Sreda, 08.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PORTRET: Marina Maljković

Od statiste u „Roninu” do zvezde evropske košarke

Selektor naših zlatnih košarkašica, koja nije ispunila svoj prvi san da postane novinar, kroz dve nedelje će imati predavanje u Svetskoj fudbalskoj federaciji
Фото Лични архив Божидара Маљковића

Do pre nekoliko godina Marinu Maljković smo pominjali kao ćerku Božidara Maljkovića. Sada, kad je proglašena za najboljeg evropskog stručnjaka u ženskoj košarci, čini se kao da znamo sve o njoj. Priča o ženi koja je uzletela iz senke svog velikog tate, četvorostrukog klupskog prvaka Evrope, izgradila trenerski stil kopirajući samo neke finese od njega („govor tela” za vreme utakmice), mnogo je složenija nego što bi i moglo da se nasluti...

Marina naizgled nije poetska duša kao Boža koji nikada neće reći suvoparno da je Toni Kukoč imao sjajan pregled igre već da je „Toni mogao s loptom u ruci da vidi kakve je čarape nosio navijač naboran u gužvi pod svodovima hale”. Ima i ona talenat za to, samo što je zakopčanija, opreznija kad nastupa u javnosti, duže procenjuje ljude od njega... Ali, kad nekome dopusti da zakorači u njen „reket”, onda pokazuje svoje pravo lice koje je sušta suprotnost onog strogog i zamišljenog pored klupe.

„Sreto, dug napad, dug napad”, vikala je na sav glas malo iznad klupe Jugoplastike, kad je imala samo osam godina, dajući instrukcije plejmejkeru Sretenoviću. Tada je iz nje progovarao tata Boža koji ni sada nije siguran koja je to sila koja ju je poterala u trenerske vode: „Mazili su je i pazili i u Beogradu i u Splitu i u Parizu i u Atini, svuda gde sam radio, a ona je sve to što se zbivalo na terenu i pored njega posmatrala velikim očima. Valjda se tu negde začela klica ljubavi prema košarci...”

Nikada joj se nije mešao u posao, osim jednom, kad je kao srednjoškolka rešila da bude trener. Bio je protiv tog zanata, jer je smatrao da je štetan po zdravlje, da nemilice potroši čoveka, iako je njemu i njegovoj porodici doneo i neopisive radosti. Ipak, njena je uvek bila poslednja, pa i tada. U klubu koji je on osnovao s trojicom prijatelja 1971, novobeogradskom Ušću, pokrenula je žensku sekciju i već tada, na neki način, ušla u anale: bila je tu i igrač i trener i generalni menadžer i vodila finansije... I uvela klub iz „beton lige” u Prvu ligu...

„Slušaj Marina, nek ti je sa srećom, samo nemoj mene nikada da pominješ”, rekao joj je Boža, da bi je na neki način zaštitio, svestan da će još jedan član porodice Maljković da jede trenerski „lebac”. Poslušala ga je. Boža je kao nekim nevidljivim ugovorom vidno skrajnut iz njenih intervjua. Kad je pitaju ko ju je naučio košarkaškim osnovama, na prvo mesto stavlja veterana Radničkog: „Čika Bora Cenić”!

Rođena je 26. septembra 1981. u Beogradu, gradu za koji je i danas veoma vezana (kao i njen stariji brat Nebojša), iako je već dve sezone trener francuskog Liona. Dok je Boža vodio špansku Unikahu (1998-2003), posle prve sezone odlučila je da se vrati u Srbiju, u vreme dok su mnogi maštali da što pre odu iz nje. Postajala je sve zainteresovanija za Kosovo, za srpske manastire, za naše ljude koji tamo žive, pa i danas tamo odlazi kad god joj se ukaže prilika. Prijatelji kažu za nju da je veliki patriota i da je uvek spremna da pritekne u pomoć svom narodu.

Bila je solidna košarkašica. Kao osnovac i srednjoškolac igrala je na kampu „Profesor Aleksandar Nikolić” na Zlatiboru, koji nosi ime jednog od dvojice čuvenih mentora njenog oca (drugi je Ranko Žeravica). Igrala je i u jednom klubu u Parizu koji je vodila s nekadašnjom reprezentativkom Voždovca Dragoslavom Matijašević. U Francuskoj je na kratko ušla u svet filma, u glumačkoj radionici Pitera Bruka, po mnogima najvećeg živog pozorišnog reditelja. Volela je glumu, ali nije otišla dalje od statiranja u filmu „Ronin” (glavna uloga Robert de Niro). U ranom detinjstvu maštala je da bude novinar, ali se sve to u poslednjim danima puberteta raspršilo na košarkaškom pravougaoniku.

„Ne volim da pričam o njenom trenerskom radu. Mogu samo da kažem da je kao osoba čvrst karakter, da ima veliku radnu energiju, da zna da i neke stvari koje nisu prijatne moraju ponekad da se urade. Kad je bila mala, kad bi trebalo da primi injekciju, nikad se nije bunila: stegne zube, namršti se i to je sve”, govorio je Boža jednom prilikom u krugu kućnih prijatelja.

Upisala je psihologiju, a onda prešla na Višu trenersku i tu diplomirala. Kao i brat Nebojša govori perfektno engleski, španski i francuski i solidno grčki. Na francuskom često drži u toj zemlji motivacione govore velikim kompanijama, poput „Koka-kole” i Francuske elektro-distribucije, a 25. januara će – na poziv Katedre za fudbalsko pravo u Limožu – držati „čas” na događaju koji Svetska fudbalska federacija (Fifa) organizuje u Parizu. Među govornicima će biti i njen otac. Pričati u Fifi mesec dana uoči istorijskih izbora u njoj (26. februara), posle najveće afere u modernom sportu, nije mala stvar.

Ispada da je stara Vida, čistačica koja je pre četvrt veka svraćala redovno u dom Maljkovića, imala dobar predosećaj. Kad god bi videla Marinu govorila je: „Ova mala će biti zeznuta”!

Posle lokalnih uspeha s Hemofarmom i Partizanom, s kojima je osvajala titule kao od šale, preuzela je reprezentaciju Srbije 2011, na poziv predsednika KSS Dragana Đilasa. I vrlo brzo na evropskoj sceni pokazala koliko je „zeznuta”. Nacionalni tim je s njom za tili čas prevalio put od potpunog autsajdera (iz druge divizije) do vrha Evrope. I sve to iz zemlje u kojoj u seniorskoj ženskoj ligi igraju uglavnom kadetkinje i juniorke. Kad je prošlog leta nekadašnji selektor muškog tima Svetislav Pešić govorio koliko je veliki njen podvig, stavio je svoje remek delo ispod njenog: „Moj Indijanapolis ne može da se poredi s onim što je uradila Marina”!

Nedavno, u Lionu, odvela je roditelje (mama Gordana) u jedan od najčuvenijih restorana na svetu, kod Pola Bokuza. Htela je da tamo s njima proslavi zlatnu medalju. „Uvek može još, uvek može bolje, uvek može više”, rekla im je i te večeri nešto što stalno govori svojim igračicama. Tek sada to ima smisla, jer se savršeno uklapa uz moto Olimpijskih igara („brže, više, jače”) na kojima će s reprezentacijom Srbije pokušati da osvoji medalju predstojećeg leta u Riju.

SLIKE

1) Marina Maljković sa ocem Božidarom i bratom Nebojšom u Splitu, 1989, po povratku Jugoplastike iz Minhena s titulom prvaka Evrope   Foto Lični arhiv Božidara Maljkovića

2) Marina Maljković posle evropskog zlata

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.