Subota, 27.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

U duši mi je da drugima pomažem

Миломир Гловчић (Фото М. Дугалић)

Najagara Fols – Skoro sedam decenija Milomir Glavčić u Srbiju nije dolazio, ali smo, u sastavu delegacije grada Kraljeva, mi posetili njega. Iako je tu posetu organizovala država, zarad potpisivanja pisma prijateljstva između Kraljeva i Najagare Fols, on je pomenutoj delegaciji bio glavni i pravi domaćin. Gostima je obezbedio sve, svuda nas proveo, primio i u svom domu nedaleko od pomenutog grada, u naselju Fonthil, a mi smo tu priliku iskoristili da sa njim porazgovaramo.

O vašem životu, putu od Srbije do Kanade mnogi znaju što iz novinskih napisa, što iz vaše autobiografske knjige. Da li nam možete ponoviti najvažnije detalje?

– Šta da kažem? Mlad, rođen na selu, rano sam ostao bez oca i majke, morao sam da planiram kako i kuda. Rešio sam da napustim zemlju i učinio sam to ilegalno, čime se ni dan danas ne ponosim, naprotiv žao mi je zbog toga. I, tako sam se 1947. godine obreo u Grčkoj, u imigracionom logoru. Odatle su nas prebacili u Italiju, a bilo nas je na stotine. Kada je došlo vreme da se to pitanje imigranata reši, pred komisijom sam se izjasnio: „Kad sam bio mali čitao sam jednu bajku da postoji zemlja Kanada, gde se dele kolači i pečene kokoške. To je na mene, pošto sam bio više gladan nego sit ostavilo snažan utisak. Sada znam da to nije tačno, ali hoću u Kanadu“.

– Tako je – nastavlja Glavčić – komisija moju želju ispunila i ovde sam radio godinu dana da državi odužim troškove puta. Posle sam bio slobodan i opredelim se da radim na severu ove zemlje, u rudniku. Tu sam zaradio prve pare, pa se početkom pedesetih, sa suprugom Armelinom doselim ovde u Najagaru Fols. Hteo sam da radimo za sebe a ne za drugoga i najpre otvaramo mali restoran. Tu radimo teško, od jutra do ponoći.

Posao napreduje, pa kupujemo manji motel, rad nastavljamo istim tempom, stičemo brojnu klijentelu pa smo mogli da kupimo jednu zgradu, gde je bio smešten bioskop. Taj bioskop sam obnovio i pokrenuo i jednoj američkoj kompaniji izdavao za hiljadu dolara dnevno. Onda sam kupio zemlju za hotel, sazidali smo hotel „Amerikana“ od dve stotine soba. Uz to sam kupovao i zemlju pa sam postao vlasnik oko 75 hektara zemlje. Posle 28 godina rada hotel sam prodao, jer moja deca, sin i kćerka, nisu hteli da nastave taj biznis. Polako, kako su godine odmicale prodao sam i pomenutu zemlju za novo gradsko naselje, ali uz moj zahtev da se tamo neke ulice nazovu po nama Glavčićima, što je uvaženo. Tako da sada uživam u penziji, imam i za sebe i za decu, a i da drugima pomognem.

Mnogi se pitaju zašto to činite, zašto tako izdašno pomažete druge, čak i nepoznate ljude.

– Znate, volim da pomognem drugima. I, ja sam se uvek, čak i kada sam bio u situaciji „uspeti ili umreti“, a toga je bilo počesto, trudio da budem dobar hrišćanin. Plan je uvek bio da zaradim za sebe, ali da imam i za drugoga. Jer, smatram da je to najbolja ljudska vrlina. Naravno, zavisi kakvo ti je srce, da li ti to želiš i da li u tome uživaš. Ja to volim i to je moja medicina za dušu. Kad neku sirotinju pomognem, ja se radujem pomisli da se ona, recimo tamo u mojoj Srbiji, raduje. To me po nedelju dana drži veselog i nasmejanog. Takav sam se rodio i hvala bogu što sam takav i ta milina i ta želja me evo održala do 91. godine. I, ne bih voleo da sam drugačiji.

Mnogi bi u Srbiji, u Kraljevu ponajviše, želeli da vas vide, dočekaju. Imate li plan za takav put i posetu rodnom kraju?

– Moram da priznam da je takav plan godinama postojao. Ranije sam čak imao nameru da se trajno preselim u Vrnjačku Banju. Ali, nekako se to odlagalo i sada moje godine upravljaju da li će biti i ostvaren, da li ću moći da podnesem taj put, tu gužvu... Znam da bi mnogi želeli da me vide, da me dočekaju i zagrle. Ali, meni je sada najbolje ovde, kod moje kuće. No, možda se rešim da sa mojom Armelinom sednem u avion i dođem.  

Često, prilikom otvaranja objekata koje ste u Srbiji gradili pošaljete poneku poruku. Šta biste danas poručili mladima tamo, preko Okeana?

– Draga moja deco, savet je jednostavan – rad, rad, rad... Vidim da tamo nema dovoljno posla, ali mnogi od vas biraju samo jedan put, put sticanja fakultetske diplome. Ne znam da li je Srbiji potrebno toliko stručnih ljudi i teško mi pada kada dobijem pisma i molbu recimo od lekara da im pomognem. Trebalo bi da za cilj uzimati i druge ideje, neki svoj biznis a ne da se samo sa diplomom čeka posao od države. Ja sam stalno sam sebi posao pribavljao, nisam ništa od države ni očekivao ni dobio, ali sam joj milione dolara poreza platio. I ne žalim, jer država to smo svi mi i ako joj dajemo više, znači više radimo i biće svima bolje – poručuje humanista i dobrotvor Milomir Glavčić.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.