Subota, 31.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Dimitrije Sinait je najstariji srpski književnik

Прва страна Кијевских листића, рукопис Димитрија Синаита

Da su se Sr­bi slu­ži­li gla­go­lji­com, to se odav­no zna, iako je do­sko­ra bio po­znat re­la­tiv­no ma­li broj spo­me­ni­ka ko­ji se na ne­po­sre­dan ili po­sre­dan na­čin mo­gu ve­za­ti za srp­sko sred­njo­ve­kov­no na­sle­đe. Uglav­nom se sma­tra da je srp­ska pi­sme­nost ma­te­ri­jal­no po­sve­do­če­na tek od po­sled­njih de­ce­ni­ja XII ve­ka. Raz­log je u to­me što se ve­ro­va­lo da su svi sta­ri­ji spo­me­ni­ci, na­pro­sto, iz­gu­blje­ni. Pa ipak, vi­še pu­ta je is­ti­ca­no da Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje i dru­gi spo­me­ni­ci od uni­ver­zal­nog zna­ča­ja ni­su mo­gli na­sta­ti ni iz če­ga, od­no­sno iz skrom­ne, ne­raz­vi­je­ne kul­tu­re. 

Po svo­jim op­štim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, na­ro­či­to zbog si­stem­skih „mo­ra­vi­za­ma“ i pri­pad­no­sti la­tin­skom ob­re­du, na če­lo sa­ču­va­nog sta­ro­slo­ven­skog spo­me­nič­kog na­sle­đa obič­no se sta­vlja­ju Ki­jev­ski li­sti­ći, za ko­je ne­ki fi­lo­lo­zi dr­že da su čak i iz sa­me Ve­li­ke Mo­rav­ske (pro­na­đe­ni su oko 1870. go­di­ne na Si­na­ju, a da­nas su u Ki­je­vu). Nji­ho­va pr­va stra­ni­ca is­pi­sa­na je ka­sni­je (XI–XII vek), na dru­gom te­re­nu, ta­ko­đe je ve­za­na za la­tin­ski ob­red, ali se je­zič­ki ukla­pa u is­toč­no­ju­žno­slo­ven­ski knji­žev­ni pro­stor.

Pa­le­o­graf­ska is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da je ovu stra­ni­cu pi­sao „Di­mi­tri­je gre­šnik“ (do­ne­dav­no po­zna­ti­ji kao „ol­tar­nik“), za­jed­no s pas­hal­nom ta­bli­com i po­me­ni­kom u Si­naj­skom slu­žab­ni­ku, knji­žev­nim za­pi­si­ma u Si­naj­skom psal­ti­ru ko­ji no­si nje­go­vo ime – ta­ko­zva­nom Di­mi­tri­je­vom psal­ti­ru (oba spo­me­ni­ka su is­toč­nog ob­re­da), kao i jed­nu sek­ci­ju u Si­naj­skom mi­sa­lu. 

Di­mi­tri­je Si­na­it je pi­sar vr­lo pre­po­zna­tlji­vog ru­ko­pi­sa, krup­nih i po­ma­lo ne­mar­no pi­sa­nih slo­va, za ko­ga prof. Hajnc Mi­klas, ru­ko­vo­di­lac ti­ma iz Be­ča ko­ji tre­nut­no naj­vi­še ra­di na pro­u­ča­va­nju no­vo­pro­na­đe­nih si­naj­skih gla­golj­skih ru­ko­pi­sa, is­ti­če da pred­sta­vlja ključ­nu fi­gu­ru si­naj­ske gla­golj­ske pi­sme­no­sti. 

Po ovim na­la­zi­ma, Di­mi­tri­je je u Sve­tu ze­mlju sti­gao iz Du­klje – Ze­te, ve­ro­vat­no iz cr­kve­no­po­li­tič­kih raz­lo­ga, či­me se po­bi­ja u me­đu­vre­me­nu raz­vi­je­na hi­po­te­za, za­sno­va­na na op­ser­va­ci­ja­ma je­zič­kog si­ste­ma, da je Di­mi­tri­je „is­toč­no­bal­kan­skog po­re­kla“. O Di­mi­tri­je­vom je­zi­ku se vi­še ne mo­že su­di­ti sa­mo na osno­vu jed­nog spo­me­ni­ka ne­go na osno­vu svih ko­ji su mu pri­pi­sa­ni.

