Ponedeljak, 18.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

U diktaturama nema ozbiljnih političkih neslaganja

U potpunosti se slažem sa g. Čkrebićem da imamo potpuno suprotne poglede na razdobljetitoizma o kome je reč i na ulogu koju su u to vreme imali (srpski) ministri spoljnih poslova. Čini mi se da je i sam g. Čkrebić uočio u čemu se mi razlikujemo. Za razliku od njega, mislim da se odnosi u koalicionoj vladi Angele Merkel u Nemačkoj ili u vladi Manuela Valsa u Francuskoj danas ne mogu ni na koji način porediti sa odnosima unutar SKJ u doba Titove vladavine. Partija i država, vredi naglasiti, pod J. B. Titom, nisu ni u jednom trenutku bile razdvojene. G. Čkrebić uporno insistira da je DSIP uticao na donošenje odluka o spoljnoj politici SFRJ. Međutim, rukovodioci DSIP-a bili su pozivani na sednice partijskog vrha samo kao tehnička lica, a zbog potrebe da iznesu dodatna obaveštenja. Odluke o spoljnoj politici usvajane su uvek na najvišim partijskim forumima, i to samo u slučajevima kad ih Tito već ranije nije sam doneo. Inicijative srpskih ministara spoljnih poslova jesu bile povremeno razmatrane, ali po pravilu nisu bile ni uvažavane niti usvajane. Tito, inače, nije verovao srpskim kadrovima (osim izvesno vreme Aleksandru Rankoviću), niti je sa njima imao onu bliskost koju je imao na primer sa Edvardom Kardeljem i Stjepanom Stevom Krajačićem. Vaspitanik Kominterne, J. B. Tito se prevashodno oslanjao na mišljenja uskog kruga starih, provereno odanih partijskih saradnika iz predratnih moskovskih dana. Naknadno veličanje uloge srpskih kadrova i njihovog navodnog suprotstavljanja Titu, osim u njihovim memoarima, nema opipljivog uporišta u raspoloživoj arhivskoj dokumentaciji. Evo i jednog konkretnog slučaja: da li su srpski kadrovi u partiji i DSIP-u bilo kada i u bilo kojoj formi zahtevali zaštitu progonjene srpske manjine u Rumuniji, Mađarskoj ili Albaniji, ili je to pravo bilo rezervisano isključivo za slovenačku i makedonsku manjinu u susednim državama?

Ako se uopšte može govoriti o nekoj vrsti razmimoilaženja u Titovo vreme, toga jeste bilo, u pojedinim partijskim telima, ali nikada oko pravaca u spoljnoj politici. Mogu se naći primeri kada su iz DSIP-a stizale određene inicijative, ali odluka nikada nije pripadala njima. Čudi me ipak da Čkrebić ni danas ne razlikuje komunističku diktaturu, tzv. demokratski centralizam, od višepartijske demokratije u njenom parlamentarnom obliku. U zapadnim demokratijama bilo je ministara spoljnih poslova koji su podnosili ostavke kada nisu prihvatani njihovi predlozi, kao na primer ostavka Džefrija Hoa, britanskog ministra spoljnih poslova, koji je napustio vladu Margaret Tačer zbog neslaganja oko politike prema Evropskoj ekonomskoj zajednici, što je dovelo i do pada vlade samo nekoliko nedelja kasnije. Tako nešto pod Titovom jednopartijskom diktaturom jednostavno nije bilo moguće.

Frank Valter Štajnmajer je, u ime nemačkih socijalista u koaliciji sa konzervativnom strankom CDU Angele Merkel, i ima sasvim opipljiv uticaj u određivanju spoljne politike Nemačke. Setimo se, isto tako, slučaja Hansa Ditriha Genšera: kakva bi bila sudbina SFRJ da ovaj vođa nemačkih liberala nije bio ministar spoljnih poslova u koalicionoj vladi Helmuta Kola, i da nije imao odlučujući uticaj na politiku Bona prema Jugoslaviji? Ali, čak i kad nije u pitanju koaliciona vlada, kao što je bilo slučajeva u Francuskoj ― a to mogu da potvrdim iz ličnog diplomatskog iskustva ― ministri spoljnih poslova poput B. Kušnera ili A. Žipea suštinski su uticali na spoljnu politiku predsednika Nikole Sarkozija, na primer oko Kosova. Apsurdno je, dakle, zaključivati da je sloboda akcije Titovih ministara spoljnih poslova bila ista ili približna kao u vladama zapadnih demokratija.

Nikakve sličnosti, ponavljam, ne može biti između komunističke diktature, makar ona bila i formalnosamoupravnog tipa, i demokratski izabranih vlada, obrazovanih iz većine po okončanju višestranačkih izbora. U demokratskim vladama na Zapadu ministri su odgovorni parlamentu, a komunisti isključivo svom neprikosnovenom vođi, koji je ujedno i partijski i državni šef. Pošto se izgleda oko ovih osnovnih činjenica ne možemo složiti, sa žaljenjem konstatujem da je dalja polemika sag.Čkrebićem nemoguća, ali mu ostajem zahvalan na trudu koji je uložio kao pažljivi čitalac mojih tekstova.

Istoričar

Komentari18
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.