Avganistan sve nemoćniji pred talibanima

Kolaps bezbednosnih snaga i, uopšte, avganistanske države, u čiju je izgradnju nakon invazije 2001. godine Amerika uložila 65 milijardi dolara, talibani su potpuno razotkrili kada su se u junu probili u prestonicu Kabul i nasrnuli na nacionalni parlament u trenutku dok se u njemu odlučivalo ni o kome drugome do o novom ministru odbrane. Simbolički posmatrano, za tim poniženjem ne zaostaje mnogo ni poslednji prepad talibana, koji su još jednom dokazali da su ojačali dovoljno da ugrožavaju i velike gradove, ovog puta Kandahar, gde su se s oružjem uspeli provući kroz zaštitni prsten oko druge najveće vojne baze u zemlji, u kojoj su, uz domaću armiju, stacionirane i trupe NATO. I opet su poručili, kao kada su prekinuli glasanje o ministru odbrane, da se samo oni pitaju hoće li biti mira, jer u bazu su prodrli dok su na međunarodnoj konferenciji u susednom Pakistanu regionalni akteri raspravljali o tome kako da otklone međusobne razlike i zajedno pomognu da se Avganistan najzad vrati na noge.

Nekoliko dana nakon što je taj napad odbijen, talibani su se vratili u Kabul, i to u njegov dobro zaštićen kvart, gde se nalazi španska ambasada, čiju je gostinsku kuću grupa radikalnih islamista držala pod opsadom satima pre nego što je likvidirana. Do tog trenutka, već je za sobom ostavila sedam žrtava a portparol talibana, kako je prenela „Al Džazira”, nije propustio da se ne naruga vlastima zbog toga što nisu u stanju da garantuju bezbednost ni u četvrti s teškim obezbeđenjem.

I ishod njihovog nasrtaja na Kandahar odražava trenutno stanje u Avganistanu: poginuo je otprilike podjednak broj talibana i domaćih vojnika, njih desetak, civila je stradalo gotovo četiri puta više, najmanje 38, dok su svi pripadnici stranih jedinica ostali nepovređeni. Istina, mnogi vojnici međunarodne koalicije jesu dosad stradali u Avganistanu, što je jedan od razloga iz kojih je Amerika broj svojih ljudi u toj zemlji sa početnih 100.000 svela na manje od 10.000, planirajući da i njih potpuno povuče naredne godine. Od toga je Barak Obama nedavno odustao, naredivši da se do daljeg u Avganistanu zadrži 5.500 vojnika, upravo zbog toga što za ovih 14 godina američke trupe nisu mogle da potpuno slome talibane, već su se njihovi napadi samo pojačali, obodreni povlačenjem stranih trupa, da bi ovog proleća buknula najžešća ofanziva tog pokreta otkako je oboren s vlasti koju je devedesetih prigrabio u građanskom ratu.

Pre napada na bazu u Kandaharu i uz onaj u Kabulu, dosadašnji vrhunac te ofanzive bio je kada su talibani krajem septembra zauzeli Kunduz, iz kojeg su isterani tek nakon dve nedelje. Premda je bilo indicija da se prvi put nakon mnogo vremena spremaju za otimanje jednog grada – umesto da se drže ruralnih zabiti koje su im slabo organizovane avganistanske vojne i policijske jedinice u velikoj meri prepustile koncentrišući se na odbranu većih mesta, svojih ispostava i važnih puteva – talibani su svejedno uspeli da se infiltriraju u Kunduz i iz njega izbace branitelje. Već tada je počelo prebacivanje odgovornosti za bezbednosne propuste, što je nakon haosa u Kandaharu kulminiralo ostavkom šefa avganistanske tajne službe.

Pre nego avganistanska vojska i policija, koje se i dalje finansiraju stranim donacijama, od kojih zavisi i najveći deo nacionalnog budžeta za civilne namene, pretnja talibanima su unutrašnje razmirice, u kojima je rivalska frakcija nedavno i pucala na novog vođu talibana, mulu Mansura, posle čega je vest da je izdahnuo demantovana audio-snimkom na kojem se čuje njegov glas. Pokret slabi i to što nemalo boraca pristupa Islamskoj državi (ID), koja je i u ovom slučaju, kao u Siriji, Iraku i Libiji, iskoristila pometnju u zemlji da se ušanči i raširi. U zemlju pristižu i islamisti iz regiona, za koje se u severnom susedu Tadžikistanu i okolnim zemljama plaše da planiraju da iskoriste poroznu avganistansku granicu kao koridor kojim će se gotovo bez muke ušetati u bivše sovjetske republike centralne Azije i Kinu, koja se pribojava problema s islamskim radikalima u pograničnoj oblasti Sinđijang.

U Avganistanu se, međutim, najviše plaše granice s Pakistanom, za kojeg veruju da potajno podržava talibane i da je sabotirao proletos povedene mirovne pregovore s njima tako što je upravo kada su napokon uspeli biti organizovani pustio da procuri vest o tome da je mula Omar, vođa pokreta, umro još pre dve godine. Nakon toga su među talibanima počele borbe za preuzimanje kontrole nad grupom, u kojima je volja za pregovorima o miru zbrisana.

Osim po bezbednost, povlačenje stranih trupa, ma koliko sada bilo usporeno, pretnja je i po ekonomsko stanje Avganistana. Zbog njihovog odlaska, kako je predsednik Ašraf Gani nedavno rekao u intervjuu za „Špigl”, stotine hiljada ljudi, koje su im pružale razne usluge, ostale su bez posla koji se ne može lako zameniti drugim u zemlji čija je privreda razorena ratovima već nekoliko decenija. Oko 70 procenata stanovništva danas živi na manje od 1,7 dolara dnevno, duboko ispod granice siromaštva, što ih, zajedno sa sve većom opasnošću od talibana i ID, masovno tera na izbeglištvo ka Evropi, utoliko pre što Pakistan namerava da izbaci ona dva miliona Avganistanaca koji su na njegovoj teritoriji našli utočište u proteklim decenijama.