Nedelja, 04.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: HRISTO BOJČEV, dramski pisac

Siromaštvo nam najbolje hrani maštu

Kako reče jedan moj bivši sused u provinciji – sada emigrant u Sjedinjenim Državama: „Amerika je radni logor sa dosta hrane”
(Фото: Ј. Донов)

Bugarski dramatičar Hristo Bojčev je gost Beograda. Na sceni zemunskog Madlenijanuma večeras u 19.30 sati biće premijerno izvedeno delo „Veliki Getsbi” S. F. Ficdžeralda koje je upravo Bojčev pretočio u pozorišnu formu. Reditelj predstave je Ana Radivojević Zdravković. Naslovnog junaka tumači Ivan Bosiljčić, a lik Dejzi Tamara Aleksić.

Hristo Bojčev je jedan od vodećih dramskih autorima na ovim prostorima, a njegovi komadi izvode se na mnogim pozorišnim scenama širom sveta.

Sa kakvim emocijama dolazite na premijeru u Zemun?

„Veliki Getsbi” je romantična varijanta Geteovog „Fausta”. Moj savet je da ne zavidimo na bogatstvu onima koji su dušu prodali. Imao sam postavke u većini pozorišta bivše Jugoslavije ali i u Zvezdara teatru, JDP-u... Posebno se silno sećam svoje postavke pozorišnog komada „Pukovnik – ptica” na sceni „ Bojan Stupica” u JDP-u. Pre premijere položili smo kamen-temeljac sadašnje zgrade JDP, a predstava se igrala svako veče tokom bombardovanja Beograda. Sećam se prekrasnih uloga Predraga Ejdusa, Nebojše Ljubičića, Miloša Timotijevića, Dubravka Jovanovića, Josifa Tatića, Dejana Matića, Milice Mihajlović, Bate Paskaljevića. Režija je bila Raleta Milenkovića, koga sam kasnije video u briljantnoj glumačkoj ulozi policijskog šefa u filmu „Beogradski fantom”. „Pukovnik – ptica” bila je moja prva postavka izvan granica i neću je nikad zaboraviti, iako se danas moji pozorišni komadi igraju u više od 50 država na pet kontinenata.

U korist srpskog pozorišta mogu da priznam da sam s ushićenjem i zavišću čitao pozorišne komade Duška Kovačevića, a jedna od najboljih postavki „Sabirnog centra” bila je u Narodnom pozorištu u Sofiji.

Pisanjem ste počeli da se bavite posle deset godina rada kao mašinski inženjer. Likovi uvek donose i deo autorove ličnosti. Svi vaši junaci su antiheroji. Zašto nam je antiratna poruka koju donosi Vaša drama „Veliki Getsbi” danas potrebna?

Rođen sam na selu. Moje obrazovanje je tehničkog smera, ja sam mašinski inženjer. Voleo sam književnost i mnogo čitao, ali nikada nisam čitao pozorišne komade. Moj susret sa pozorištem je bio sasvim slučajan. Bio sam u grupnoj poseti pozorištu, koje je organizovao sindikat. Pozorišni komad i postavka su bili veoma interesantni i prvi put sam razumeo istinsku suštinu pozorišta. Napisao sam svoju prvu pozorišnu predstavu, ona je stigla do vodećih pozorišta u Sofiji, ali se niko nije osmelio da je postavi tokom komunizma. U svojoj inženjerskoj karijeri stigao sam do mesta direktora fabrike i u 35. godini postao ponovo student na Pozorišnoj akademiji u Sofiji. Postao sam student, jer su tokom komunizma u Sofiji mogli da žive samo oni koji su rođeni tamo i studenti, a Sofija je bila pozorišni centar Bugarske. Čitave dve godine sam studirao na Akademiji, napisao još tri pozorišna komada i postao najigraniji dramski pisac u Bugarskoj. Zato i nisam završio Akademiju. Tadašnji rektor je želeo da mi da diplomu, ali ja nisam otišao da je uzmem. Trebalo je da uvažim čoveka. Nakon mog prvog pozorišnog komada svi su rekli da sam učio od Beketa i Joneska, a ja sam prvi put čuo ta imena: Beket i Jonesko su bili zabranjeni autori kod nas tokom komunizma. A Jonesko mi je zvučalo kao Unesko – neprijateljska organizacija tokom komunizma i uplašio sam se da me ne proglase agentom Uneska. Ni do danas nisam pročitao pozorišne komade Beketa i Joneska. Počeo sam da čitam „Čekajući Godoa”, dopala mi se ideja, ali nisam stigao do kraja komada, jer su mi ispričali kako se završava. Za mene svi kažu da sam apsurdist, a ja ne vidim ništa apsurdno u svojim pozorišnim komadima. A inače svaki autor ostavlja deo sebe u svim svojim junacima, jer dok piše pozorišni komad u svojoj svesti odigrava sve uloge. Nekad se čak uživim i žena me pita zašto govorim sam sa sobom... „Govorim sam sa sobom jer nisam sam”, kažem joj.

Kako gledate na aktuelne svetske tokove? Da li „američki san” ima i drugu stranu?

