Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Trijumf praznine i ludilo ratovanja

Сцена из представе „Илијада” (Фото Битеф)

Predstava„Murmel, Murmel”koja je otvorila 49. Bitef na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu,rediteljsko je delo Herberta Friča,nastalo prema tekstu švajcarsko-nemačkog avangardnog pisca Ditera Rota koje čini 178 strana ispisanih jednom ponavljajućom reči „murmel”. Na elegantno utvrđenoj sceni, presvučenoj crvenim tepihom, omeđenoj klizajućm kulisama, desetak izvođača, različitih godišta, pola i fizičkog izgleda izgovaraju ovu reč do u beskonačno. Njihova osamdesetominutna igra je farsična fizička komedija za koju se može reći da pripada tradiciji avangarde, apsurda, nadrealizma. Predstava je bliska i formi novog cirkusa, akteri su nalik klovnovima, oni se prevrću, skaču po strunjačama, izvijaju, prave špage, vrte se, bekelje, viču, šapuću, krešte reč „murmel”. To nezaustavljivo murmelovanje se često pretvara i u pevanje, horsko ili solističko, jednolično ili melodično, teatralno ili uživljavajuće, ponekada praćeno i muzikom koja se uživo izvodi. Tokom predstave se dinamično menjaju boje svetla, ali i pozorišni žanrovi, scena je prostor stvaranja plesnog, muzičkog teatra, pa i pozorišta senki.

Nije sporno da je ponavljanje reči „murmel” na Fričovoj sceni maštovito izliveno, nije sporno ni to da su izvođači veoma vešti, ali je po našem mišljenju vrlo sporan osnovni smisao postojanja predstave. Ona suštinski označava trijumf praznine, neproblematizovanu pobedu forme nad idejom, odraz nihilizma, izraz bazičnog uverenja da ne postoji ništa. „Murmel, murmel” doživljavamo kao kapitulaciju drame, pa i pozorišta uopšte, što, po nama, nije umetnički vredan pristup umetnosti i svetu uopšte.

Predstava„Ilijada”, nastala prema Homerovom epu, u rediteljskom tumačenju Jerneja Lorencija, sa druge strane, raskošno otkriva mogućnosti dramskog tumačenja epike, scenskog podizanja naracije na visoki poetsko-dramski nivo. Junački spev koji raspliće događaje u trojanskom ratu, slika sveta ljudi i bogova, pripoveda o herojstvu i stradanju. Lorenci je na scenu postavio u svom prepoznatljivom stilu bogate, začudne poetičnosti, spoja brutalnosti i suptilnosti, uplitanja fizičke sirovosti i bestežinske osećajnosti.

Dvanaest glumaca iznose pripovesti iz trojanskog rata u markantnoj narativno-dramsko-muzičkoj formi koja na pozornicu istresa univerzalne teme smrti i osvete, bola i požude, opravdanosti ratovanja. Prvi deo koji donosi upoznavanje sa grčkim i trojanskim učesnicima rata, laganiji je uvod i priprema za eksplozivnost drugog dela, eruptivno otelotovorenje divljaštva ratovanja, ludila krvoprolića. Scena tu postaje rasporena utroba, polje jeza prikazanih do bukvalnosti, užasavajuće opipljivih kada akteri na scenu izbace i životinjski leš, telo odrane kože.

Muzika se uživo stvara, spoj je solističkog i horskog pevanja, jednoličnih, tupih udarca u mikrofone, tonova proizvedenih na harfi (kompozitor Branko Rožman). Ona je ravnopravan partner epsko-dramskoj igri, važno sredstvo u građenju tenzije. U drugom delu, sa porastom razuzdanosti i sve potpunijim gubitkom kontrole na bojištu, muzika i sinhroni ples aktera postaju neobuzdaniji, užareniji, senzualni su odraz gubljenja razuma.

Homerovo predstavljanje ratnih stradanja, Lorenci čita u balkanskom kontekstu, naročito upadljivo u drugom delu, kada izvođači uz gusle poje o prosutoj krvi, obučeni u narodne nošnje, jasno aludirajući na tradicionalno balkansko slavljenje smrti i junaštva. U lorencijevskom stilizovanom obličju, to značenje ima jasne kritičke dimenzije, zato što su elementi kiča i bukvalnosti obloženi (auto)ironijom.

Finale ove „Ilijade” ostaće upamćeno kao trijumf umetnosti, provala suptilne scenske osećajnosti. Kada nakon opšteg razaranja pristigne novi dan, smiraj posle krvoprolića i vreme za sumiranje učinjenog, jedna od glumica suptilno, serafimski, na engleskom jeziku hipnotički ponavlja stihove „We are going to die, today or tomorrow, life is what we borrow”, imenujući zatim ponaosob glumce, ali i nas gledaoce, ne ostavljajući nas u tami pasivnosti. Ovaj katarzičan završetak na estetski izazovan način podseća na prolaznost života i iluzornost besmrtnosti i moći. Strane su izravnjane, i ubice i ubijeni su jednake žrtve rata, pobednika nema, svi smo samo prolaznici u ovom trošnom, kvarljivom svetu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.