Nedelja, 05.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Obama: planeti preti katastrofa

(Ј. Прокопљевић)

Temperatura na Aljasci se u poslednjih 60 godina povećala za 1,7 stepeni i glečer na tamošnjoj najvišoj severnoameričkoj planini počeo je da se topi. Vlada SAD upravo je odatle upozorila da je poslednji čas da se nešto preduzme. Ono što se zaista preduzima u najhladnijoj američkoj državi u direktnoj je suprotnosti sa pomenutim apelom – niču nove bušotine iz kojih neće poteći obnovljivi izvori energije, već dobra stara prljava nafta. Aktivistima za zaštitu životne sredine nimalo se ne dopada ni sve veće interesovanje država za resurse na Arktiku. Trka za osvajanje Severnog pola vodi se upravo radi pristupa fosilnim gorivima i otežaće borbu za spas planete. Zbog dubokog neslaganja razvijenih zemalja i onih u razvoju propali su svi pokušaji da se zameni Sporazum iz Kjota i na svetskom nivou dogovori smanjenje emisije štetnih gasova. Sledeća prilika je decembarski samit u Parizu, ali ekolozi strahuju da će i taj skup biti samo verbalna podrška velikim idejama, dok će se u praksi i dalje sve raditi da se globalno otopljavanje ne zaustavi.

                                                               *    *    *    *

Barak Obama je prošle nedelje sa Aljaske poručio planeti da je očekuje ekološka katastrofa ako odmah ne uspori tempo klimatskih promena, ali je umesto čestitki od aktivista dobio pogrde da je „ekološki licemer” jer je pre dramatičnog apela javnosti odobrio bušenje nafte u blizini obala te iste Aljaske.

Predsednik SAD je skrenuo pažnju na eroziju obale i klizanje sela u more, upozoravajući da je to samo uvod u još veću kataklizmu u vidu „suša, poplava, porasta nivoa mora, migracija, izbeglica, nemaštine i sukoba”.

„Ovo mora da bude godina kada će svet konačno, dok još možemo, postići sporazum o zaštiti jedine planete koju imamo”, kazao je Obama, aludirajući na decembarski ekološki samit UN u Parizu.

Kako je preneo En-Bi-Si njuz, šef Bele kuće kritikovao je sve zemlje učesnice, uključujući SAD, jer nisu učinile dovoljno da umanje emisiju štetnih gasova. Obama je prvi predsednik SAD koji se obreo u arktičkom krugu na Aljasci. Najveću planinu u Severnoj Americi, Mekinli, preimenovao je u Denali, što je prvobitni naziv koji su joj nadenuli prvi stanovnici Aljaske. Tokom trodnevne posete je ukazao na neke od promena izazvanih globalnim otopljenjem na Aljasci: lednici se tope, ribe je sve manje u moru i nestaju uslovi života na koji su starosedeoci najsevernije američke države vekovima navikli. Svestan da Amerika, koja nije ratifikovala Sporazum iz Kjota, ne može da bude lider u borbi protiv klimatskih promena, a da ne ulazi ni u jednu bitku, šef Bele kuće je doneo nekoliko mera koje treba da smanje upotrebu fosilnih goriva i pojačaju korišćenje obnovljivih izvora energije. Obavezao se da će zemlja do 2020. smanjiti emisiju štetnih gasova za 17 odsto u odnosu na nivo iz 2005. godine i da će izduvavanje otrovnih čestica iz elektrana, najvećeg zagađivača okoline, umanjiti za četvrtinu. Mere vlade usledile su posle izveštaja Pentagona da postoji neposredna veza između terorizma i efekta globalnog zagrevanja (porasta nivoa mora i ekstremnih temperatura): klimatske promene pogoršavaju „siromaštvo, zagađenje, političku nestabilnost i socijalne tenzije” i mogu izazvati nasilje i novi talas izbeglica.

