Bilans srpske privatizacije – prosečan

O uspešnosti naše privatizacije ne postoje neke studije koje bi konkretno svele bilans, ali pojedinačne analize pokazuju da je kod nas taj model sproveden srednje uspešno u odnosu na slične zemlje srednje i istočne Evrope. To je stav ekonomiste Gorana Nikolića, koji kaže da takav rezultat pokazuje više parametara.

– Poništeno je između 25 i 30 odsto privatizacija, a sa sličnim državama iz ovog dela Evrope „poklapa” se i rast BDP-a od 2000. kao početne godine kada se krenulo u ovaj proces. Ono što zamračuje sliku je stanje koje smo imali devedesetih godina, a što nisu imale druge zemlje. Reč je o ogromnim gubicima zbog izolacije i o tome što su nam mnoga tržišta bila nedostupna. Kasnije bismo i s najpametnijim ljudima na čelu zemlje teško mogli da nadoknadimo zaostatak – naglašava Nikolić.

Autor knjige „Pokazatelji spoljnotrgovinske razmene Srbije sa EU i svetom” dodaje da je politika koja se vodi u prethodnih 15 godina kada je reč o privatizacijama konzistentna i da ne zavisi od promene vladajućih stranaka.

– Proces treba zaokružiti tako što će se pronaći rešenje i za preostala preduzeća. Realno je da se možda prodaju neki delovi tih firmi koji mogu da funkcionišu, da se spasu od najgoreg ishoda – ubeđen je Nikolić.

Na pitanje da li je privatizacija uticala na produbljenje socijalnih razlika, on odgovara da je neminovno da svaki takav proces podigne nivo nejednakosti.

– To je cena, jer je u suprotnom socijalističkom modelu dolazilo do velike redistribucije novca kojim je država konstantno pokrivala velike gubitke preduzeća s lošim rezultatima. Sada taj sistem diktiraju potrebe tržišta i one mnogo više utiču na to kako funkcioniše jedno preduzeće, čime se bavi, a time i da li će opstati – dodaje Nikolić.

Za njega primer kraja gde su prilagođavanje tržištu i transformacija zaokruženi jeste opština Ivanjica.

– Ako se izuzmu poslovi u javnom sektoru i državnim službama, svi su zaposleni u fabrikama koje se bave preradom drveta, skladištenjem i distribucijom malina i delimično u tekstilnoj industriji. U tim firmama je po nekoliko stotina ljudi. I pojedinačni poljoprivrednici imaju više posla nego ikad. Sve je prilagođeno resursima ovog kraja, a umesto toga ovde su nekada bili giganti s viškom radnika. Za te kompanije uvozila se i sirovina iz drugih delova zemlje, dok je sirovina iz ivanjičkog kraja vožena negde drugde. Sada toga nema. Istovremeno, radna snaga jeste jeftina, ali ta privreda ne košta državu i ne pravi izdatke – smatra Nikolić.

Čitav prehrambeni kompleks po njemu je danas dobar primer privatizacije, „zato što odgovara potražnji, i samo srpsko tržište je dovoljno, jer na hranu otpada 40 odsto svih prihoda”.

– A za industriju poput mašinske, u kojoj ne možemo sami da se nadmećemo u svetu, potrebne su investicije kompanija iz inostranstva koje su već osvojile neka tržišta – kaže Nikolić.

Naučni savetnik Instituta za evropske studije kaže da su primeri preduzeća u državnom vlasništvu koja bi mogla da izađu na „zelenu granu” firme poput „Galenike”, „Vršačkih vinograda” ili Poljoprivrednog kombinata „Beograd”.

– Ako država tu postavi ozbiljan menadžment, reprogramira dugove, ona bi mogla da budu vrlo interesantna potencijalnim kupcima – zaključuje Nikolić.

----------------------------------

Za prevare bila potrebna mreža pomoćnika

Na pitanje kako je došlo do onih privatizacija koje danas veći deo javnosti u Srbiji naziva pljačkaškim, Nikolić odgovara da je zbog jednog broja ljudi koji zloupotrebili proces privatizacije sada stvoren opšti utisak da je kompletna tranzicija u našoj zemlji nešto negativno.

– Bilo je prevara, ali ni to nije bilo lako izvesti, potrebno je da neko ima čitavu mrežu svojih pomoćnika i logistiku da bi mogao nešto da ukrade. Toga je bilo i u nama sličnim državama. Svako ko uporedi statistike, pre svega u zemljama istočne i centralne Evrope, uveriće se u to. Kako dohodak opada povećava se i broj onih koji su spremni da traže mito, od vrha do najmanjeg činovnika – zaključuje Nikolić.