petak, 25.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

O čemu se to u Srbiji ćuti

Kako je Andrej Fajgelj za samo dve godine uspeo da ispita granice slobode izražavanja u Srbiji, dok ostatak društva kao da tek kreće na taj dug put

 

Andrej Fajgelj postao je javna ličnost o kojoj gotovi svi mediji pišu, a malo znaju, na prilično neugodan način – pre dve godine je kao direktor Kulturnog centra zatražio da se s izložbe studenata Likovne akademije ukloni slika čoveka bez lica na raspeću sa svežnjevima novčanica u rukama jer vređa religiozna osećanja. Ostali umetnici odlučili su da se solidarišu s autorom pa je Srbija posle dugo vremena doživela slučaj cenzure u slikarstvu. Nedavno se Fajgelj našao na drugoj strani velike klackalice između demokratije i represije – uhapšen je zbog unezverenog „proročkog obraćanja” na Jutjubu, u kojem optužuje premijera Aleksandra Vučića za izdaju zbog prijema generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga. Tako je jedna ličnost za samo dve godine uspela da ispita granice slobode izražavanja u Srbiji, ali ostatak društva kao da tek kreće na taj dugi put u kojem bi trebalo da bude više raskrsnica i semafora nego drumske policije. Što ne znači da u ime sloboda zaboravi na kočnice i gazi svakog koga usporava u vožnji.

Koliko je ljudi u Srbiji osudilo i Fajgelja kada je tražio uklanjanje slike, ali i vlasti kada su odlučile da privremeno sa slobode uklone Fajgelja? Dvoje ili troje? I zašto je tako teško da se u javnom životu Srbije, 25 godina posle uvođenja političkog pluralizma, ustanovi sasvim jednostavno pravilo – da isti kriterijumi slobode izražavanja moraju da važe za desničare, levičare, za prvu ili drugu Srbiju, za one koje uvek misle svojom glavom i one koji ne bi da se umaraju, za one koji gledaju da budu bliski svakoj vlasti i one koji nikada ne menjaju ambasade kojima služe.

 „Kurir”, šampion slobodne medijske misli u Srbiji, nedavno je objavio tekst o bludnoj profesorki iz Vranja i prikazao njene golišave slike. Kada se obratila javnosti i rekla da je reč o očiglednoj fotomontaži i da je ona sama udovica oficira poginulog na Kosovu, list je objavio novu sliku na kojoj je ona na nekoj livadi s maloletnikom, jasno aludirajući da zavodi učenike. Javnosti se zatim obratio otac maloletnika koji je i rođeni brat poginulog muža, objašnjavajući da je slika nastala u njihovoj vikendici, ali nije jasno kako će nesretna žena preživeti istraživačke poduhvate srpskog tabloida

 

Rasprava o slobodi govora nije jednostavna ni u društvima s ozbiljnijom demokratskom tradicijom, jer se ta tanka granica koja definiše kada te slobode počinju da ugrožavaju nečija osećanja stalno menjaju. Kada je veliki režiser Martin Skorceze snimio film „Poslednje Hristovo iskušenje”, brojni distributeri u raznim zapadnim zemljama odbili su da ga prikažu pod izgovorom da vređa hrišćanska osećanja gledalaca. Kada su u Poljskoj napravili izložbu na kojoj je meteor pao i pogodio papu Vojtilu, poslanici i vernici su bili ogorčeni na Katalov projekat pa je izložba obeležena nizom incidenata. Nešto kasnije, direktor Muzeja savremene umetnosti napravio je u Centru za kulturnu dekontaminaciju „projekat” ili repliku, samo što je kod Borke Pavićević meteor pao na patrijarha Pavla. Kada je potpisnik teksta napisao u NIN-u komentar u kojem izražava indignaciju zbog kopirane umetnosti i autentičnog prostakluka, šampioni druge Srbije su već povikali kako se takvim tekstom ugrožava sloboda izražavanja.

Vatreni zagovornici teze da se nad Srbijom spustio medijski mrak, iako se upravo taj medijski mrak i kontrola medija redovno pojavljuju na naslovnim stranama listova, jesu u pravu kada istražuju uticaj i poslove brata ili kuma premijera Vučića, ali nikako ne shvataju da je skandal prve vrste kada se bave maloletnim sinom, kao što bi bio skandal da se tekstovi posvećuju deci bilo kog lidera u Srbiji.

