Imamo alternativu pristupanju EU

Trebalo je da početak pristupnih pregovora između Srbije i EU bude dobra vest za građane i Vladu Srbije. Umesto toga, pregovaračka platforma za poglavlje 35, koje bi trebalo prvo da bude otvoreno, stavila je do znanja da se od Srbije u ovim pregovorima očekuje da postepeno prihvati tzv. realnost nezavisnosti Kosova.

Zato se sada nameće pitanje da li i kako nastaviti sa evropskim integracijama. Za autora ovih redaka jasno je da su evropske integracije najbolja opcija za našu zemlju, iz mnoštva razloga. Naravno, pod uslovom da to ne znači prihvatanje i priznanje nezavisnosti Kosova. A da li je moguće nastaviti sa evropskim integracijama bez prihvatanja nezavisnosti Kosova, i – kako? Odgovor na ovo pitanje je, čini se, potvrdan, s tim da to iziskuje redefinisanje strategije evropskih integracija naše zemlje.

Na prvom mestu, kao i u bilo kojim drugim pregovorima, Srbija mora imati dobre alternative pristupanju EU, pa makar one bile i manje dobre. Ali ako u pristupne pregovore sa EU uđemo bez alternativa, onda to ruinira našu pregovaračku poziciju – što neminovno vodi novim uslovljavanjima. To, naravno, ne znači da nas EU „mrzi”, već jednostavno predstavlja realnost bilo kojih pregovora. Zato Srbija mora formulisati drukčije strategije, koje bi trebalo da budu dovoljno ubedljive za samu EU da zaključi da nas ne može neograničeno uslovljavati stvarima koje su za nas apsolutno neprihvatljive.

Koje su to strategije koje bi država mogla da formuliše da postigne pomenuti cilj? Takvih strategija sigurno ima nekoliko, a ovde bi valjalo navesti samo jednu – koja se (paradoksalno) takođe zasniva na evropskim integracijama, ali na jedan redefinisan način. Naime, ako bi se pred Srbiju postavio neizbežan uslov faktičkog prihvatanja nezavisnosti Kosova, onda bi naša država na to mogla da odgovori formulisanjem nove strategije evropskih integracija, koja bi se zasnivala na (nama poznatoj) formuli standardi pre statusa. Drugim rečima, u tom slučaju Srbija bi svoje napore usmerila u ostvarivanje evropskih standarda, dok bi pitanje statusa (tj. članstva u EU) bilo odloženo za period kada se steknu uslovi za to. Dostizanje evropskih standarda bi uključivalo, na primer, unapređenje demokratskih kapaciteta naše zemlje, unapređenje tržišne ekonomije, harmonizaciju našeg pravnog sistema sa pravnim tekovinama EU (tzv. acquiscommunautaire), sprovođenje reformi koje bi svakako bile predmet pregovaračkih poglavlja u pristupnim pregovorima itd. Srbija bi pri tom trebalo da traži razdvajanje političkih (pristupanje EU) od ekonomskih integracija (pristupanje jedinstvenom evropskom tržištu). I sam Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji je Srbija potpisala sa EU pruža dobru platformu za ekonomsku integraciju naše zemlje u tzv. evropsko ekonomsko područje (EEP). Podsećanja radi, članovi EEP nisu samo države članice već i tri države koje nisu članice EU (Norveška, Island i Lihtenštajn).

I ova redefinisana politika bi dakle bila zasnovana na evropskim integracijama i na dostizanju evropskih standarda i vrednosti. Štaviše, Srbija bi mogla da traži pomoć i podršku EU za sprovođenje reformi usmerenih ka dostizanju evropskih standarda. Teško je zamisliti da bi Brisel odbio da pruži takvu pomoć (bar u određenoj meri) zbog toga što Srbija ne želi da prihvati nezavisnost Kosova. Tako nešto bi ozbiljno narušilo kredibilitet same EU i predstavljalo bi potez bez presedana – da podršku dostizanju evropskih standarda jednoj državi na evropskom kontinentu uslovljava time da se ta država odrekne dela svoje teritorije.

Vreme koje bi Srbija utrošila na dostizanje evropskih standarda nikako ne bi bilo izgubljeno vreme. Dostizanje evropskih standarda bi konstantno vodilo unapređenju životnog standarda i kvaliteta života. Isto tako, ono bi znatno skratilo buduće pristupne pregovore o statusu, tj. pristupanju Srbije EU – budući da je glavni predmet tih pregovora upravo dostizanje evropskih standarda na kojima bi Srbija u međuvremenu radila. Konačno, ovaj pristup bi Srbiju relaksirao političkih pritisaka za usiljene pregovore sa Prištinom „pod pokroviteljstvom EU”.

Advokat iz Beograda