen takav fosil, pronađen je samo fosil zmije, neka razlika u istoj vrsti života, nije pronađena jedinka novog roda, porodice, reda , klase ili prelazna forma ka istim. Dodaću samo jedan važan podatak o prelaznim formama: mladunci kičmenjaka dolaze na svet direktno iz oplođenih jaja ili se rađaju, treće ne postoji. Dok ne dođu na svet različito se razvijaju, ishranjuju, imaju različit smeštaj i položaj. To je ogromna, nepremostiva, jedana od suštinskih  razlika  između kičmenjaka, a prelaza, prelaznih oblika života, u bitnom, dolasku mladunaca na svet, nema. Koliko samo tu nedostaje ,,karika”? Na ovom, kao i na mnogim drugim nivoima, nemoguće je sastaviti ,,lanac života”, čak je to i nezamislivo. To neobeshrabruje neodarviniate pa Palavestra poentira sledećom rečenicom: ,,Moglo bi se reći da su svi živi organizmi na Zemlji, nekadašnji i sadašnji, zapravo, svojevrsne, međusobno povezane 'prelazne forme'. Tako funkcioniše evolucija. Zato je  usmeravanje na nedostajuće 'izgubljene karike’ besmisleno.” Moglo bi se reći i da je usmeravanje na takav stav, sa aspekta logoke, zdravog razuma i empirijske nauke, veoma besmisleno.

Na kraju, profesor Palavestra, sa ,,akademske visine”, preporučuje mi da pročitam knjigu Ričarda Dokinsa o evoluciji. Pročitao sam i nije me agresivni, ,,sveznajući” ateista, neodarvinista ubedio da se neproverljivim spekulacijama može nadoknaditi nedostatak ,,izgubljenih karika”, odnosno da je ,,usmeravanje na nedostojeće 'izgubljene karike' besmisleno”. Da li su nedostajuće ,,karike” i ,,izgubljene karike”? Izgubiti se može samo nešto što postoji. Te ,,karike” nikada nisu ni postajale. Ja bih profesoru Palavestri mogao, takođe, preporučiti više knjiga i naučnih publikacija brojnih velikana, koji su zadužili čovečanstvo, a čiji su stavovi suprotni Dokinsovim i  njegovim stavovima.

Tekst dr Slobodana Ninkovića je prilično konfuzan, sa dosta nebitnih, nepovezanih podataka, i nisam siguran da li sam ga sasvim razumeo. Moji stavovi  o teoriji evolucije liče mu na teoriju zavere, podržava neke stavove dr Biljane Stojković, podseća nas na sličnost životinja i čoveka,  na sadržaj  pripovetke ,,Redak zver” Milovana Glišića, na stavove stanovništva Malajskog arhipelaga u odnosu na orangutana kao i na progres u emancipaciji žena.  Dr Ninković  kaže ,,da treba razlikovati 'filozofskog' i 'političkog' boga”. Nisam sasvim razumeo ko je ,,filozofski bog” pošto dr Ninković, sudeći po celini njegovog teksta, nije sa Bogom  već sa nekim neodređenim  bogom. Slažem se sa stavom dr Ninkovića da je ,,Odgonetanje svih tajni sveta oko nas spor i dug proces. Zato se učenicima ne mogu nuditi gotova rešenja, po sistemu odgovora na sva pitanja”. Nije samo religija ta koja nudi gotova rešenja, to čini i neodarvinistička teorija evolucije. Gledao sam program i udžbenike biologije za učenike srednjih škola. Naša deca ne uče teoriju evolucije kao teoriju ili hipotezu već kao dokazanu naučnu istinu. Kako se onda deca upućuju, vaspitavaju da svojom glavom donose odluke o kontroverznim stavovima koji se odnose na život? U našim školama upućuju se samo na dogmatski neodarvinizam.

Dr Srđan Stamenković se bavi problemima postojećih planova i programa biologije  u školama i kaže ,, da su dosledno sterilisani u pogledu problemskih sadržaja biološke nauke i da su potpuno dezintegrisani u pogledu zastupljenosti osnovnih bioloških koncepata. Smatram da ne podržavaju razvoj kritičkog i kreativnog mišljenja đaka...”  Kroz ceo tekst provejava mišljenje da biologiji i evoluciji treba dati  još značajnije mesto. Ukoliko to znači i više neodarvinizma, onda neće biti uslova za razvoj kritičkog i kreativnog mišljenja đaka.

Biologija je velika, vrlo značajna nauka i osnova svih bioloških nauka. Planove i programe izučavanja biologije treba da donosi kompetentan tim na državnom nivou a ne samo određeni biolozi, neodarvinisti. Naravno, treba izučavati i teoriju evolucije, ali samo kao teoriju, ono što ona jeste, sa svim podacima koji idu u prilog teoriji i svim podacima koji je osporavaju. Samo  takvo izučavanje biologije i teorije evolucije će omogućiti razvoj kritičkog i kreativnog mišljenja đaka. Stav neodarvinista o izučavanju biologije i teorije evolucije liči na ideologizaciju nauke, pogotovo biologije, u boljševičkom Sovjetskom Savezu. Svaka ideologizacija nauke je pogubna i za nauku i za društvo.