Drugu stranu „američkog sna” mogu vam pronaći u svakom savremenom emigrantu. Kako reče jedan moj bivši sused u provinciji – sada emigrant u Sjedinjenim Državama: „Amerika je radni logor sa dosta hrane.” Osim što je radni logor Amerika je i „kulturni ksenofob”. Ako pogledate repertoare pozorišta, retko ćete sresti strane autore osim Šekspira i tu i tamo Čehova i Dostojevskog. Čak i engleski autori se retko igraju. O stranom bioskopu i da ne govorim. A najgore je to što su SAD, takođe, i „kulturni agresor” i njihove elementarne kulturne matrice su zauzele svet svojim jeftinim kulturnim kvaziumetnostima.

Na jednom od poslednjih izbora u Bugarskoj osvojili ste 100.000 glasova kao nezavisni kandidat. Kakvo je vaše političko iskustvo?

To što sam radio u politici bilo je u suštini pozorište. Tada sam sa mojim partnerom Ivanom Kulekovim imao satirično predavanje na Nacionalnoj televiziji i bili smo veoma popularni. Pojavljivali smo se na ekranu kao lideri fiktivnih, realno nepostojećih partija i vodili apsurdne političke diskusije. Tada se rodila ideja da se uvalimo u politiku. Sakupili smo neophodne potpise za jedan dan i uveče podneli kandidaturu. Bio je poslednji dan i kandidovali smo se u poslednjoj minuti tako da su stvarni političari bili iznenađeni. Kao predsednički kandidati dobili smo udarni televizijski termin i svaki dan govorili apsurdne prostakluke, a narod je umirao od smeha. Sprovodili smo nepostojeće susrete sa biračima i „posetili” smo i Kinu (fotografije su nastale u jednom kineskom restoranu u Sofiji, a ministar kineske ekonomije bio je gazda). Sreli smo se sa čoporom napuštenih pasa, obećali smo da ćemo rešiti njihove probleme razmnožavanja i podelili smo im prezervative. Sećam se da sam, kao bokserski veteran, imao boks meč sa našim olimpijskim šampionom. Bilo je veoma veselo i osvojili smo 100.000 glasova. U stvari dvostruko i trostruko više, ali nismo imali strukturu i zastupnike i kasnije smo saznali da su u većini slučajeva osnovne partije podelile naše glasove. Ali nama je bilo svejedno, jer nikada nismo ni nameravali da ulazimo realno u politiku, pa ni da su nas pozvali za poslanike.

Loše stvari, kažete, dešavaju nam se češće nego što o njima pričamo. Na osnovu čega tvrdite da je Balkan interesantan isključivo kao američki interes?

Balkan je specifično mesto u svetskoj politici. Najvažnije za Evropu i Ameriku je da on odvaja Rusiju od toplijih mora, koja se ne lede. Na taj način ruska flota ostaje blokirana polovinu godine u ledu. Suštinski rat 1905. godine između Rusije i Japana bio je oko pristaništa Port Artur. Zato Rusija održava baze u Siriji i gde sve ne, zato će Krim uvek biti ruski. Sa druge strane, Balkan je naseljen Slovenima, potencijalnim ruskim saveznicima po mentalitetu i istorijskoj tradiciji. Jedna velika država tu bila bi hipotetički rizik za ruski uticaj. Zato velike sile pod lupom posmatraju šta se dešava ovde i koriste svaku situaciju za raspirivanje konflikta i mržnje među susedima žitelja Balkana i sprečavaju svaki pokušaj ujedinjenja.

Ako napravimo analogiju sa evropskom istorijom, započinje nova velika seoba, a nakon svake velike seobe dolazi i do propasti civilizacije. Tako je bilo nakon Velike seobe u srednjem veku, tako je bilo i nakon osmanskog osvajanja. Afrikanci su takođe spremni da krenu. Ako krenu, kako ćemo ih zaustaviti, bombama? Ili policijom? Ima ih više miliona. I gladni su, a gladnog ništa ne može da zaustavi. To ne može da se ograniči, jer je njihova životna logika drugačija od naše i podsvesno je bazirana na prirodnom priraštaju. Kao rezultat toga nastaje demografski eksploziv i oni nemaju drugi izlaz osim da krenu. De fakto, oni prelaze sve granice bez oružja, a jednog dana mogu i sa oružjem da krenu. Početak oružanog osvajanja je već počeo sa Islamskom državom.

-----------------------------------------------------------------------------

Kozje staze Andrićevog Višegrada

Materijalno ili duhovno... Gde smo na toj klackalici?

– Najslikovitije je to predstavio Servantes kroz Don Kihota i Sančo Pansu. I u romanu ti likovi prolaze evoluciju u toj klasičnoj ravnoteži. Na kraju romana Don Kihot prestaje da bude vitez i postaje običan, a prost seljanin evoluira do duhovnih visina homo sapijensa i postaje sledbenik duha Don Kihota. Duhovna evolucija je prirodni zakon i sklon sam da poverujem u to, sećajući se mesta odakle sam pošao u svom detinjstvu. Da se setimo i detinjstva velikog Andrića da koliko su jadnije bile „kozje” staze Višegrada, toliko je njegova dečja mašta rađala lepše slike. Ništa ne hrani našu maštu kao što to čini siromaštvo.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.