Kada bilo ko u ovoj zemlji izgovori reč izdajnik, horovi liberalne Srbije već pevaju o povratku u mračne, krvave devedesete, ali kada tadašnji predsedavajući BiH Bakir Izetbegović kaže da je veliki srpski umetnik Emir Kusturica najveći izdajnik bošnjačkog naroda, Helsinški odbori sa obe strane Drine ćute, možda u znak poštovanja prema Bakirovoj multietničkoj viziji BiH

 

Nije sprovedeno nijedno relevantno istraživanje o tome kako građani doživljavaju slobode izražavanja, ali ne bi se trebalo iznenaditi ako bi na tom imaginarnom istraživanju građani tražili da država zavede red među novinarima i umetnicima. To ne bi bilo zbog podaničkog mentaliteta našeg sveta, već što obični ljudi nekako osećaju da brojni mediji kompenzuju sopstveni združeni kukavički poduhvat prema vlastima, tajkunima i stranim donatorima, tako što pokazuju razularenu slobodu nad nezaštićenim ljudima. Tako je tabloid „Kurir”, šampion slobodne medijske misli u Srbiji, nedavno objavio tekst o bludnoj profesorki iz Vranja i prikazao njene golišave slike. Kada se obratila javnosti i rekla da je reč o očiglednoj fotomontaži i da je ona sama udovica oficira poginulog na Kosovu, list je objavio novu sliku na kojoj je ona na nekoj livadi s maloletnikom, jasno aludirajući da zavodi učenike. Javnosti se zatim obratio otac maloletnika, koji je i rođeni brat poginulog muža, objašnjavajući da je slika nastala u njihovoj vikendici, ali nije jasno kako će nesretna žena preživeti istraživačke poduhvate srpskog tabloida.

Priča o slobodama govora menja se iz godine u godinu, kao što se razvijaju tehnologije i redizajniraju svetske ideologije. Profesor na Univerzitetu Singidunum Zoran Ćirjaković u jednom tekstu navodi kako je postojalo i vreme kada je reč „niger” (crnčuga) u američkom društvu bila sasvim neutralna, a danas je simbol omalovažavanja afroameričke populacije, osim u pesmama crnih repera u kojima se redovno koristi jer je reč o umetničkim slobodama. Jedan od boraca za demokratiju, autonomiju i bezobalne medijske slobode, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić, napisao je da je„Vojvodina poslednja šansu za odbranu od nacionalističkih zveri”. Ali koliko bi dana zatvora dobio novinar iz Beograda koji bi napisao da je Beograd poslednja šansa odbrane od antisrpskih zveri?

Jedan od boraca za demokratiju, autonomiju i bezobalne medijske slobode, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić, napisao je da je„Vojvodina poslednja šansa za odbranu od nacionalističkih zveri”. Ali koliko bi dana zatvora dobio novinar iz Beograda koji bi napisao da je Beograd poslednja šansa odbrane od antisrpskih zveri

 

Užasno je kada desničarske organizacije naprave spisak antisrpskih ličnosti, ali je, izgleda, nekako prihvatljivo kada Helsinški odbor za ljudska prava napravi svoju listu intelektualaca koji su opasni za razvoj demokratije i ugrožavaju budućnost našeg društva. Kada bilo ko u ovoj zemlji izgovori reč izdajnik, horovi liberalne Srbije već pevaju o povratku u mračne, krvave devedesete, ali kada tadašnji predsedavajući BiH Bakir Izetbegović kaže da je veliki srpski umetnik Emir Kusturica najveći izdajnik bošnjačkog naroda, Helsinški odbori s obe strane Drine ćute, možda u znak poštovanja prema Bakirovoj multietničkoj viziji BiH.

Kada bi, u nekom pomračenju svesti ili pod uticajem teških droga, potpisnik ovog teksta napisao da su Albanci genetska deponija Evrope, brojne nevladine organizacije i sertfikovani čuvari liberalnih vrednosti imali bi puno pravo da ga optuže za naprimitivniji govor mržnje ili nepatvoreni fašizam. Ali, nikako nije jasno kako se dogodilo da je čitava armija nevladinih aktivisti ćutala kada je Vladimir Popović Beba upotrebio „genetsku deponiju” ili „genetski otpad”, opisujući jednom Srbiju a drugi put čitav Balkan.

Pričom o principijelnosti koja je nestala u isrpljujućem ratu prve, druge, leve ili desne Srbije zapravo se ne ponavlja već dosadna i nemaštovita priča o užasnoj podeljenosti društva, jer samo u diktaturama društva nisu podeljena. Barem dok dok vojska, policija i vođa imaju snage. Ovde je reč da unutar nečega što se zove država imamo više društava koje još na okupu drže samo isti jezik, ista valuta i različiti donatori.

Komеntari12
13cc6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.