Radmilo Rončević

------------------------------------------------------------

18.

Vrućina

Kažu da je Tomas Haksli, kada je prvi put saslušao Darvinovu teoriju evolucije putem prirodne selekcije rekao (parafraziram): O kako je glupo od mene što to nisam i sam shvatio! Razlika u sadržaju pojma „teorija“, koji svakodnevno upotrebljavamo za lucidno ili naivno zaključivanje o nekom nizu događaja, i pojma „naučna teorija“ je ogromna. Naučna teorija je više od činjenice. Ona je sistem zaključaka i objašnjenja na osnovu sto puta proverenih i potvrđenih hipoteza.

Kako vam je ovih dana? Klima nam liči na afričku? Da li mislite da je i priča o globalnom zagrevanju obična ujdurma totalitarnih naučnika?

Objašnjenje da je naglo nagomilani ugljen dioksid u atmosferi, zahvaljujući našem ponašanju, uzrok globalnog zagrevanja je kao i većina naučnih objašnjenja. Jednostavno, potkrepljeno, logično i ubedljivo: Količinu ugljen dioksida koju su biljke i morski autotrofi sklanjali iz atmosfere milionima godina, gradeći svoja organska tela (u procesu fotosinteze), MI smo vratili nazad za dvesta godina, besomučnim sagorevanjem uglja i nafte. Zbog toga ga sad ima toliko u atmosferi da ometa hlađenje Zemlje (on je gas sa efektom staklene bašte). Da biste ovo objašnjenje odbacili i promovisali bezbednost upotrebe fosilnih goriva, kao desničari i naftaši, treba baš mnogo da ne znate. Ni hemiju, ni fiziku, ni biologiju, ni biogeografiju, ni istoriju...

Takođe, ne treba u školi ni slučajno da saznate za fosilne vrste ljudskih predaka (gracilne i robusne Australopitekuse, Homo habilisa, Homo erektusa, da navedem samo one koji se navode u udžbenicima biologije za osnovnu i srednju školu) da bi nadmeno odbacili jednostavno, logično i ubedljivo objašnjenje nastanka i porekla ljudske vrste koje daje teorija evolucije. Kažu da je Tomas Haksli (poznat i kao Darvinov buldog), kada je prvi put saslušao Darvinovu teoriju evolucije putem prirodne selekcije rekao (parafraziram): O kako je glupo od mene što to nisam i sam shvatio!

Razlika u sadržaju pojma „teorija“, koji svakodnevno upotrebljavamo za lucidno ili naivno zaključivanje o nekom nizu događaja, i pojma „naučna teorija“ je ogromna. Naučna teorija je više od činjenice. Ona je sistem zaključaka i objašnjenja na osnovu sto puta proverenih i potvrđenih hipoteza. Ona postaje istina kad su činjenice koje joj idu u prilog tako brojne i dobro potvrđene, da je glupo ili ludo da je ne prihvatate (da citiram Džerija Kojna i Stivena Džej Gulda, evolucione biologe). Kao teoriju da je Zemlja okrugla, teoriju da bolesti kod ljudi izazivaju mikroorganizmi ili genetički i razvojni poremećaji, a ne ljuta Božja promisao... Kao teoriju da je ljudska vrsta nastala, kao i sve druge vrste, u procesu evolucije predačkih vrsta: evolucije vođene, u najvećoj meri, prirodnom selekcijom u staništima u kojima su se predačke vrste u istoriji našle. Kada posmatranjem, merenjem i eksperimentom otkrijete nove činjenice, koje se ne uklapaju i ne potvrđuju važeću teoriju, u nauci ne silujete i ne odbacujete činjenice da biste spasli teoriju. Menjate teoriju i tražite bolje objašnjenje (tako se stiče najveći naučni kredibilitet i postavljaju nove naučne teorije).

Zato što se stalno upodobljuju činjenicama, naučne teorije kao što je teorija evolucije putem prirodne selekcije, imaju jači intelektualni autoritet od svake „samo teorije“. (Uzgred, ovu teoriju su biolozi prihvatili tek 50tak godina od objavljivanja. Tada je postalo glupo odbacivati je i dalje). Zato je nauka antidogma i jedina doprinosi porastu znanja o stvarnosti. I zato se mora institucionalno štititi.

Čini se da je dobar običaj u naučnoj zajednici, da se kaže „ne znam“ kad se ne zna, za naučnog savetnika dr Rončevića nepodnošljiv. On zna da je „Darvin znao“ kako je život nastao (za kompletnim objašnjenjem nastanka života se još uvek traga  interdisciplinarnim istraživačkim naporima). Takođe, on nije čuo za fosilne vrste bipedalnih primata, pa tvrdi da „fosili prelazne vrste prema čoveku ne postoje“. dr Rončević pokušava da zabašuri da je njemu reći „ne znam“ nepodnošljivo citirajući Sokrata i pozivajući evolucione biologe da kažu da ne znaju ono što on pouzdano zna. Da postoje niže i više biološke vrste! To je besmisleno. Čitajte Darvina, pobogu.

Kako se može okarakterisati pokušaj bivše ministarke prosvete, da „iz programa za biologiju izostavi(m) lekciju ... i ove časove preusmeri(m)...“, bez obzira o kojim biološkim lekcijama se radi (s obzirom da je bivša ministarka stručnjak za turski jezik)? Naravno, isključivo kao nezakoniti pokušaj nametanja ličnog političkog ubeđenja i Verovanja kao opštevažećeg diskursa u nastavi nauke u Sistemu javnog obrazovanja Srbije. 2004. godine, dr Ljiljana Čolić je svojim „pokušajem“ osramotila i unizila našu državu. Kako?

Na primer, u drugim državama (demokratskim i sekularnim, što po ustavu jeste i Srbija) prevarantski nasrtaji na nastavne planove, programe i udžbenike javnih škola dolaze iz finansijski i politički moćnih kreacionističkih udruženja. Tada se uključuje državni aparat da, zajedno sa roditeljima i savesnim nastavnicima, organizovano brani školstvo od agresivne gluposti. Samo je u našoj sekularnoj državi, koliko ja znam, pokušaj „preusmeravnja“ došao iz državne institucije. Tih dana, ko god je u svetu ukucao „Darvin“ u Gugl pretraživaču, da sazna bilo šta o njemu, prvim linkom je poslat na informaciju da Srbija izbacuje darvinizam iz svojih škola. O, bože, kakva sramota!

Unizila je Srbiju kao pravnu državu. Srbija je tada i sada imala i ima (hvala bogu) jasne procedure koje se poštuju kada se inoviraju nastavni planovi, programi i udžbenici, a u skladu sa novim naučnim saznanjima. Oni se imaju poštovati i kada se radi o Osnovnoj školi. Baš zbog toga da niko, pa ni sluga javnih poslova, ne bi ostavljao svoj „lični pečat“ na način kako je to pokušala bivša ministarka.

Mislila sam da je svima jasno da je dr Ljiljana Čolić smenjena sa pozicije zato što je uzurpirala i zloupotrebila prosvetne funkcije, a ne zato što „zna(m) da Bog postoji kada mu se obraća(m) u svakoj nevolji“ (a šta ako ne postoji?) i brani nas od totalitarne nauke. Grozno je što je ona i danas ubeđena da je njen pokušaj da svu decu koja završavaju školovanje posle samo osam godina zaštiti od saznanja da su ljudi kičmenjaci, sisari i primati, bio plemenit, dobroćudan i moralan akt (automatski moralan, s obzirom da je verujuća?).

Meni je bliže pameti da je to bio pokušaj da se deci ne daju informacije koje bi mogle da im poljuljaju VERU u „samo teorije“ o nastanku i poreklu ljudi i da ih, istovremeno, podstaknu na kritičko razmišljanje. Vera je, po definiciji, nekritičko prihvatanje tvrdnji i „znanja“ kada ama baš nikakvih činjenica nema koje im idu u prilog. Potrebno je da se mnogo „tvrdo“ veruje da bi se prihvatilo da je naučno zvanje dr Rončevića kredibilno, da je dr Ljiljana Čolić bila kompetentna i dobroćudna ministarka prosvete, te da su naučni i politički sistemi nepogrešivi i nepromenljivi.

U prošlosti je dr Ljiljana Čolić ugrožavala Sistem obrazovanja. I to sa pozicije ministra prosvete. Danas dr Ljiljana Čolić napada (čak lično) dr Biljanu Stojković, kompetentnu naučnicu (ne verujte mi, proverite citiranost njenih radova) i vrsnog pedagoga (proverite kod njenih studenata). Zašto? Zato što, svesna našeg iskustva sa ministarkom, poziva ministarstvo da reaguje na pokret kreacionista u pravcu obrazovanja? Ja tekst dr Biljane Stojković u Politici razumem kao odgovorni poziv da ovo ministarstvo pokaže da je odgovorna državna institucija. Koja se na svom poslu zaštite nauke i prosvete od dogme i ideologije vodi samo zakonskim procedurama i ovlašćenjima. Hvala joj na tome.

Dr Dragana Milanović

evolucioni biolog, 2004. naučni saradnik Instituta za biološka istarživanja, sada nastavnik biologije u Filološkoj gimnaziji u Beogradu

------------------------------------------------------------

19.

Čovek je religiozno biće

Knjiga koja je izazvala nekoliko komentara,jeste „ Evolucija ili stvaranje“ dvojice autora: Rajinharda Junkera i Zigfrida Šerera (izdanje „Preporod“ Beograd, 2002).Ovo je izdavačka kuća koja se specijalizovala za izdanja koja preferira Adventistička crkva.

Nezavisno od naziva knjige ili izdavača, u pomenutom radu iznet je jedan od najuticajnijih i najznačajnijih, moglo bi se reći krucijalnih problema ljudskog znanja.Autori su nam na stranicama 12-20 izneli objektivno gledište o osnovi teorije nauke i teorije saznanja.Takođe, tu je iscrpno izneta i teorija evolucije, kao i izlaganje pod nazivom „život sa stanovišta stvaranja“ (strana283-312).

Ali sve to nije smetalo dr. Biljani Stojković da u podsmešljivom tonu i sa gordim i ponižavajućim stavom govori o onom o čemu najverovatnije nema pojma.A to je: transcendencija.

Autorka dr. Stojković ne zna da nauka (ono znanje ljudskog roda od 16.-21. veka) nije vrhovni arbitar znanja.Nauka ima svoju paradigmu (vodeći pogled na svet). Dakle istina u nauci je dogovorena istina.To ekvivalencijom znači da je to istovremeno i dogovorena laž o kojoj se ćuti.Ali ako dr. Biljana Stojković hoće mogla bi da nama, koji smo zabludeli i neobrazovani, odgovori na sledeća pitanja: 1. Šta je ljudska svest? 2. Ko je tvorac ljudske svesti? 3. Šta je energija u svojoj esenciji bez pozivanja na Ajnštanovu formulu? 4.Ko je stvaralac energije? 5. Kakav je smisao univerzuma?

Za dr. Biljanu Stojković jedna dodatna informacija: više njenih empirijskih naučnika njenim empirijskim metodama potvrdilo je prisustvo transcendencije i svetog.Ali te se informacije kriju i potiskuju.Ja ću spomenuti samo neke autore: 1. Majkl Persindžer sa Lorencijanskog univerziteta u Torontu,Kanada.2. Dr. Ramačardan, direktor centra za mozak i kogniciju u Hjustonu,SAD.3. Pegi En Rajt sa Lesli koledža Masačusets,SAD.Oni i još neki drugi autori otvaraju nove horizonte sa novom naukom.Ona se zove neuroteologija.

Mi ljudi imamo u mozgu ugrađenu neuronsku mašineriju za komunikaciju sa Bogom ( Božija tačka Majkl Persindžer), Božiji modul kod Ramačardana ili bubnjanje i slepoočni režnjevi kod Pegi En Rajt.Očito da dr. Biljana Stojković nije dovoljno obaveštena o najnovijim dostignućima neuroteologije.Takođe ona ne zna da u istoriji ljudskog roda nije postojalo društvo koje u celini nije verovalo u neku vrhovnu silu tj. Boga.Za neke je to bio Bog zla i mraka (za one ideje koje su proistekle iz darvinizma)a za druge je to bio Bog neopisive ljubavi i svetlosti.Čak i najneriligiozniji ljudi su u suštini bili religiozni ili verujući.Oni se ponašaju kao vernici a njihova religioznost je okrenuta u suprotnom pravcu.

Univerzitetski profesori dr. Ljiljana Čolić i dr. Radmilo Rončević su sa pravom i korektno reagovali na ovaj tendenciozni,površni i iznad svega po porudžbini pisan članak dr. B. Stojković (13 godina posle izlaska knjige).

Što se tiče mene ja pripadam Pravoslavlju,Isihazmu i Svetosavlju.Žao mi je što biolozi ne znaju ništa o tome.Ne samo daznam nego sam potpuno uveren u postojanje živog, personalnog Gospoda.

Prof. dr Miodrag V. Vuković

antropolog

------------------------------------------------------------

20.

Promocija vulgarnog ateizma

Ograničenost prostora ne dozvoljava mi da se upustim u detaljniju analizu profesorkine „dijagnoze” pojedinaca i društva koji nisu prevazišli „infantilnu potrebu”' da se vežu „za imaginarno biće”. Mnogo je  velikih umova – filozofa, sociologa, naučnika, pisaca – koji uzroke „bolesti'” savremene civilizacije, o kojima govori profesorka, vide na sasvim drugoj strani – u zatvaranju čovečanstva u krute okvire racionalističkog materijalizma, u presecanju metafizičkih korena sveta i bića.

Tekst dr Biljane Stojković, profesorke na Biološkom fakultetu u Beogradu, Kreacionističke ,donacije' školama od 11. 7. 2015. godine,  snažno je odjeknuo u našoj akademskoj javnosti. Razlog mog javljanja nije namera da se uključim u polemiku o ovom pitanju, koje ostavljam biolozima i kreacionistima. Budući da se dugo bavim školom, na razne načine, osećam dužnost da ukažem na neke stavove profesorke Stojković, koji nikako ne mogu biti na dobrobit prosvete i obrazovanja.

Zalažući se, s pravom, za to da škola počiva na principima naučnosti i sekularnosti, profesorka Stojković propagira  radikalni, vulgarni  ateizam, suštinski nalik onome koji su sprovodili agitpropovski komesari u decenijama nakon Drugog svetskog rata, „izgoneći Boga” iz naših kuća, škola i duša. Profesorka, naravno, ume sve to da umije i odene u forme koje ne deluju tako opasno i mračno, ali pogledamo li ih malo bolje, videćemo da se u njima krije jedna krajnje isključiva i ostrašćena netrpeljivost prema religiji, posebno prema bilo kakvom prisustvu religijskog (čitaj: biblijskog i hrišćanskog) razumevanja sveta u školama.

Neposredan povod profesorkinog oglašavanja bio je imejl  „jedne izdavačke kuće u kome se nudi poklon u vidu luksuznog izdanja knjige Evolucija ili stvaranje” a koji je upućen na adrese „skoro svih nastavnika biologije i drugih prirodnih nauka u školama u Srbiji”. Ostaje nejasno (i krajnje sumnjivo) kako to profesorka zna da je takva poruka stigla na toliki broj adresa. To ona, valjda, samo pretpostavlja, što je legitimno, ali nije baš u skladu sa principima naučne strogosti i proverljivosti, u koje se zaklinje. Ali, pustimo to. Pogotovo što u osudi slanja ovakvih ponuda školama mogu da podržim profesorku Stojković.

Kao što rekoh, nemam problem da se sa profesorkom Stojković složim i u pogledu principa naučnosti, koji mora predstavljati temelj škole i obrazovanja. Ne bih da joj protivrečim ni u kritici kreacionističkih teorija, mada nikako ne delim njenu sigurnost u posedaovanje definitivnih odgovora na „krajnja pitanja”.

U konglomeratu učenja i kvaziučenja koja se pokrivaju terminom kreacionizam, ima svašta – od naivnih domišljanja do inventivnih pokušaja da se starozavetni Genesis uskladi i pomiri sa naučnim i filozofskim učenjima. Takvim pokušajima teško je odoleti, a još teže u njima uspeti. Razlog je jednotavan: religijski i naučni argumenti su suštinski različiti. Nauka počiva na  proverljivim činjenicama, a religija na veri. Treba li uopšte istinskom hrišćaninu dokazivati čudo Hristovog vaskrsenja? Odnosno, postoji li način da dosledni ateista poveruje u to (osim u slučaju duhovnog preobraćanja)? Slično je i sa čudom stvaranja sveta. Religijske istine ne možemo dokazivati naučnim procedurama, ne toliko zbog „mućenja” nauke, koliko zbog banalizovnja same religije. Kreacionizam je, po svojoj suštini, skopčan sa takvom opasnošću. Profesorka to, po svemu sudeći, zna, pa, ipak, stavlja znak jednakosti između otkrovenja Svetog pisma i kreacionističkih učenja.

Da bi dokazala ispravnost svog stava o neophodnosti proterivanja bilo kakvog upliva religijskog pogleda na svet u savremenoj školi, profesorka se služi metodima koji ne haju mnogo za naučnu strogost. Prvo, nije jasno zašto alarmira javnost zbog ugrožavanja „naučnog obrazovanja” i širenja duha klerikalizma. Gde je to videla? U školskom zakonodavstvu, nastavnim programima, udžbenicima, u nastavnoj praksi? Tekstovi iz Dodatka ne nude odgovore na ta pitanja. Ali, nalazimo ih na drugom mestu – u tekstu Nojeva barka, objavljenom na portalu Peščanika 3. 7. 2015, koji je – to se lako može zaključiti – šira verzija teksta Kreacionističke ,donacije' školama. Tu profesorka govori o „veronauci koja truje i ono malo zdravog naučnog 'mesa' u školama”, o školskim slavama „u paketu sa sa popovima, tamjanom i propovedima” i o „sveopštoj atmosferi klerikalizacije u društvu”. Kad se slože sve kockice, teško je ne upitati se: da nije ovaj napad na pošast kreacionizma i, s tim u paketu, izmišljanje aveti klerikalizma, samo paravan za pokretanje kampanje za proterivanje Svetog Save iz naših škola? I Veronauke kao izbornog predmeta, naravno? Voleo bih da su moji strahovi umišljeni.

Sada je lakše razumeti i ostala naukovanja o štetnosti religije  na obrazovanje i zdravlje društva uopšte. Navodim neke od njih: obrazovanje koje nije raskrstilo sa religijom potencira „nekritičko mišljenje i intelektulnu lenjost”,  kod  pojedinca „guši individualnost i svaki intelektualni proces”; religija je, po svoj prirodi, izvor zablude, neprijatelj razuma, izbegavanje odgovornosti za vlastiti život, pokretač  „frustracija i strepnje od budućnosti”... Ukratko: uzrok svega negativnog u društvu – opijum i otrov za izgubljenog čoveka, bolest od koje treba lečiti i naše društvo i čovečaanstvo uopšte. Na osnovu čega sve ovo tvrdi uvažena profesorka, borac (dobro – borkinja) za zdravu, na naučnim temeljima zasnovanu školu? Ona pominje neka sociološka istraživanja koja se ovim bave, ali neodređeno i uopšteno. Možda ta istraživanja  i postoje, ali se čini da je glavni izvor iz kojeg dolazi sva ova mudrost jedan radikalni, isključivi ateizam, koji bi sve „što miriše na tamjan” poslao na smetlište istorije. Nema tu mesta nikakvoj toleranciji i koegzistiranju različitih pogleda na svet, što je inače jedna od najdragocenijih tekovina pedagoških i filozofskih principa Džona Stjuarta Mila, na koga se profesorka poziva.

„Odavno sam prevazišla infantilnu potrebu da verujem u to da me neko imaginarno biće čuva i kreira mi sudbinu”, kaže profesorka u svom tekstu Ko danas osporava teoriju evolucije (Kulturni dodatak, 25. 7. 2015). Čovek, pa makar bio i potpuni ateista, mora malo da se uplaši ovolike sigurnosti u ispravnost vlastitog svetonazora, ove olimpske supeornosti nad slabošću bića koja se okreću Bogu.

Ograničenost prostora ne dozvoljava mi da se upustim u detaljniju analizu profesorkine „dijagnoze” pojedinaca i društva koji nisu prevazišli „infantilnu potrebu”' da se vežu „za imaginarno biće”. Mnogo je  velikih umova – filozofa, sociologa, naučnika, pisaca – koji uzroke „bolesti'” savremene civilizacije, o kojima govori profesorka, vide na sasvim drugoj strani – u zatvaranju čovečanstva u krute okvire racionalističkog materijalizma, u presecanju metafizičkih korena sveta i bića. Mogao bih navesti na stotine citata iz njihovih dela koji to potkrepljuju. Umesto toga, preporučujem gospođi Stojković da pored pomenutog Džona Stjuarta  Mila (mog omiljenog filozofa) i kreacionističkih fantazija, počne da čita i nekog od sledećih mislilaca: Dostojevskog, Špenglera, Berđajeva, Kolakovskog,  Siorana, Bodrijara... Lepo će uz njih doći i naši geniji – Njegoš, Crnjanski, Andrić...

Ili, ako je baš do toga da se može verovati samo naučnicima, neka potraži knjigu Alberta Anštajna Moja slika svijeta, gde će naći njegovo direktno priznanje „da su najozbiljniji istraživači u našem materijalistički podešenom vremenu duboko religiozni ljudi” kao i to da se u prirodi „ispoljava jedan tako nadmoćan um da je sve ono razumno u ljudskom mišljenju i određivanju prema tome jedan potpuno ništavan odsjaj”. Možda će to biti dovoljno da mlada, ambiciozna naučnica, posvećena poslu kojim se bavi,  počne da razmišlja o tome  da nauka i religija nisu dve antagonističke sfere života, nego „dve grane istog civilizacijskog stabla” (L. Kolakovski), dve komplementarne sile duha, koje se međusobno hrane i podstiču. To bi, uveren sam, bilo dobro i za nju i za njene studente.

Dr Duško Babić

književnik, direktor Filološke gimnazije

------------------------------------------------------------

21.

O evoluciji života

Tek je napredak genetike, koja u celosti pripada fizici jer se zasniva na kauzalnim fenomenima i podleže zakonima koje tumači fizika, omogućio da biologija prepozna evoluciju kao mutaciju gena „kao promenu učestalosti gena u populaciji”, kako je definiše nesporni autoritet Eliot Sober u svojoj Filosofiji biologije

