Sreda, 18.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Kako je 212 stolica krstilo jedno pozorište

Dugačak je spisak novih naslova sa kojima će ovo pozorište, zaživelo 12. novembra 1956. godine u prostorijama „Borbe”, u godini jubileja premijerno izaći pred svoju publiku
Атеље 212: Прва представа је била „Фауст” у режији Мире Траиловић (Фото Т.Јањић)

 

U Ateljeu 212 u toku su probe Olbijevog „Primorja” u režiji Stefana Sablića na sceni „Petar Kralj”. Na istoj sceni će u narednom periodu Saša Milavić Dejvis režirati „Konstelacije” Nika Pejna. Na velikoj sceni „Mira Trailović” reditelj Milan Nešković radiće „Mrešćenje šarana” Ace Popovića, a za sam dan osnivanja Ateljea, 12. novembar, planirana je, kako saznajemo, premijera novog komada Milene Marković „Deca radosti” u režiji Snežane Trišić. To nije sve. Na repertoaru Ateljea 212 će se naći i novi komad Olge Dimitrijević „Kako je dobro videti te opet”, pa „Smešne ljubavi” Milana Kundere u dramatizaciji Vanje Nikolić, zatim „Ljubaznost stranca”, autorski projekat Atile Antala, pa novi komad Aleksandra Radivojevića...

– Važno je da izađemo malo dalje od onoga dokle nam pogled doseže, da vidimo šta se i kako radi negde drugde, da proverimo ono što mi radimo van sigurnog tla. Za 50 godina pravili smo „objektivni” osvrt, oslanjali se na faktografiju, ključne ličnosti i trenutke iz istorije pozorišta, a sada želimo da sagledamo taj subjektivni doživljaj Ateljea 212, lični odnos ljudi koji su ga stvarali i stvaraju na sceni, ali i publike koja ga stvara zajedno sa nama. Za to nam je potrebna cela godina, da prikupimo i zabeležimo emocije prema Ateljeu – kaže Jelena Mijović uz napomenu da se ne slaže sa stavom da nema dobrih domaćih tekstova.

– Ima ih, i to jako zanimljivih. Imamo odlične dramske pisce raznih generacija, i oni pišu, samo mi nemamo uvek mehanizme da prepoznamo vrednost novog teksta. Od reditelja sa kojima bi trebalo da sarađujemo tokom ove godine su i Ana Tomović, Ana Gligorović i još neki koji će prvi put raditi u Ateljeu. A bitno je to „novi” i „prvi”. I svaka od tih premijera u godini jubileja biće istovremeno i svojevrstan osvrt na šest decenija postojanja Ateljea – dodaje Jelena Mijović. 

Pozorište Atelje 212 zaživelo je 12. novembra 1956. godine u prostorijama „Borbe”, a osnovala ga je grupa reditelja, glumaca, pisaca... sa ambicijom da napravi teatar u kojem će biti izvođeni avangardni komadi u odnosnu na druga beogradska pozorišta. Prema urbanim legendama, pozorište je dobilo ime jer je u zgradi Borbe bilo 212 stolica. Prva predstava je bila „Faust” u režiji Mire Trailović, a Atelje 212 pored ostalog ostaće upamćen i po tome što je u njemu igrana predstava „Čekajući Godoa” Semjuela Beketa, prvi put u nekoj zemlji istočne Evrope. Usledile su predstave po delima avangardnih autora poput Joneska, Sartra, Žarija, Ženea...

Prvi rukovodioci Ateljea 212 bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica, ali je Mira Trailović sa mesta pomoćnika upravnika uskoro postala čelnik kuće. Trailovićka je kao dugogodišnja upravnica dala poseban pečat Ateljeu 212. Na pitanje koje je glavno obeležje scenskog izraza Ateljea 212, Jelena Mijović odgovara: – Možda specifična glumačka igra, a činjenica je da u svim periodima postojanja imamo bogat glumački ansambl ogromnih mogućnosti. Za nekog drugog je to i avangardna drama, ili domaći dramski tekst, nova scenska forma ili komedija. U svemu tome i jeste čarolija ovog pozorišta, što je neuhvatljivo u definiciji, što je od samog početka ostavljen otvoren prostor da diše i otkriva.

Kroz Atelje 212, kao njegovi članovi prošle su mahom sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije: Viktor Starčić, Bora Todorović, Danilo Bata Stojković, Petar Kralj, Vlastimir Đuza Stojiljković... negujući originalan scenski iskorak. Po čemu danas u Ateljeu 212 pamte proteklih šest decenija ovog pozorišta?

– Kao i sa pokušajem definisanja Ateljea 212, ta pamćenja su prilično različita, i, kako uvek i biva, nostalgična. Uvek su bila teška vremena. Ali je ostao i opstao i traje. A traje i taj čuveni prepoznatljivi duh Ateljea 212 koji je postavila najslavnija generacija. Iza ovog pozorišta stoje i Mira Trailović i Jovan Ćirilov, i Mihiz i Kiš, i Muci Draškić, i Zoran Radmilović, Cica Perović, Aligrudić, i još mnoga značajna imena čije pominjanje zahteva veliko poštovanje. To su ljudi čija su dela daleko prevazišla pozorišnu sferu. Ali, ono što je najlepše, jeste što to nije neko teško breme nasleđa. Taj duh se prenosi s lakoćom, paralelna istorija pozorišta može se napisati na osnovu anegdota, razgovora iz Bitefa, za svaki trenutak koji je bio možda ključan, i težak, i kao važan i ozbiljan postoji neka olakšavajuća okolnost, uvek je na neki dobar i duhovit način relativizovan. Pozorište jeste radost i u njemu je još uvek sve moguće, samo je važno da mi ne zatvorimo vrata mogućeg. Na to nas, tako mi se čini, podseća taj duh – kaže Jelena Mijović. Ujedno odgovara na pitanje koliko je delikatno u ovakvim vremenima upriličiti produktivno raskošno obeležavanje jubileja:

– Baš zato što su vremena ovakva kakva su, želeli smo da ova godina bude godina sa puno novih predstava, i više nego što su nam objektivne mogućnosti. Jedna od stvari zbog kojih je ljudima blizak Atelje jeste  „neformalnost” i otvorenost. Pokušaćemo da se otvorimo još više, prvenstveno prema publici, s jedne strane da proširimo komunikaciju preko digitalne tehnologije, sa druge da uživo razmenimo te lične priče i odnose prema Ateljeu. 

 

--------------------------------------------------------------------------------------

Anegdote iz bifea

Ulazi Zoran Radmilović u bife, a tamo već uveliko traje rasprava o tome ko je igrao više glavnih uloga – Zoran ili prisutni Đuza Stoiljković. A Zoran, kao iz topa Đuzi:

– Ma šta si ti igrao? Ja sam igrao naslovne role. U Ibiju sam igrao Ibija, u Radovanu Radovana, u Dervišu Derviša, u Molijeru Molijera. A ti? Šta si ti igrao u Purpurnom ostrvu?

– Ostrvo. 

                                              ***

Bora Todorović i Gaga Nikolić otišli da obiđu Slobodana-Cicu Perovića posle operacije. Odvratna bolnička atmosfera, ne znaju šta da pitaju teškog bolesnika. A onda jedan od njih reče:
– Treba li ti Cile nešto?
Perović skoro bez glasa odvrati:  – Taksi.

 (zabeležio Milan Caci Mihajlović u knjizi „Uspomenar 212”)

 

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.