petak, 14.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 17.01.2016. u 15:05 Bojan Bilbija

Stogodišnjica Mojkovačke bitke

Mojkovačka bitka bila je nastavak Kosovske bitke. Tu su poginuli poslednji kosovski junaci i ona je, kao i Kosovska, više u nadležnosti poezije, nego istorije, kaže Matija Bećković
Црногорска војска на положају код Мојковачких врата (Фото Матица црногорска)

Tačno vek posle Mojkovačke bitke, kada su polugoloruki crnogorski vojnici 6. i 7. januara 1916. razjurili višestruko nadmoćniju austrijsku silu – kao da se barutni dim i prašina još nisu slegli. Sutra, kada ćemo svečanom akademijom u „Sava centru” obeležiti veliki jubilej, sve je mnogo drugačije nego pre sto godina kada su Serdar Janko, Krsto Popović i njihovi junaci svoja dela zlatnim slovima ispisivali u istorijskim čitankama. Oni su verovali u Srpstvo, u jedan narod i bratstvo bez granica, ali u novim tokovima crnogorske istoriografije, njihovo zavojevanje slobode želi se predstaviti kao pad u srpsko ropstvo. Iako ih je, zapravo, tada okupirao Beč, a ne Beograd. Beograd ih je samo oslobodio.

Milo Đukanović govorio je pre dve nedelje u Mojkovcu na Svečanoj akademiji povodom stogodišnjice bitke. Crnogorski premijer koji želi u NATO bio je na ovom slavnom mestu srpske istorije ipak umereniji, naglasivši da obeležavanjem jubileja Mojkovačke bitke savremena Crna Gora pokazuje da ne zaboravlja i poštuje svoju slavnu prošlost. „Sa osećanjem izuzetnog poštovanja, klanjamo se senima njenih žrtava i junaka i potvrđujemo vernost slobodarskoj i moralnoj tradiciji Crne Gore. Kao što su crnogorski junaci na Mojkovcu ostali verni Crnoj Gori i njenoj slobodi”, rekao je Đukanović i podsetio da je time omogućena nesmetana evakuacija srpske vojske s prostora Crne Gore i Albanije.

Ovo zamagljivanje suštine ne može sakriti činjenicu da je Janko Vukotić u bitku poveo i svoju ćerku Vasiliju, koja je potom rekla: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu”. Prema njenim rečima, Crnogorci su tada govorili: „Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu!” To je bila priča o Srbima – Srbijancima i Crnogorcima. Mojkovački junaci su govorili da „nema veće ljubavi od te, da ko položi život svoj za bližnje svoje”.

Mojkovačka bitka bila je epilog tromesečnih krvavih borbi Crnogorske sandžačke vojske pod komandom serdara Janka Vukotića na frontu od Višegrada do Novog Pazara, braneći odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila prema Skadru.

Pojedini današnji crnogorski istoričari o tome govore kao o „uzaludnom žrtvovanju”, ali tadašnji crnogorski oficiri i vojnici, kao ni sam kralj Nikola, nikada svoju odluku o pomoći nisu doveli u pitanje. Bez obzira na to što su sigurno bili svesni da će Mojkovačka bitka biti poslednji boj Kraljevine Crne Gore.

U decembru 1915. godine, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić i Radomir Putnik traže pomoć od kralja Nikole da zaustavi Austrougare i omogući odstupnicu srpskoj vojsci, koja se već približavala Skadru. Crnogorci su ostali ukopani na Mojkovcu, iako su i oni mogli da krenu u povlačenje prema Skadru. Ali, nisu. Dali su reč. Ona im je bila vrednija od zlata, od života. Pobeda je izvojevana, Bojina Njiva je odbranjena. Nije pomoglo ni što je austrijski general Rajner lično s isukanom sabljom predvodio poslednje juriše svoje vojske. Nije mogao proći. Prošla je samo srpska vojska. Kralj Nikola je posle toga napustio zemlju i onda je crnogorska vlada donela odluku da prestane da se bori. Serdaru Janku naređeno je da položi oružje.

Kralj Aleksandar je kasnije, odlikujući serdar Janka Karađorđevom zvezdom s mačevima, njemu i njegovim borcima rekao: „Vojvodo, vi ste se više negoli odužili Srpstvu, zato mi je drago što mi se pružila prilika da Vam lično iz ruke u ruku predam za sada ovo moje malo priznanje. Mi Srbi dužni smo da se s ponosom sećamo onih crnogorskih heroja koji se voljno žrtvovaše na mojkovačkim položajima za spas srpske vojske i srpskoga naroda. Zahvaljujući samo velikom osećanju Srpstva i bratstva, Crnogorsko-sandžačka vojska je istrajala u borbi i potvrdila staro uverenje našeg naroda da su Crnogorci srž Srpstva, njegova uzdanica i njegovi vekovni branioci”.

