petak, 07.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 05.01.2016. u 22:00 Vladeta Jerotić

Vladeta Jerotić: U šta ljudi veruju

(Фото Жељко Јовановић)

U svakodnevnom opštenju među ljudima, dosta često čujemo kako kažu (kažemo): Verujem da je tako, ili: Ne verujem da je to istina, ili: Ne znam šta je istina.

Nisu li takvi česti iskazi ljudi svedočenje o postojanju arhitipa vere prisutne u svakom čoveku, bez obzira kako se određeni čovek o toj veri izjašnjavao?

Znali smo odavno da je čovek biće osećanja i mišljenja, K. G. Jung još dodaje ovim dvema opštim psihičkim funkcijama, dve druge, takođe važne: intuiciju i čuvstvovanje (najbliže funkciji opažanja, percepciji). Kada čovek kaže da je u nekoga ili nešto veruje, on je na željenom putu da, koliko je to moguće, objedini (stvori jedinstvo) između sve četiri pomenute psihičke funkcije. Ovakvo jedinstvo u verovanju ne postiže se ni brzo ni lako, jer se mogu isprečiti obmane i sumnje u mišljenju. Da bi samom sebi otklonio relativnu nesigurnost u verovanju, čovek nekada kaže: ja znam da je tako, želeći da svoju, uvek nesigurnu veru potkrepi uverenjem da on i zna ono u šta veruje.

Kao što je Dimitrije Mereškovski u jednom svom romanu o Leonardu da Vinčiu postavio izazovno pitanje: Da li je naše veliko znanje kći velike ljubavi, ili je obratno: velika ljubav kći velikog znanja, tako je moguće razmatrati poznatu misao Anselma Kenterberijskog: Verujem, da bih znao, odnosno (sada mi pitamo, a ne Anselm): Da li je znanje, zbilja vera, ili: znam, da bih verovao? Kako steći i osećanje i mišljenje ili, tačnije rečeno, kako ih u toku celog života sticati? Nije li nam ostavio Isus Hristos tajanstvene reči: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, koje patrijarh srpski Pavle tumači ovako: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, znači, razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. No, um je hladan a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota da jedno drugom drži ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota da ne pređe u glupost“.

Na pitanje kako sticati dovoljno, i izoštreno mišljenje i topla osećanja, odgovor bi mogao biti – procesom individuacije i/ili oboženja. Neophodne prepreke na tome dugom i trnovitom putu, kao što su: domgatski fanatizam, dugotrajni skepticizam i perfekcionistički kriticizam, od pomoći su čoveku na tome putu, ako bude umeo da ove prepreke (kao izazov) pretvori u povoljnu šansu za dalje, sve harmoničnije približavanje vere k znanju, i obratno. Možda će takav čovek moći jednoga dana u poodmaklim godinama života da autentično svedoči: Verujem jer znam, ali i obratno: Znam jer verujem.

Šta hoćemo da kažemo kada ponavljamo: Ne verujem? Sa jedne strane, potvrđujemo prirodnu i potrebnu sumnju da ono što nam se kaže, ono što čitamo i čujemo ne verujemo, sa druge strane potvrđujemo da do autentičnog jedinstva vere i znanja još u nama nije došlo. Mada većina ljudi podležu sugestiji i autosugestiji, posebno mentalno slabije razvijeni ljudi rado primaju od drugih ljudi (naročito onih u koje imaju poverenje) sve što im ovi kažu za „gotovo i istinito“. Kao da onaj deo prirodne vere prisutne u svakom čoveku, radije želi da ostane „slep“, približavajući se tako „gluposti“ (prema patrijarhu Pavlu).

Druga krajnost u procesu vera-nevera, jeste uporno trajanje neverovanja, najčešće iz razloga straha da opet jednom čovek ne bude – prevaren. I pojedinci i narodi bivaju kroz istoriju varani od drugih pojedinaca i naroda. Neko (opet pojedinac, ređe narod) nešto nauči (ili ne nauči), a ponavlja dugo: Ne verujem. Ne praveći razliku, koju nije lako uočiti između onoga u šta ne treba verovati i onoga u šta valja verovati (ali i znati!), takvi ljudi (i narodi) nikada ne stignu ni do „mudrosti zmije“, još manje do „bezazlenosti goluba“.

Namerno nismo do sada raspravljali u koga ili u šta treba verovati, ali ne verovati, jer smo o tome pisali u ranijim našim delima. Ipak da se podsetimo da kao što su tačne pretpostavke viđenih antropologa sveta koji govore o homo religiosusu kao jednom od najstarijih arhitipova u svakom čoveku – vera u „onostrano“, vera u Tvorca, suštinski nikad shvatljivog, ali energetski kod svih prisutnog, istinska je čovekova vera do koje treba na pravi način (i doživljajem i znanjem – saznanjem) da čovek stigne. Eto opet plodni napor dugovečne individuacije i/ili oboženja!

Šta ćemo najzad, takođe sa čestom čovekovom reči: Ne znam? Dosta je školovanih i visokoškolovanih ljudi u svetu (među njima je i naučnika i filosofa) koji smatraju da na većinu svetskih zagonetki i opravdanih pitanja: Ko smo, odakle smo i kuda idemo – nema krajnjeg odgovora, niti ga može biti. Umesto da poveruju u nešto ili u nekoga koga (ili šta) niti vide niti poznaju, a pri tome ne žele da potpuno odreknu upravo to što niti vide niti poznaju, opredeljuju se za: Ne znam. Odakle je i kako je Život nastao, kako je i zašto ljudski mozak nakupio milijarde neurona i njihovih sinapsi, da li nekog sličnog čoveku i životu, ili sasvim drugačijeg života, ima u milijardama galaksija, da li čovek ima dušu i duh (gde su oni u njemu?) koji neadživljavaju telo u trenutku smrti, kao i dosta drugih sličnih i značajnih pitanja  - čovek, kao naučnik, filosof, umetnik, ali i običan čovek, odgovara: Ne znam. Da li je zadovoljan i relativno miran (celog života!), takav agnostik (pristalica agnosticizma, za koga je svet nesaznatljiv, nepoznat) – nije verovatno, ali je moguće. „Putevi Gospodnji su tajanstveni i nepredvidljivi“. Verujući čovek može jednom da sasvim prestane da veruje, a ne verujući da počne da veruje. Zašto onda ne bi mogao i agnostik da krene u jednom ili drugom pravcu? Umesto reči, često zbilja pametnih ljudi: ne znam, više mi (lično) odgovara reč: Tajna. Zašto čovek ne bi bio tajna koja mu je zadata – ako je čovek „dat i zadat“, sa pitanjem od koga zadat – da od tog istog čoveka bude ova tajna (nekada celog života) odgonetana!

Komеntari47
40282
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zdravko
Fascinirala su me njegova predavanja na sesijama koje sam slušao tokom poslediplomskih studija.Ogromno iskustvo i znanje, promišljanje sopstvenog života, smisla i delovanja pojedinca u društvu kao zajednici i njegov odnos prema toj zajednici i životu, kod njega su stvorili moć sintetizovanja stavova i izvlačenje smislenih sinteza koje su za sve nas ispostavljene kao životne formule. Fascinantno je njegovo znanje iz oblasti književnosti i umetnosti uopšte naročito polazno ishodište da su svi umetnici u dovoljnoj i potrebnoj meri neurotičari.Njegova misao o veri, pravoslavlju, smislu i besmislu, o Bogu i božanskom su večne teme koje retko ko tako prijemčivo tumači kao prof.Jerotić.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja