Rade Marković mi je bio učitelj, ali ne samo glume

Pozorišni i filmski glumac Srđan Timarov (39), stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, igra u čak 12 predstava u beogradskim pozorištima. Među njima i u „Unosnom mestu” za koju je dobio Sterijinu nagradu. Ovu predstavu u režiji Egona Savina, po delu ruskog klasika Aleksandra Ostrovskog, Timarov igra već drugu sezonu u svom pozorištu, na sceni „Ljuba Tadić”. Uz njega su i velikani glume: Predrag Ejdus, Branislav Lečić, Jelisaveta Sablić...

Rođen je u Beogradu, a glumu je završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Baš njegovu klasu vodio je Rade Marković, jedan od najvećih srpskih glumaca svih vremena.

Iz braka s novinarkom RTS-a i vršnjakinjom Natašom Miljković ima sina Lazara (6).

Šta je presudilo da postanete glumac?

Ruka sudbine. Od mog prvog učešća u nekoj pozorišnoj predstavi prošlo je tridesetak godina. Na scenu sam izašao kao živahni mališan u devetoj godini. Moja majka Klara Mandić, stomatolog, dok sam bio na času muzike čekala me je u pozorišnom bifeu. Tu me je video reditelj Egon Savin i angažovao za ulogu deteta u predstavi „Sveti Georgije ubija aždahu”. Tako je on moj pozorišni otac. Posle toga sam igrao u više njegovih predstava. A rezultat toga – Rade Marković me je izabrao u svoju klasu.

Čemu vas je posebno naučio Rade Marković?

Susret s njim je jedan od najznačajnijih u mom životu. Prvo smo bili profesor i student, zatim kolege, a onda smo, usuđujem se to da kažem, postali prijatelji. Redovno smo se družili do njegovog kraja, 10. septembra 2010. godine. Bio mi je učitelj ne samo u glumi, već i u životu. Išao sam kod njega po „kompas” u raznim segmentima svog života. Bio je moj orijentir uz koga sam se formirao. Na poslednjoj premijeri na kojoj me je gledao odao mi je najveće priznanje. Rekao je: „Mnogo me podsećaš na mene kad sam bio mlad glumac.” A njegov životni savet mi je bio: „Bacaj se glavačke u sve!”

Čemu vas sad uče Savin i drugi reditelji?

Saradnji. Uz dobre reditelje se razvijam, napredujem, stasavam. Imao sam mnogo sreće da radim sa najboljima. Kad me pozovu, uvek imam isto pitanje: „Zašto baš ja?” Želim da znam šta hoće od mene. Ta nesebična razmena mišljenja mi je dragocena u životnim odnosima, pa, naravno, i u glumi, jer moram da znam u kom smeru svako od nas ide da bi predstava, ili život, imali svoju celinu.

Šta vam je presudno u glumi...

Presudno je to što me gluma fascinira i što je ona moja velika ljubav. A ona mi je, kad se za to steknu okolnosti, velika magija. Ona je moja pasija. Daje mi smisao života, jer bez nje život bi mi bio bljutav.

... a šta u životu?

Naravno, ljubav prema glumi ne upoređujem sa ljubavima prema najbližim osobama u životu. To je nešto posebno. Uživam u životu s najbližima, jer je lep sam po sebi. Iskreno ga volim i zahvalan sam mu zbog svega što mi nudi i daje.

Kako se odnosite prema šarmu i lepoti?

Lepota je neminovno diktat vremena, a šarm, ipak, ostaje zauvek i on je božji dar. Ali, i lepota i šarm su ozbiljni narkotici, odnosno privlačne sile u životu svakoga od nas. Šarm je pogotovo neodoljiv, a lepota je čak postala teror ovog vremena, jer stvari nikad nisu bile savršenije i lepše, ali ljudska duša ide u suprotnom smeru. Lepota je veoma dobro gorivo za svaki napredak u životu.

Na koji način pokazujete ljubav?

Muško-ženska ljubav se najbolje vidi i oseti u pogledu i dodiru, a dokazuje u delima. Pokazujem je najiskrenije i najbolje što umem. Ali, to je, u stvari, pitanje za one koje sam voleo i koje volim. Jedino tako umem, a oni bi trebalo da sude na šta to liči. Rade Marković bi na to pitanje kazao: „Ljubav je jedina struja u našim životima. Sve ostalo je mrak.”

Kako se ophodite prema novcu i ženama?

U ovom ovako skrojenom svetu želeo bih da ga imam dovoljno da ne mislim na njega, a ne da me opterećuje. Nisam neki alav čovek da tražim ne znam šta. Šekspir je na ovu temu rekao: „Uvek bi trebalo imati meru za meru”, pa i kad je reč o ženama, jer one mogu da budu najveća inspiracija, ali i najveći pakao za čoveka.

Kako prihvatate udvaranje žene?

Tome se divim i to posebno poštujem, jer to rade samo samouverene i normalne žene. Zašto bi samo muškarci odlučivali koga bi želeli. A s druge strane ne volim žene koje su nabacile sebi imidž hladne prepotentne neosvojivosti. To mi je dosadno i smešno.

Ko ili šta nema cenu?

To je radost mog sina koji će na jesen poći u školu. Cenu nemaju moja porodica, prijatelji, moja pasija kojoj se strastveno predajem, a povrh svega cenu nemaju zdravlje svih nas i jedan zagrljaj.

Čega se plašite?

Imam strah od primitivizma, nevaspitanja, prostakluka i gluposti. To me plaši zato što uz to slede negativna selekcija i nedobronamerni i nestručni ljudi koji se bave bilo kojim poslom. Jer to vodi svet u potpuni kolaps, a to postaje dominantno, posebno kod nas.

Kako rešavate probleme?

Ništa na silu i po svaku cenu. Umem da čekam.

Gde se odmarate?

Nisam rođen za zimsku klimu. Odmaram se tamo gde je toplo. Možda je to i genetika. Moj otac Đorđe, koji nije podnosio zimu, imao je običaj da kaže: „Ko mora da nosi zimski kaput, nije uspeo u životu.”

Koje mesto vam je raj na zemlji?

Osećam se kao u raju kad dobijam osmeh, spokoj i zagrljaj. A u bukvalnom smislu ima nekoliko mesta koja mi daju utisak da sam stvarno u raju. To su Hvar iz mog detinjstva, drugi je Bali, a treće je ostrvo Amorgos u Grčkoj koje sam otkrio prošlog leta.