U Di­mi­tri­je­vom iz­ra­zu se, pre­ko spo­ra­dič­nih ogre­še­nja o kon­zer­va­tiv­nu or­to­graf­sku nor­mu, ja­sno ra­za­zna­je srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka ko­ja se, pre­vas­hod­no, oči­tu­je u sfe­ri fo­no­lo­gi­je. Go­to­vo sve je­zič­ke cr­te ko­je na vi­de­lo iz­no­si na­ša ana­li­za, za­dr­ža­će srp­ska re­dak­ci­ja u na­red­nim sto­le­ći­ma, bez ob­zi­ra na da­lje je­zič­ke pro­me­ne u što­kav­skoj go­vor­noj ba­zi, ko­je će, to­kom vre­me­na, ma­nje-vi­še na­la­zi­ti svoj put do kon­zer­va­tiv­ne knji­žev­no­je­zič­ke for­me. (Na­kon XII ve­ka to vi­še ne­će bi­ti si­stem­ski, da bi se iz­be­glo po­i­sto­ve­će­nje knji­žev­nog i na­rod­nog je­zi­ka, pa će srp­sku knji­žev­nu kul­tu­ru traj­no obe­le­ži­ti di­glo­si­ja).

Di­mi­tri­je­ve spi­se od­li­ku­je u na­če­lu „tač­na“ upo­tre­ba „ju­so­va“, za raz­li­ku od su­vre­me­nih sred­nje­bu­gar­skih spo­me­ni­ka kod ko­jih je u od­go­va­ra­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma nji­ho­vo me­ša­nje uze­lo ma­ha. U što­kav­skom idi­o­mu se raz­li­ku­ju re­flek­si ovih na­za­la, pa pi­sar Di­mi­tri­je bez ve­ćih pro­ble­ma „pra­vil­no“ (u nje­go­vom vre­me­nu ana­hro­no) ko­ri­sti na­sle­đe­ni si­stem „ju­so­va“. Za Di­mi­tri­ja je upo­tre­ba „ju­so­va“ od­raz knji­žev­ne kul­tu­re. 

Vi­di­mo, ta­ko, knji­žev­ni­ka ko­ji, po­red slo­ven­ske tra­di­ci­je, po­zna­je i la­ti­ni­cu i grč­ki al­fa­bet, nor­mal­no se slu­ži gla­go­lji­com i ći­ri­li­com bez ne­kon­tro­li­sa­nog me­ša­nja. Na po­sre­dan na­čin se vi­di da je za Di­mi­tri­ja ći­ri­li­ca ipak ne­što „obič­ni­je“ pi­smo, pi­smo za sva­ko­dnev­nu upo­tre­bu, za raz­li­ku od gla­go­lji­ce ko­ja za­dr­ža­va na­ro­či­tu, li­tur­gij­sku funk­ci­ju. 

Di­mi­tri­jev knji­žev­no­je­zič­ki iz­raz, kao što je is­tak­nu­to, bez sum­nje iz­vi­re iz is­toč­no­ju­žno­slo­ven­skog na­sle­đa, s ko­jim je u ne­pre­kid­noj ve­zi (o to­me na­ro­či­to sve­do­či spo­ra­dič­no me­ša­nje „ju­so­va“). Pre­ci­zni­je – on ima upo­ri­šte u tra­di­ci­ja­ma Sv. Kli­men­ta (Ohrid­skog) ko­ji je de­lo­vao u da­na­šnjoj ju­žnoj Al­ba­ni­ji – u do­li­ni Šu­ši­ce, sa sre­di­štem u Ve­li­ci, da­na­šnjoj Vel­či. 

