Četvrtak, 11.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Proglašen nevinim mladić koji je usmrtio dvojicu komšija

Apelacioni sud u Nišu doneo pravosnažnu sudsku presudu da Milana Vacića (26) oslobodi odgovornosti za ubistvo Vojkana (42) i Stefana Manojlovića (21) iz sela Vrtišta
Срђан Печеничић

Niš – Iako je 11. novembra 2011. godine u Vrtištu, selu nedaleko od Niša u kom živi usmrtio dvojicu svojih komšija – Vojkana (42) i Stefana Manojlovića (21), oca i sina, dvadesetšestogodišnji Milan Vacić je pravosnažnom odlukom oslobođen optužbe i odgovornosti. Pravosnažnu presudu doneo je Apelacioni sud u Nišu posle žalbe Višeg javnog tužilaštva, koje je u postupku protiv Vacića tražilo kaznu od 30 godina zatvora, a pošto je pred prvostepenim niškim Višim sudom već doneta ista takva presuda.

Ovo je prva oslobađajuća presuda optuženom za dvostruko ubistvo u Srbiji i predstavlja presedan u srpskom pravosuđu. Zanimljivo je da je tokom suđenja Višem sudu dostavljena peticija koju je potpisalo 917 meštana sela Vrtište u kojoj napisano da se „traži oslobađanje Milana kao i da je reč o dobrom i vaspitanom mladiću, za razliku od napadača koji su, osim što su u selu i okolini bili poznati kao kavgadžije, bili izvršioci i velikog broja krađa”.

Kao i Viši u prvom stepenu, postupajući po žalbi višeg tužioca Apelacioni sud je smatrao da je reč o nužnoj odbrani i u obrazloženju je navedeno da je „život optuženog bio ugrožen upornim, stvarnim i ozbiljnim napadom od strane ubijenih…, da je napadnut u svom dvorištu i da je morao da se brani od napada koji nije prestao ni posle dva hica ispaljena u znak upozorenja u vazduh i napada koji nije prestao ni kada je ispalio treći hitac u jednog od napadača”.

Tokom suđenja utvrđeno je da je tragične večeri Milan Vacić telefonom pozvao devojku M. S. iz istog sela radi kupovine delova nameštaja oglašenog na prodaju. U taj telefonski razgovor umešao se Stefan Manojlović, koji je bio u društvu M. S., oteo je od nje telefon i najpre pitao Milana „ko mu je dozvolio da telefonira njegovoj devojci”, a potom mu naredio da odmah dođe do seoske prodavnice kako bi se obračunali. Milan se nije odazvao na ovaj poziv, a Stefan, pošto ga nije zatekao pred prodavnicom, upao je u kuću jednog Milanovog prijatelja i bez reči najpre je počeo nedužnog čoveka da tuče i maltretira, a onda ga je primorao da pozove Milana. Strahujući za život svog prijatelja, Milan je krenuo od svoje kuće prema njemu. U dvorištu prijateljeve kuće Milana su sačekali Stefan Manojlović, njegov otac i dvojica njihovih poznanika i odmah su ga sva četvorica fizički napali.

Milan Vacić je uspeo da se otrgne i pobegne, otrčao je do svoje kuće i odmah pozvao policiju. Samo nekoliko minuta posle poziva policiji u Vacićevo dvorište stigli su napadači, zbog čega je Milan uzeo lovačku pušku iz koje je pucao u vazduh. Na njega je nasrnuo nožem Vojkan Manojlović, ali je Milan sa puškom u rukama uspeo da istrči na ulicu i počne da beži. Pucanj je probudio Milanovog oca Zorana, koji je izašao na dvorište, gde ga je uhvatio Stefan Manojlović, koji ga je oborio na zemlju i mučki počeo da tuče. Kada je čuo jauke oca Milan Vacić se okrenuo, kundakom puške uspeo je da udari Vojkana koji je trčao za njim i da ga se oslobodi, o otrčao je nazad ka svom dvorištu kako bi spasio Zorana.

Na ulazu u dvorište Milan je, videvši da Stefan ne prestaje da tuče njegovog oca ispalio iz puške još jedan hitac u vazduh iz puške, ali ga je sustigao Vojkan Manojlović vitlajući nožem i napao ga. Nemajući kud, mladić je pucao u napadača i pogodio ga, posle čega je odbacio oružje. Tada je na njega nasrnuo Stefan, počeli su da se rvu i dok su bili na zemlji Milan je uspeo da ponovo dohvati pušku i da puca prema napadaču.

Nedugo posle toga stigla je i policija. Stefan Manojlović je preminuo na mestu događaja, a njegov otac Vojkan prebačen je sa teškim povredama u nišku bolnicu, gde je preminuo tri dana kasnije.

------------------------------------------------------------------------

Pokušavamo da živimo normalno

Zoran Vacić (Foto T. Todorović)

Kada se iz centra Niša krene kroz Medoševac, a potom putem između međunarodne pruge Beograd–Niš i Južne Morave, prolazi se kroz Popovac i Trupale i ulazi u Vrtište. U pitomom selu meštani su nam ljubazno objasnili gde je kuća Vacićevih. Na dvorištu nas je sačekao Zoran, otac Milana Vacića, penzioner i nekadašnji radnik Mašinske industrije:

– U ovoj kući živimo sami Milan i ja, a drugi sin Danijel je sa svojim porodicom u drugom porodičnim objektu. Moja supruga i majka mojih sinova Milena preminula je 2010. godine… Danijel je nedavno dobio prinovu, a Milan je juče otišao do Kliničkog centra na manji hirurški zahvat – počeo je Zoran priču za „Politiku”.

Kaže Zoran da je porodica mirno živela sve do 11. novembra 2011. godine uveče:

– Normalno smo živeli do te večeri kada je Milan telefonom, pošto je video oglas, hteo da se raspita za cenu police za televizor. Tada je sve krenulo naopako...

Celo selo stalo je uz porodicu Vacić i tog novembra pre četiri godine, ali i kasnije, sve do oslobađajuće presude. To je za njih bila najveća podrška i satisfakcija, kaže Zoran.

Milan Vacić (Foto: Iz porodičnog albuma)

– Moja deca su mirna i vaspitana, nikada i ni sa kim nisu bili u svađi ili sukobu, to su u selu svi znali i znaju, kao što su znali, a to su kasnije i potvrdili svojom peticijom, da se od nekih u Vrtištu ne može baš mirno živeti. Milan je završio na vreme Elektrotehničku školu „Mija Stanimirović”, stekao je zvanje elektrotehničara PTT komunikacija. Te kobne večeri, a znam da je sve to moglo da se izbegne i bolje je bilo da se nije ni dogodilo, zaštitio je pre svega mene od nasrtaja Stefana Manojlovića, ali i sebe. Nikoga on nije želeo da ubije, nikome da nanese zlo. Jednostavno, branio je goli život, i svoj i moj.

Ispričao nam je da je Milan u međuvremenu počeo da radi u jednoj privatnoj radionici, da ima vešte i vredne ruke i za kraj posebno rekao:

– I meni i Milanu, celoj našoj porodici najvažnije je da njega niko ne osuđuje i niko ne naziva ubicom. Pokušavamo nakon svega da nastavimo normalno i mirno da živimo. Verujem da ćemo i uspeti, mada, mora se priznati, nimalo nije lako. Ipak postoje opterećenja kojih se ne možemo tek tako osloboditi – ispričao nam je Zoran Vacić.

Komentari22
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.