Zaista je paradoksalno da vek i po posle Darvina kreacionizam još uvek egzistira uprkos brojnim dokazima o ispravnosti Darvinove teorije. Naravno, vera se ne može pobijati argumentima, ali se ne može ni tvrditi da su sve pristalice kreacionizma vernici, već je bliže istini da argumenti biologa nisu dovoljno ubedljivi. Štaviše, još bliže je istini da su vrlo slabi, jer iako je Darvin dokazao kako nastaju vrste, on uopšte nije ni dokazivao pa ni dokazao evoluciju, ma šta pod tim mislili, a biologija je prirodno odabiranje proglasila za evoluciju iako nije mogla da kaže šta evoluira. Tek je napredak genetike, koja u celosti pripada fizici jer se zasniva na kauzalnim fenomenima i podleže zakonima koje tumači fizika, omogućio da biologija prepozna evoluciju kao mutaciju gena „kao promenu učestalosti gena u populaciji”, kako je definiše nesporni autoritet Eliot Sober u svojoj Filosofiji biologije, što je u stvari samo novo ruho za prirodno odabiranje. Tako je mera evolucije svedena na prebrojavanje mutacija, što je stvarnost grubo demantovala, jer šimpanza ima više mutacija od čoveka a moljac koji živi u industrijskim zonama Engleske, te je morao da mutira usled zagađenja iz fabričkih dimnjaka, odmakao je u evoluciji onom moljcu koji živi van industrijske zone.

Naravno, znaju biolozi da evolucija nije mutacija gena, ali ne znaju šta jeste, te koristeći konsenzus koriste ovu poštapalicu da bi uopšte mogli da govore o evoluciji da bi mogli da komuniciraju. Stvar je u tome da biologija nema ni teoriju evolucije, kao ni teoriju života ni živih bića, već stoji tamo gde ju je Darvin ostavio – samo što je prirodno odabiranje proglasila za evoluciju – i zadovoljno popunjava police njegovog drveta života, misleći da je time rastumačila fenomene života. Još je gore što biologija ne zna ni da je moguća, pa samim tim ni da je potrebna, naučna teorija koja bi rastumačila pojam života. A nijedan biolog ni filosof biologije ne može dati validno tumačenje  bilo kog od krucijalnih pojmova bilo koje teorije biologije: šta je život, šta je živo biće, šta je čovek, šta je evolucija, šta je civilizacija, šta je sloboda? Biologija čak ni ne naslućuje da se ova dva pojma – civilizacija i sloboda – nalaze u njenom domenu, da ih samo ona može i mora rastumačiti. Drugačije rečeno, verovanju kreacionista u stvoritelja biologija nije suprotstavila validne argumente u korist prirodne evolucije, već verovanje u autoritete i konsenzus.

Za čuđenje je da brojnim misliocima izmiče očigledna činjenica da svet, odnosno prirodu, čine dve potpuno različite vrste fenomena: fenomeni kauzalnosti, koje sve uspešnije tumači fizika, i fenomeni slobode-života-nekauzalnosti, koji su imanentni svim živim bićima a ipak su ostali potpuno neistraženi i nesaznati. Ostali su tamo gde ih je pokopao Kantov genije koji je celu svoju posthjumovsku filosofiju zasnovao na negaciji mogućnosti slobode iz čega je proizašao onaj sramotni galimatijas o pojmu slobode, koga mora da se stidi svako ko sebe smatra filosofom. I neizbežno je za tom negacijom sledila i biologija, čiji jedini predmet su fenomeni slobode jer to su istovremeno i fenomeni života, te je time unapred isključila mogućnost sopstvene teorije. Naravno da je ta teorija moguća, dovoljno je napraviti distinkciju od fenomena kauzaliteta, i ja sam je prikazao u dve svoje knjige. Iz te teorije izložiću u najkraćem obimu ono što se odnosi na evoluciju, ali ne evoluciju živih bića, već evoluciju znanja, odnosno evoluciju života. Jer ono što evoluira je znanje i to je lako dokazati, pošto je sintagma „evolucija znanja” u stvari jedna tautologija. Naime, jedina održiva definicija znanja je da je ono iskustveno istinita predstava materijalnog sveta te, prema tome, nikako ne može postati neistinita, što znači da znanje ili stagnira ili evoluira, što u krajnjem bilansu u dugom vremenskom periodu rezultira evolucijom, i ta evolucija je eksponencijalna jer je prirast znanja proporcionalan već postojećem znanju.

Svi zakoni prirode koje tako plodno tumači fizika samo su iskustveno istinita predstava materijalnog sveta i sva evolucija fizike je samo širenje horizonta, širenje okruženja iskustva. Svako živo biće mora da poseduje znanje kojim ostvaruje dobit iz okruženja i opstaje uprkos tome što je veoma složena i veoma uređena struktura koja poseduje povišeni energetski potencijal, te bi po zakonu verovatnoće  morala da se degradira i propadne odnosno, kako to decidno nalaže drugi zakon termodinamike, entropija sistema ne može opadati. A život je proces u kome se ostvaruje agresija na okruženje kroz znanje, i proces kroz koji znanje a time i život evoluira. U to se možemo lako uveriti ako uporedimo veličinu okruženja i aktivnosti bića različitih nivoa evolucje. U domenu života znanje i život su u neraskidivoj vezi, kao dve strane iste kovanice.

