Klik za Šaviju

„Šavija dobila stan u centru Beograda: pevačici poslanik poklonio skupocenu nekretninu”, obavestio nas je ovih dana u svom štampanom i veb izdanju naš vodeći tabloid. Kako je naveo neimenovani „izvor blizak pevačici”, „Šavija je mesec dana u emotivnoj vezi sa političarem koji je očigledno toliko odlepio za starletom da je iskeširao oko 100.000 evra za njen novi dom, koji se nalazi u elitnom beogradskom naselju”.

Onima koji ne prate tabloide niti TV rijalitije poput „Parova”, neophodno je objašnjenje: (Nataša) Šavija je devojka u čijoj se oskudnoj biografiji navodi da je rođena u Novom Sadu, a da trenutno živi u Beogradu. Završila je „privatni fakultet za menadžment u kulturi i medijima”. Sada se „posvetila muzičkoj karijeri i snimila je dve pesme i dva spota”.

Njena slava je, međutim, od druge vrste. Ova mlada žena je, naime, u tabloidnom sazvežđu koje funkcioniše po principu „nema blama, važna je reklama”. Na svojoj fejsbuk stranici, ona pedantno evidentira sve (za pristojnu osobu) bedastoće koje se objavljuju o njoj: da je „overila” celu fudbalsku reprezentaciju Srbije, da je mladim fudbalerima obećala oralni seks kao nagradu ako postanu prvaci sveta (pa to porekla kad su zaista postali – oni duhoviti kažu da se uplašila prevelikog posla), da je u vezi sa „direktorom javnog preduzeća” i mnogo šta još.

Pritom, ona je samo jedna od mnogih starleta (po definiciji, to je devojka „sa atributima”, bez pravog zanimanja), koje su hrana za štampane i onlajn tabloide, u odnosu koji im je obostrano koristan. Njihove gole grudi, „pozadine” i ceo repertoar „provokativnih poza”, uz nesumnjivo izmišljene priče o vezama sa fudbalerima, neimenovanim političarima i direktorima, udovoljavaju voajerskim impulsima javnosti, a one zauzvrat stiču slavu i „sponzore”.

Šavija i mnogobrojne koleginice su i junakinje jednog novog novinarstva koje nije nastalo ovde, nego samo preuzeto i prilagođeno. Lansiranje opskurnih ličnosti u javni prostor globalni je trend i element medijske tranzicije (i istog procesa u onome što se zove „popularna kultura”) za koju se još ne zna gde će stići.

Klasični mediji, štampa pre svega, već dugo su u krizi, u okolnostima kada bitku za najvažniji resurs – vreme čitalaca – dobijaju sadržaji koji se konzumiraju sa ekrana: televizijskih, ali sve više i onih mobilnih. Velika ekspanzija tabloidnih sajtova kojima se pristupa besplatno već je odnegovala jednu novu generaciju čitalaca plitke pažnje, u kontekstu kada istraživanja pokazuju da se pogled na svet sve više formira vestima koje se generišu onlajn.

A onlajn medijima, da bi bar pokrili troškove svojih nevelikih timova, potrebni su „klikovi”: što više posetilaca čije se oči prodaju oglašivačima. Da bi ih privukli, moraju se puniti neprekidno, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Zato su im potrebne Šavija i njoj slične.

Saobraćaj (broj poseta) obezbeđuje se snižavanjem merila šta je za objavljivanje, pri čemu je kvantitet postao mnogo važniji od kvaliteta. Sve je više vesti, poput navedene o skupom poklonu anonimnog političara Šaviji, izmišljeno. To je proces u kome se, kako to konstatuje američki ekspert za marketing i onlajn medije Rajan Holidej (autor popularne knjige „Verujte mi, ja lažem”) – „ništa pretvara u nešto”.

Uočljivo je takođe i da se sajtovi ponašaju kao stado: kad se nešto pojavi na jednom, to najvećom mogućom brzinom prežvakavaju i drugi. I svi pritom neprestano skeniraju kako domaće društvene mreže preko kojih starlete reklamiraju svoj novi donji veš (često samo iz jednog dela), tako i strane uzore koji takođe vode bitku za što veći broj „klikova”.

Naši sajtovi su već sasvim usvojili i trikove stranih pandana za manipulaciju čitaocima. Reč je pre svega o naslovima koji se sastavljaju po principu „stavite sve, ali izostavite tek toliko da ljudi požele da kliknu”. Evo uzorka: „STROGO ČUVANA TAJNA: Ako ovo shvatite, ostvariće vam se sve što želite”. Ili: „STAVIO JE JAJE U KESU: Ovo je toliko genijalno da ćete i vi...”:

Ako progutate ovaj „klik mamac”, najčešće otkrijete da onoga što je u izlogu (u naslovu), nema u radnji (u tekstu). Ali, klik po klik – a svaki se precizno meri – eto rejtinga i aduta sa kojima se ide oglašivačima. Sve popularniji metod jeste i stavljanje znaka pitanja na kraju „senzacionalnog” ili „ekskluzivnog” naslova, čime se ovo novo novinarstvo ograđuje od laži koja je u tekstu.

Kakve su u ovakvim okolnostima šanse novina i novinara koji nastoje da provere činjenice i navode stvarne izvore? Male, jer većina to ne čini. „Kredibilitet ne funkcioniše kao poslovni model”, konstatuje Keli Mekbrajd iz uglednog „Pointer” instituta za medijske studije.

„U eri slika i zabave, u eri trenutnog emotivnog zadovoljenja, mi niti tražimo niti želimo poštenje ili stvarnost” objašnjava američki novinar, publicista i sveštenik Kris Hedžis.

Valjda je zbog toga „gradu i svetu” bilo važno saopštiti šta „bez blama”, kaže rijaliti zvezda Miljana: „Gaće menjam jednom nedeljno!”