Ipak, Obamina ambiciozna ekološka politika u sukobu je sa njegovom odlukom da „Rojal dač šelu” dozvoli bušenje nafte u Čukotskom moru između Aljaske i Rusije. Grupe za zaštitu životne sredine upozoravaju da ovaj posao donosi rizik od izlivanja nafte u more i povećanu potrošnju fosilnih goriva, dok je zvanična politika Obamine vlade – prelazak na obnovljive izvore energije. Kako primećuje Si-En-En, bušotine u američkom delu arktičkog kruga ne uklapaju se ni u obećanje lidera G-7, koje bi možda moglo da preraste u obavezu posle pariskog samita, da temperatura na Zemlji neće porasti više od dva stepena u odnosu na predindustrijski nivo. Ekolozi Kristof Mekglejd i Pol Ekins upozoravaju da arktičke zemlje (Rusija, SAD, Norveška, Švedska, Finska, Danska, Island, Kanada) u Severnom polu sve češće vide rudnik zlata. Najmoćnije među njima kuju planove kako da se domognu što većeg parčeta kolača i započnu eksploataciju i van svoje ekskluzivne ekonomske zone. „Šel” je otvorio sezonu. Kako su dvojica pomenutih ekologa napisali u tekstu u časopisu „Nejčer”, „trećina rezervi nafte, polovina rezervi gasa i više od 80 odsto rezervi uglja trebalo bi da ostanu neiskorišćene u periodu od 2010. do 2050. da bi se postigao taj cilj”, dodajući da su „razvoj resursa na Arktiku i porast u neuobičajenoj proizvodnji nafte nesrazmerni sa naporima da se ograniči globalno zagrevanje”.

Pomenuta „neuobičajena proizvodnja”, poput vađenja nafte i gasa iz uljnih škriljaca, od Amerike je napravila najvećeg proizvođača nafte, većeg i od Saudijske Arabije i Rusije. Hana Mekinon iz organizacije koja se bori protiv upotrebe fosilnih goriva ocenjuje za „Hafington post” da će neizmenjena ili povećana potražnja za naftom već u narednih 25 godina proizvesti „klimatsku katastrofu”.

Dodajmo tome da je Bela kuća zatražila od Kongresa da odobri izgradnju ledolomaca (Amerika ima dva, a Rusija 40) koji bi na Arktiku zaštitili pristup energentima i druge američke interese, i jasno je da se Amerika, ali naravno, ni ostatak sveta, nikako ne odvikava od prljavih energenata. Prema procenama Geološkog društva SAD iz 2008. godine, Arktik sakriva oko 90 milijardi barela nafte, što je dovoljno za trogodišnje potrebe planete (ruske rezerve su, na primer, sto milijardi barela).

Ako se, kao što se procenjuje, led na Arktiku do 2050. sasvim otopi tokom letnjih meseci, to će olakšati potragu za naftom i gasom i, paradoksalno, dovesti do daljeg pogoršavanja životne sredine. Upravo zahvaljujući topljenju leda na Severnom polu, otvorili su se novi trgovački putevi. Kina je sve zainteresovanija za taj deo sveta – maršruta severno od Rusije skratila bi rastojanje između Šangaja i severne Evrope za skoro 6.500 kilometara i brodovima srednje veličine uštedela 353.000 evra po vožnji.

Nisu zato retki aktivisti koji ambicioznu Obaminu ekološku politiku porede sa Bušovom ocenom da je u Iraku „misija završena”, a svetska obećanja da će prestati da zagađuju planetu – sa odlukom zavisnika da će se izlečiti dok, s druge strane, čini sve da dođe do nove količine droge.

Jelena Stevanović

-------------------------------------------------------------------

Od Kjota 1997. čeka se dogovor bogatih i siromašnih

Decembarski samit u Parizu biće još jedna prilika za obavezujući sporazum o smanjenju emisija štetnih gasova koji svetski lideri ne uspevaju da postignu već više od 20 godina

Protesti boraca za zaštitu životne sredine u Varšavi (Foto Rojters)

U naučnofantastičnim filmovima, kad Zemlji preti opasnost iz svemira, države se nakon početnih svađa vrlo brzo ujedinjuju i počinju da sarađuju. U stvarnosti, kad nam preti Sunce jače nego što je ikad bilo, odnosno globalno zagrevanje, vođe ovog sveta već dvadeset godina ne uspevaju da se dogovore šta da preduzmu, dozvoljavajući večitom podozrenju između bogatih i siromašnih da prevlada zdrav razum.

Novu priliku da nešto promene imaće u decembru, u Parizu, gde će se predstavnici više od 190 država sastati da razgovaraju o smanjenju emisija štetnih gasova u atmosferu i ublažavanju klimatskih promena. S trenutnim količinama štetnih gasova koje ispuštamo moguće je da će prosečna globalna temperatura do kraja veka porasti za dva stepena, prema nekim scenarijima čak i za pet stepeni. To možda ne zvuči katastrofalno, ali je tolika razlika, od pet stepeni, između današnjeg proseka i temperatura iz poslednjeg ledenog doba.

Prvi skup vlada spremnih da se uhvate ukoštac s tim problemom odigrao se 1992. godine u Rio de Žaneiru. Učesnici su se saglasili da bi trebalo preduzeti korake kako bi se izbegle ili makar minimizirale klimatske promene do kojih dovodi čovek, ali nije bilo dogovora o konkretnim merama. Već tada su, pre nego što se uopšte ušlo u detalje, počela neslaganja između bogatih i siromašnih oko toga kako bi trebalo da raspodele teret.

Suštinski problem je u tome što za snižavanje nivoa štetnih gasova neophodno u što je moguće većoj meri lišiti se „prljavih goriva”, poput nafte i uglja. Na njima, međutim, počiva industrija, tako da njihovo izbacivanje iz fabričkih pogona i preorijentacija na „zelena goriva” i odgovarajuće tehnologije strahovito košta. Bogate države su, makar deklarativno, voljne da plate veći deo tog ceha, ali traže da se i zemlje koje se još razvijaju takođe žrtvuju, jer će u protivnom u atmosferu svejedno otići previše gasova koji dovode do klimatskih promena. Siromašnije države uzvraćaju da oni koji već imaju dovoljno novca ne mogu od njih očekivati da se odreknu industrijskog razvoja i ostave svoje građane u siromaštvu, cementirajući sadašnji finansijski jaz u svetu. Uostalom, kako dalje kažu, razvijene zemlje su te koje su napravile problem, pa nek se sad prvenstveno one i žrtvuju.

Prema sporazumu iz Kjota, postignutom 1997. godine, zemlje u razvoju nisu bile obavezane na smanjenje emisija štetnih gasova. To, kao i šteta po američku privredu od zahtevanih mera, bilo je opravdanje američkom senatu da ne ratifikuje sporazum. Bez Amerike, sporazum nije imao dovoljno glasova da bi stupio na snagu. To se promenilo kada je ga je ratifikovala Rusija, ali i ona je, po svemu sudeći, to učinila samo da bi ojačala svoju kandidaturu za Svetsku trgovinsku organizaciju. U svakom slučaju, sporazuma iz Kjota je ostao mrtav. U Kopenhagenu, 12 godina kasnije, opet nakon žestokih okršaja, države nisu uspele da sklope pravno obavezujući sporazum. Taj zadatak ih sad očekuje u Parizu.

U međuvremenu su se neki od najvećih emitera, uključujući Ameriku i Evropsku unije, obavezali na znatnu redukciju štetnih gasova. Ali, put ka dogovoru time nije potpuno prokrčen. Kao pomoć siromašnijim zemljama za mere koje treba da preduzmu, u Kopenhagenu je bilo dogovoreno da će one do 2020. imati na raspolaganju fond od stotinu milijardi dolara godišnje. Zapravo, jedva da su mogle računati na desetinu te svote. One sada traže da taj fond opstane i nakon 2020. godine, dok razvijene države ne žele da ga samo one pune, već da u tome učestvuju i međunarodne finansijske ustanove, poput Svetske banke.

V. Vukasović

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.