Uz ovaj kratki uvod možemo da pokažemo kako ova teorija tumači evoluciju, koja se ostvaruje kroz četiri faze koje se odnose na vrstu. Prva faza je sticanje nekog novog saznanja, bilo kako da je do njega došlo. Druga faza je promena u ponašanju kojom se koristi novostečeno znanje i ona sledi neposredno za prvom fazom. Treća faza je adaptacija organizma prema izmenjenom ponašanju i ona se ostvaruje kroz prirodno odabiranje u relativno dugom periodu u kome one jedinke koje su bolje prilagođene tom novom ponašanju ostvaruju veće i uspešnije potomstvo, u kome se proces selekcije nastavlja, što na izdvojenim arealima može rezultirati nastankom nove vrste. Četvrta faza je harmonizacija, usklađivanje tako nastale disharmonije sa ostalim delovima organizma. I kroz harmonizaciju se vrši selekcija, jer biće opstaje kroz komplementarno funkcionisanje znanja i organizma da bi ostvarilo najvitalnije potomstvo. Proces harmonizacije je veoma spor, što zajedno sa eksponencijalnom brzinom evolucije rezultira time da je harmonizacija obrnuto srazmerna evoluciji, te je, primera radi, čovekov organizam najneprilagođeniji.

Ovaj primer pokazuje u kojoj meri su naša znanja o živom svetu, a to znači i o nama samim daleko od istine, pokazuje da su samo skup predrasuda i konsenzusa koji se menjaju prema idejama nespornih autoriteta.

Dipl. ing. Nikola Pilipović

------------------------------------------------------------

22.

Pravoslavni, ali ne zanesenjaci

Pravoslavni ne treba da budu nerazumni, zanesenjaci, u istoj “frindž” kategoriji sa onima koji tvrde da je Zemlja ravna i da se Sunce okreće oko nje jer to tako vidimo. Ne treba da viču da atomi ne postoje, jer ih ne vidimo. I ne treba desnom rukom da uzmahuju velikim čvornovatim štapom, a levim dlanom da tapšu silovito po Bibliji

U svom tekstu “Teologija ili majmunologija”, 1. avgusta, dr Ljiljana Čolić istupa kao veoma religiozna osoba ali nažalost i kao kreacionista, totalno protiv Darvina; isključuje činjenicu da je evolucija u manjim razmerama, dakle u kontekstu pojedinih živih vrsta (a ne “stvaranja sveta”) bukvalno hiljadama puta dokazana, van svake sumnje dokazana, a zapravo je svako može i u svom dvorištu dokazati, ako uloži određena materijalna sredstva, trud, i znanje, da eksperimentiše recimo sa pojedinim vrstama insekata, ili nekim drugim živim bićima čiji je životni vek vrlo kratak a razmnožavanje vrlo brzo; i, najzad, ona čini implicitnu pretpostavku da samo jedna religija postoji, hrišćanstvo, i samo jedno tumačenje reči “Bog”, a ignoriše postojanje nekoliko drugih religija, koje imaju drugačija tumačenja božanstva i potpuno drugačiji pristup nastanku i smislu sveta. Odakle koleginici Ljiljani ideja (ili dokaz) da je baš biblijsko gledanje jedino moguće, ili jedino ispravno, versko gledanje, na postanak čoveka? Osim toga, Biblija se može tumačiti (pojedini delovi) i metaforično, a ne bukvalno. Dosledni “bukvalisti” čine samo štetu, svojoj veri.

A nauka se zasniva na proverivim materijalnim ili matematičkim dokazima; u tome je njena ogromna snaga, ali i limitacija; jer, tamo gde nema dokaza, nema ni nauke (engl. No proof – no science).

Pravoslavni ne treba da budu nerazumni, zanesenjaci, u istoj “frindž” (engl. fringe) kategoriji sa onima koji tvrde da je Zemlja ravna i da se Sunce okreće oko nje jer to tako vidimo. Ne treba da viču da atomi ne postoje, jer ih ne vidimo. I ne treba desnom rukom da uzmahuju velikim čvornovatim štapom, a levim dlanom da tapšu silovito po Bibliji. A upravo na tu stranu će možda polako početi da se pozicionira koleginica Ljiljana Čolić, ako bude nastavila diskusiju ovako kao u članku 1. avgusta. (Ja sam diplomirao upravo na njenom fakultetu, tako da smo zaista, u tom smislu, kolege.)

Pravoslavni treba da budu ozbiljni i trezveni ljudi koji poštuju nauku, jer vide njene rezultate, ali poštuju i Novi zavet kao izvor (i izbor) moralnog usmerenja i kao svoju kulturološku i etičku pripadnost. Može se biti, kao ja, pravoslavne vere, a naučni radnik; to nije suprotno.

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković

predaje englesku književnost, na Univerzitetu u Kragujevcu

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.