Ka­da se uzme u ob­zir i či­nje­ni­ca, odav­no is­ti­ca­na, da je Di­mi­tri­je po­re­klom iz ne­ka­kve pla­nin­ske re­gi­je, ko­ja je pod uti­ca­jem lo­kal­nih kul­to­va ko­ji su ši­re­ni iz ro­man­skog Du­brov­ni­ka, mo­že se za­klju­či­ti da kul­tur­ni krug iz ko­ga on po­ti­če tre­ba tra­ži­ti na re­la­tiv­no ogra­ni­če­nom pro­sto­ru. To je da­na­šnji ju­go­za­pad­ni spoj Cr­ne Go­re s Re­pu­bli­kom Srp­skom, ta­mo gde se Du­klja spa­ja­la s Tra­vu­ni­jom. U Tra­vu­ni­ji je, na­i­me, od­ra­ni­je sta­bi­li­zo­van du­bro­vač­ki cr­kve­ni uti­caj. Sa­mo je ona mo­gla na­stu­pi­ti kao me­di­ja­tor ka ne­po­sred­nom, is­toč­nom su­sed­stvu ko­je je do­sko­ra, s ju­go­i­stoč­ne stra­ne, bi­lo otvo­re­no uti­ca­ji­ma pra­vo­slav­ne Drač­ke mi­tro­po­li­je.

A taj pro­stor je u jed­nom ne­u­tvr­đe­nom tre­nut­ku u dru­goj po­lo­vi­ni XI ve­ka, ka­ko po­ka­zu­je ak­tu­el­na isto­ri­o­gra­fi­ja, pot­pao pod cr­kve­nu nad­le­žnost Du­bro­vač­ke ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Još je Sto­jan No­va­ko­vić, kra­jem XIX ve­ka, ja­sno sa­gle­da­vao pu­te­ve slo­ven­ske pi­sme­no­sti ko­ja je do­ho­di­la u srp­ske kra­je­ve s ju­ga da­na­šnje Al­ba­ni­je, a je­dan od njih vo­dio je od Dra­ča – pre­ko Ska­dra da­lje ka se­ve­ru. 

U na­stan­ku Di­mi­tri­je­vog psal­ti­ra, u ko­jem se Di­mi­tri­je i pot­pi­sao, uče­stvo­va­la su tri pi­sa­ra i naj­ma­nje dva ko­rek­to­ra kod ko­jih se za­pa­ža­ju ći­ri­lič­ki ume­ci, što pot­kre­plju­je pret­po­stav­ku o nji­ho­vom za­pad­no­bal­kan­skom po­re­klu. To bi mo­glo da zna­či da je Di­mi­tri­je bio na če­lu pi­sar­ske gru­pe ko­ja je de­lo­va­la kra­jem XI i po­čet­kom XII ve­ka na Si­na­ju, gde se, po mi­šlje­nju Vla­di­mi­ra Ro­zo­va, u to­me vre­me­nu i for­mi­ra­la slo­ven­ska ko­lo­ni­ja. (Isto ta­ko će i Sv. Sa­va, sto­ti­nu go­di­na ka­sni­je, or­ga­ni­zo­va­ti knji­žev­ni rad srp­skih mo­na­ha na Sve­toj Go­ri, ta­ko­đe u jed­nom od glav­nih cen­ta­ra is­toč­nog de­la hri­šćan­ske va­se­lje­ne.)

U Di­mi­tri­je­vom ra­du vi­di­mo vr­lo ar­ha­ič­ne tek­sto­ve srp­ske re­dak­ci­je. Na­sla­ge sta­rin­ske or­to­gra­fi­je ko­ja se u srp­skoj sre­di­ni du­go i upor­no dr­ža­la, pre sve­ga u cr­kve­nim tek­sto­vi­ma, zbu­nji­va­le su is­tra­ži­va­če u ana­li­zi i pre­po­zna­va­nju spo­me­ni­ka sa srp­sko­ga go­vor­nog pod­ruč­ja. Ja­san uvid u Di­mi­tri­je­vu pi­sa­nu za­o­stav­šti­nu, kao i pra­vil­no tu­ma­če­nje re­dak­cij­skih od­li­ka Ma­ri­ji­nog je­van­đe­lja (za ko­je je ne­dav­no po­ka­za­no da je ipak pr­vi pred­stav­nik srp­ske re­dak­ci­je, a ne „sa­mo“ sta­ro­slo­ven­ski spo­me­nik na­pi­san na srp­skom te­re­nu), pru­ža­ju nam si­gur­nost u iden­ti­fi­ko­va­nju naj­sta­ri­jih srp­sko­slo­ven­skih spo­me­ni­ka.

