Umro Đorđe Smiljanić

Sport, a posebno fudbal, ostao je bez jednog od svojih najvernijih poklonika. Mi, u Sportskoj rubrici „Politike”, bez izvrsnog kolege i iskrenog prijatelja. Njegova porodica bez oslonca, jer je bio potpuno posvećen supruzi i trojici sinova.

Vest o smrti Đorđa Smiljanića (9. april 1963 – 13. januar 2016) potresla je mnoge. Javljali su nam se ljudi pitajući u neverici da li je to tačno. Na žalost, jeste.

Đole je otišao tiho kako je i živeo. Nikome nije bio na smetnji, a svima je bio na usluzi.

Kome god je trebao neki podatak, naročito iz fudbala, obraćao se njemu. A on nije pričao napamet ili po sećanju. Kod njega je sve bilo provereno i samo je takve podatke prenosio – i kolegama i čitaocima.

Zbog toga je 2000. godine i pozvan da pojača našu Sportsku rubriku. I to se primetilo na našim sportskim stranama. A pored raznih zanimljivosti, kojima samo dobar poznavalac fudbala i strpljiv novinar-istraživač može da obraduje čitaoca, Smiljanić je izveštavao ni po babu, ni po stričevima.

Imao je primedbe na stanje u našem fudbalu, ali je uvek imao razumevanje za igrače. Pogotovu one mlađe i najmlađe. Voleo je da prati fudbalere iz tih kategorija, da otkriva koji će od njih biti neko i da zapaža šta još nekom fali, pa da sutra bude as.

Izveštavao je sa Svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010. Poslednjeg velikog takmičenja na kojem su učestvovali naši fudbaleri. I žarko je želeo da još piše o našoj reprezentaciji sa takvog turnira.

Ta želja, a i mnogo druge (na primer, da gleda 150. „večiti derbi” u fudbalu), neće mu se ostvariti, jer ga je smrt prerano otrgnula. A ulazio je u godine kada se najviše pruža i na ovom poslu, i u porodici.

Kaže se da novinski tekstovi žive kratko. Retko koji preživi jedan dan. Đorđe Smiljanić je, na sreću, ostavio ne samo dublji trag, nego i putokaz kako da se ide dalje.

Zahvaljujući njegovoj bezgraničnoj ljubavi prema fudbalu (tugovao je, recimo, kad nije mogao da nađe prenos neke utakmice sa afričkog prvenstva ili nekog kadetskog ili juniorskog međunarodnog turnira) dobili smo „Fudbalski godišnjak” koji je izdavao naš nacionalni savez.

Deceniju i po je on „obrađivao” utakmicu po utakmicu, fudbalera po fudbalera, takmičenje po takmičenje (domaće i inostrano) i tako to sačuvao od zaborava.

Ako fudbal može nekome da se oduži, onda to najlakše može Đorđu Smiljaniću. Dovoljno je da „Godišnjaci” nastave da žive...

A mi ćemo da podsetimo na njega u petak  u 13 č u sali „Politike”. Umesto na svetsko prvenstvo u fudbalu ispratićemo ga u subotu u njegovu večnu kuću (Novo bežanijsko groblje, opelo u 13,45 č, sahrana u 14,15). Ispratićemo ga, ali nećemo da ga zaboravimo...

I. C.