Prazan sendvič nije obeshrabrio migranta

Park nadomak Beogradske autobuske stanice ovih dana liči na pravu pustinju, bez ijedne travke i daška vetra, a pun ljudi. Ljudi koji su tu na čekanju, neki čekaju dan, neki mesec. Elementarne stvari kao što su održavanje higijene i hrana njima deluju kao „premija”. Na sve to još i vrućina, ali nju ponajmanje primećuju.

– Dva dana ništa nismo jeli. Nemamo novca. Najveći problem nam je održavanje higijene, naročito na paklenoj vrućini. Mesec dana smo u Beogradu. Čekamo. Sve što želimo je da odemo u Nemačku, kažu tamo je bolje. Došli smo iz Damaska, iz Sirije – priča Ahmad koji je u Beogradu sa svojom porodicom i bolesnim ocem.

Prepušteni su sami sebi, kažu. Pomoć ne dobijaju, a dešava se da im drugi „otkinu” i od onoga malo što imaju.

– Ovde smo mesec dana. Ni sam ne znam kako se snalazimo. Sve što skupimo potrošimo na hranu, o cigaretama i slatkišima možemo samo da maštamo. Malo je onih koji nam pomažu, spas nam je ova česma, tu se malo osvežimo i to je sve – rekao je dvadesetogodišnji  Said Navit iz Kabula, avganistanske prestonice.

On je u nekoj od obližnjih radnji kupio sendvič. Pošteno ga je platio, a kad je otvorio pakovanje kifla je bila bajata i nije bilo ničega u njoj, samo jedno parče šunke. Nasmejao se nad svojom i nesrećom svojih sunarodnika, a šta je drugo i mogao.

A neki drugi ljudi, oni koji su Saidu prodali lažni sendvič, trebalo bi da se zamisle nad svojom savešću i da preispitaju sopstveni moral, jer put kojim idu beda i nevolje nije uvek jednosmeran.