Pred na­ma is­kr­sa­va do sa­da za­mu­ćen i ne­sa­gle­div knji­žev­no­je­zič­ki kon­ti­nu­i­tet od kra­ja X do is­te­ka XII ve­ka. Si­gur­no je, da­kle, da srp­sko­slo­ven­ska pi­sme­nost ima do­ku­men­to­van i ne­pre­ki­nut niz od ra­no­ga sred­njeg ve­ka do no­vo­ga do­ba (kraj X – sre­di­na XVI­II ve­ka). Srp­ska pi­sa­na reč u pr­va dva ve­ka pre­vas­hod­no je gla­golj­ska, a u osta­lih šest – ći­ri­lič­ka.

Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du / In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU

----------------------------------------------------------------------

Pojmovnik

Gla­go­lji­ca je pr­vo slo­ven­sko pi­smo ko­je je sa­sta­vio Kon­stan­tin Fi­lo­zof – Sv. Ći­ri­lo u dru­goj po­lo­vi­ni IX ve­ka.

Di­glo­si­ja je ko­ri­šće­nje u is­toj za­jed­ni­ci dve­ju va­ri­ja­na­ta istog je­zi­ka ili čak raz­li­či­tih je­zi­ka.

Ju­so­vi su slo­va za be­le­že­nje no­snih sa­mo­gla­sni­ka (ѧ, ѩ, ѫ, ѭ).

Ki­jev­ski mi­sal, po­zna­ti­ji kao Ki­jev­ski li­sti­ći, pred­sta­vlja ostat­ke ne­ka­da­šnjeg gre­go­ri­jan­skog sa­kra­men­ta­ra na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku (se­dam sa­ču­va­nih per­ga­ment­skih li­sto­va pi­sa­nih gla­go­lji­com).

Ma­na­stir Sve­te Ka­ta­ri­ne je­dan je od naj­drev­ni­jih pra­vo­slav­nih ma­na­sti­ra na sve­tu. Na­la­zi se u pod­nož­ju Ho­ri­va (gde se Go­spod ja­vio Moj­si­ju), na Si­naj­skom po­lu­o­str­vu, i u se­bi ču­va ogrom­na kul­tur­no­i­sto­rij­ska bla­ga, me­đu ko­ji­ma i ru­ko­pi­se iz­u­zet­nog zna­ča­ja i sta­ri­ne (grč­ki, arap­ski, gru­zij­ski, slo­ven­ski, eti­op­ski itd.).

Ma­ri­ji­no je­van­đe­lje je je­dan od naj­sta­ri­jih sta­ro­slo­ven­skih gla­golj­skih spo­me­ni­ka. Pi­sa­no je na pre­la­zu X na XI vek na srp­skom te­re­nu i za Sr­be je, po re­či­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, isto što i Ostro­mi­ro­vo je­van­đe­lje za Ru­se (1056–1057).

Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje je jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih ru­ko­pi­snih knji­ga, na­sta­la u po­sled­njim de­ce­ni­ja­ma XII ve­ka, na­đe­na u Hi­lan­da­ru u XIX ve­ku, da­nas u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du.

Si­naj­ski mi­sal je bo­go­slu­žbe­ni zbor­nik za­pad­nog ob­re­da (sa­dr­ži la­tin­ske mi­se), pi­san gla­go­lji­com u XI ve­ku, pro­na­đen 1975. go­di­ne u ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne.

Si­naj­ski slu­žab­nik je slo­ven­ski li­tur­gi­jar (zbor­nik cr­kve­nih slu­žbi) is­toč­nog ob­re­da, pi­san gla­go­lji­com u XI ve­ku, od­ra­ni­je po­znat u ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne.

Srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka pred­sta­vlja srp­sku ver­zi­ju pr­vog slo­ven­skog knji­žev­nog je­zi­ka ko­ja će sto­le­ći­ma ži­ve­ti kao je­di­ni srp­ski knji­žev­ni je­zik, sve do sme­ne ru­skom re­dak­ci­jom u dru­goj če­tvr­ti­ni XVI­II ve­ka (srp­skom re­dak­ci­jom se slu­žio i Sv. Sa­va).

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.