I Ajhman tražio pomilovanje

Ako želja za izbegavanjem kazne razotkriva odsustvo pokajanja, Adolf Ajhman, nacistički oficir odgovoran za organizaciju masovnih deportacija Jevreja u koncentracione logore, nije osećao odgovornost za svoje zločine ni dva dana pred pogubljenje, 29. maja 1962. godine. Tada je ondašnjem predsedniku Izraela Jichaku ben Cviju uputio rukom pisanu molbu za pomilovanje, koja je objavljena juče, na međunarodni Dan sećanja na holokaust.

Za Ajhmanovo pismo se znalo, ali je u predsedničkoj arhivi nađeno tek nedavno, kada su se dokumenta izvlačila radi skeniranja za digitalno arhiviranje. Današnji predsednik Izraela Ruven Rivlin kaže kako se nada da će pismo biti uvršćeno u memorijalni centar holokausta „Jad Vašem”, gde će svi moći da ga vide.

I tekst molbe navodi na zaključak da se Ajhman do poslednjeg trenutka nije osećao odgovornim za svoju ulogu u strahovitom stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata ili, pak, da je nastavio da se čvrsto drži odbrane s kojom je stupio pred sud u Jerusalimu.

                             Adolf Ajhman snimljen u vreme Holokausta (Foto Vikipedija)...

„Potrebno je razgraničiti odgovorne vođe i ljude poput mene, prinuđene da služe kao puki instrumenti u rukama vođa”, citat je iz pisma koji je medijima prosledila Rivlinova kancelarija. „Ja nisam bio odgovorni vođa i kao takav se ne osećam krivim. Ne mogu priznati odluku suda kao pravednu i molim vas, časni gospodine predsedniče, da iskoristite svoje pravo da uslišite pomilovanje i naredite da se smrtna kazna ne sprovede.”

Ajhmanovo doživljavanje sebe kao pukog instrumenta, na kojem nema odgovornosti za pogrom jer je samo sledio naređenja pretpostavljenih, za mnoge je tokom suđenja bila skandaloznije nego da je usred Izraela prkosno klicao nacističke parole. Dosledno takvom stavu, i njegove napore da osmisli što bolju logistiku za transport Jevreja u logore trebalo je valjda shvatiti samo kao pohvalnu revnost činovnika, makar on radio u nacističkoj „industriji smrti”. Politički filozof Hana Arent našla je u tome uporište za svoju tezu o tome koliko i zlo može biti banalno.

Ajhmanovi počeci nesumnjivo su bili krajnje trivijalni. Nekadašnji loš đak i putujući trgovac, karijeru je napravio tek kada se učlanio u Nacionalsocijalističku partiju Nemačke. Pre početka Drugog svetskog rata bio je zadužen za „potpomaganje” Jevrejima da napuste zemlju, pa je tada, tražeći mesta gde bi se oni mogli poslati, prvi put došao i u današnji Izrael. Tokom rata je dobio Gvozdeni krst za svoje „zasluge za domovinu”, zahvaljujući kojima su mučeni i ubijeni mnogi od šest miliona Jevreja, koliko ih je ukupno stradalo tokom rata. U svojoj činovničkoj efikasnosti nije bio milosrdan ni koliko da im omogući podnošljive uslove makar tokom prebacivanja u geta i koncentracione logore: takve olakšice bi, naime, samo usporavale proces i trošile resurse potrebne za ratne operacije.

                                             ... i na suđenju u Izraelu (Foto Vikipedija)

Možda je na lični činovnički dosije bio i ponosan, ali ne i toliko nesvestan svoje odgovornosti da se ne bi pred kraja rata postarao da se spale dokumenta koja su po njega bila inkriminišuća. Nekoliko godina se krio pod lažnim imenima, dok nije uspeo da dobije dozvolu za emigraciju u Argentinu. Tamo je nešto kasnije stigla i njegova porodica, dok se on zaposlio u fabrici „Mercedes Benc”, gde je radio i 1960. godine, kada su ga operativci Mosada uhvatili i tajno prebacili u Izrael.

Osuđen je za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i zločine protiv jevrejskog naroda. Pogubljen je vešanjem i jedina je osoba nad kojom je od svog osnivanja Izrael sproveo egzekuciju.