Intimna povest o slovima

Bila je jedna zbirčica, slikovnica sa pesmama o Kosovskom boju. Kupila mi je majka, kada sam imao pet-šest godina. Gledao sam slike srpskih junaka i prizore iz bitke sa Turcima, a tu sam, na korici sa unutrašnje strane, napisao prva slova svog imena: B R A N E. Baš tako, ćirilicom. Posle sam pošao u školu, gde smo, podjednako, učili i ćirilici i latinicu. Pismeni zadatak iz srpskog na ćirilici, ispravka – obavezno na latinici. Ali bilo je to davno, u vreme stare SFRJ.

Posle Titove smrti, početkom osamdesetih godina prošlog veka, moj otac je sazidao kućicu na moru, na ostrvu Viru kraj Zadra. Komšiluk su, mahom, činili stanovnici Osijeka. Mi smo bili iz Kragujevca. Tada sam prvi put sreo Hrvate koji su govorili drugačije, ali isto. Moj bioskop je za njih bio kino, matematička jednačina – jednadžba, hleb je postajao kruh, viljuška – vilica. Bilo mi je malo čudno, ali brzo se sve pretvorilo u igru i pomešalo u vetriću koji nas je hladio na plaži ili uveče, dok smo sedeli na zidiću.

Sada više nema ni Vira, ni kućice, ni tatinih ni maminih prijatelja, ni mojih drugara, ni moje drugarice Isidore. Njenog je oca, u Osijeku, ubila granata ispaljena negde sa srpskih položaja kraj Vukovara. On je bio Zagorac, a njena majka, zamislite, iz Valjeva. „Sreli su se na pola puta”, i danas se sećam te Dorine rečenice. Ona se, baš kao i ja, podjednako dobro služila i latinicom i ćirilicom. Jednom smo se zafrkavali, ko će brže da izgovori azbuku, odnosno abecedu. Poslednji put sam se sa njom video 1990.

Vetrić sa Vira pretvorio se u „Oluju”. Pre toga, sa početkom raspada zemlje, počela je „unakrsna jezička paljba”. Kako govorimo mi, a kako Hrvati. Oni kažu tisuća, a mi – hiljada, mada je i tisuća srpska reč. Potiče još iz staroslovenskog. Rat oko jezika, koji su vodili sve sami stručnjaci i patriote s jedne i druge strane, pretvorio se u propagandu – ili promidžbu nacionalnih interesa. Tu lingvisti, pravi naučnici, više nisu imali šta da traže.

Danas se još vodi taj rat. Koliko se samo prašine diglo oko „Istorije Dubrovačke književnosti” Zlate Bojović. „Ako će me svaka bezvezarija, koju je objavio nekakav polupismeni provokator...”, tim rečima je hrvatski premijer Milanović započeo komentar o delu ove u svetu priznate naučnice. Pre nekoliko dana, hrvatska vlast u Vukovaru zabranila je upotrebu ćirilice u tom gradu. Posle smo videli kako su oni koji su za to glasali, svojevremeno pevali ustaške pesme.

U Srbiji je posve drugačija situacija. U nas se latinica slobodno i naširoko koristi, u mnogim ugostiteljskim objektima i radnjama koje svoje reklame, mahom, ističu baš na tom pismu. Ako ne valja ono što rade Hrvati, valja li ovo što radimo mi Srbi, zatirući ćirilicu gde god i kad stignemo. Bilo bi dobro da se oba pisma, i u Hrvatskoj i u Srbiji, podjednako koriste. Kao što smo ih koristili Dora i ja.