Treba se setiti i telegrama koji je komandantu Vasojevićkog odreda, vojvodi Lakiću Vojvodiću, uputio kralj Nikola, u kome izražava zahvalnost na hrabrom i neustrašivom držanju u borbama protiv nadmoćnijeg neprijatelja. „Velika srpska porodico, da se hvališ i ponosiš među morem i Dunavom dok god bude Srba i junaka! Istrajte najlepši sinovi moji!”, pisao je kralj Crne Gore.

Međutim, danas Montenegrom kao da caruju neki drugi pogledi. Oni period posle Mojkovačke bitke vide kao opravdanje za srpske zločine nad crnogorskim narodom i nasilnu aneksiju Crne Gore od strane Srbije. A samu bitku vide kao svesno žrtvovanje crnogorskih života, kako bi bili spaseni srpski. Od ovakvog tumačenja, samo je korak do tvrdnje koja takođe povremeno provejava – da je crnogorska vojska žrtvovana da ne bi više postojala sila koja bi se odupirala ujedinjenju! Ali, kako onda objasniti da su junaci s Mojkovca svesno poginuli za Srbiju, ako su bili navodno protiv ujedinjenja?

Odgovore na ova pitanja daje pesnik Matija Bećković, koji za „Politiku” kaže da je Đukanović slavio Mojkovačku bitku 6. januara, kada je napad počeo.

– Ali Crkva je slavila 9. januara, na Svetog Stefana, to je treći dan Božića. Mitropolit crnogorski Amfilohije će sutra u „Sava centru” održati besedu. Da ne prođe proslava, a da nije obeležena u Srbiji, gde živi više Crnogoraca nego u Crnoj Gori, kao i potomaka učesnika Mojkovačke bitke. Sutrašnje obeležavanje počeće pomenom serdaru Janku Vukotiću na Novom groblju – objašnjava Bećković i podseća da je serdar Janko sahranjen na Novom groblju, pored Nikole Pašića. Bio je ađutant kralja Aleksandra.

– Mojkovačka bitka je nastavak Kosovske bitke. Tu su poginuli poslednji kosovski junaci. Kasnije su govorili kako je srpska vojska već bila odstupila, ali, ako je to tačno, onda se Mojkovačka bitka još više onebesala! Pa onda kažu, sadašnji režim u Crnoj Gori, da je to bila bitka za druge. Ali, ako je i to tačno, onda je ona još značajnija – kaže Bećković.

Mojkovačka bitka je pokazala da su Srbija i Crna Gora neodvojive, a da su ropstvo i Crna Gora nespojivi, ističe pesnik.

– Već je bio pao Lovćen, gotovo bez borbe, a okupacijske novine su pisale da je to neprijatelja više uzbudilo nego pad ruske tvrđave. Oskrnavili su kapelu na Lovćenu, a mitropolitu Mitrofanu Banu naredili da Njegoša skloni s Lovćena, i to noću. Mitropolit je na to odgovorio: „Neprijatelj nam je uzeo oružje, ali na Lovćenu ima dosta kamenja, pa ćemo kamenjem braniti vladiku”. Kralj Aleksandar, Petrov i Zorkin sin, uputio je Vukotiću depešu: „Ako tri dana zaustavite Austriju, odužili ste se Srpstvu”! Još traje rasprava da li je ta bitka bila velika ili mala. Ali, veće bitke za obraz, čast i bratsku ljubav nije bilo – objašnjava Matija Bećković i ističe da je „bitka na Mojkovcu, kao i Kosovska, više u nadležnosti poezije, nego istorije”.

– A sada, razume se, političari pokušavaju da falsifikuju istoriju, ali to je teško u Crnoj Gori u kojoj nikad nije prestala bitka za pamćenje. Kralj Aleksandar, Njegošev potomak, obnovio je kapelu na Lovćenu, a Josip Broz, koji se protiv Mišića borio na Ceru, nije stigao na Mojkovac. Otišao je u Galiciju. Ali je zato stigao da dovrši delo Franje Josifa i sruši kapelu na Lovćenu. Glavni argument je bio to što ju je podigao kralj Aleksandar! Nije se zaustavio na Mojkovcu, nego se sa Sutjeske uputio pravo na Beli dvor, gde boravi i posle smrti. Crnogorci današnji kažu da su se borili za slobodu, a pali u ropstvo, misleći na srpsko ropstvo. Oni su danas nezavisni od Srbije i svog naroda, a zavisni od svih drugih. Montenegro je priznao NATO državu Kosovo, ali Crna Gora nije. Kosovo je ostalo onamo-namo i svuda je gde ima Srba, i naročito u Crnoj Gori. Mojkovačka bitka se nije završila 1916. na Lovćenu, nego već sto godina traje u ratu i miru – poručuje Matija Bećković.

Komеntari9
b6f6e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja