Za Akademiju su me pripremili Olivera i Rade Marković

Pozorišni, TV i filmski glumac Ivan Bekjarev dobitnik je „Zlatnog ćurana” za životno delo. Ovo je najviše priznanje 45. pozorišnog festivala najboljih komediografskih ostvarenja Srbije na „Danima komedije” u Jagodini, koji će biti održani od 20. do 27. marta.

Rođen je 6. aprila 1946. u Beogradu gde je i završio Fakultet dramskih umetnosti. Bavi se i pedagoškim radom. Profesor glume je na više akademija umetnosti. Njegovi glumci su Milan Kalinić, Iva Štrljić, Aleksandra Belmezović, Marko Gvero, Saša Joksimović, Marijana Mićić, Dejan Tončić...

U braku sa Milkom, pravnicom, ima sina Vanju stručnjaka za menadžment. Počasni je član SD Crvena zvezda, član je uprave i fudbalske i košarkaške ekipe.

Šta vam donosi ovaj „Zlatni ćuran”?

Meni je „Ćuran” najznačajnija nagrada iz jednostavnog razloga što je moja prva nagrada, koju sam dobio kao profesionalni glumac, bila „Zlatni ćuran”. To je bilo davne 1976. godine. Potom sam drugog „Ćurana” dobio 1993. i evo sad dobijam trećeg „Ćurana” za životno delo i on mi je najznačajniji. Time sam opravdao svoj stav od početka karijere kad sam rekao: „Nije mi važno da postignem neki trenutni uspeh, već mi je važno da kao glumac trajem”. Ovaj ćuran je baš to dokazao, jer vezao mi je punih 40 godina glumačke karijere.

Ko vas je i kad uveo na scenu...

Sticajem okolnosti za Akademiju su me pripremili Olivera i Rade Marković, tada moje komšije. Oni su mi bili prvi učitelji, a drugi je bio Mića Tomić. Potom me je Olivera čula, pred prijemni ispit, pa je sve promenila i ja sam u prvom pokušaju primljen na Fakultet dramskih umetnosti.

... a ko i kad na podijum pozorišta?

Mene i moje kolege, iz iste generacije u Jugoslovensko dramsko pozorište uveo je čuveni Bojan Stupica koji je time napravio istorijski potez da 20 mladih glumaca uvede na scenu ovog pozorišta. Bilo je to u periodu od 1967. do 1968. godine. U toj grupi „Bojanovih beba” bili su oba Đurića, Dušan i Slobodan, nažalost pokojni, pa Gojko Šantić, Svetlana Bojković, Đurđija Cvetić, Lane Gutović, Josif Tatić...

Šta vam je sve dalo JDP?

Dalo nam je i ugled i renome, jer to pozorište je u tom periodu bilo jedno od najboljih na svetu. A nama je to bila još jedna škola glume, jer smo radili sa rediteljima kakvi su bili Mata Milošević i Miroslav Belović, a tu su bili i iskusni glumci Mira Stupica, Viktor Starčić, Milivoje Živanović, Ljubiša Jovanović, Milan Ajvaz, Branko Pleša, Stevo Žigon, Irena Kolesar, Ljiljana Krstić, Rahela Ferari... Uključeni smo u zlatnu ekipu ovog pozorišta.

Ko vam je poseban od mlađih kolega?

Sergej Trifunović, Dragan Mićanović, Vojin Ćetković, Ljubomir Bandović...  

Šta mislite o borbi Sergeja Trifunovića za glumačke honorare?

Sergej se bori za naš novac koji bi sve televizije trebalo da nam plate za emitovanje repriza. I to je više nego ispravan stav, ali ljudi u televizijama sputavaju nas nizom birokratskih prepreka, a i tužilaštva ne rešavaju ni jedan spor u prihvatljivom roku.  

Kad je gluma rad, a kad zabava?

Gluma je uvek rad. Zabava najmanje. Istina, sa strane gledano, to je zanimljiv posao. I to jeste zanimljivo, ali bez mnogo rada ništa ne može da se uradi. Znam mnoge mlade talentovane glumce koji nisu uspeli jer nisu hteli da rade. I isto tako znam one koji nisu baš bili talentovani, ali su upornim radom postigli mnogo.

Zoran Radmilović je poštovao improvizaciju, a vi?

Glumac koji ima smisla za improvizaciju za mene je dobro došao. Jer ima dodatnu sposobnost. Za improvizaciju je potrebno da glumac ima dobar refleks i da je duhovit. Izuzetno cenim glumce koji imaju tu sposobnost. Ali, improvizacija se ponekad događa i kad se desi nešto nepredviđeno. Tako se dogodilo da čuveni glumac Milivoje Živanović, da bi ostao u Šekspirovom stihu, a zaboravio je deo teksta, premostio to sa „La la la, La la la...” I to teško da je ko primetio.

Koju prekretnicu zauvek pamtite?

Mislim da mi je jedna od televizijskih uloga donela najveći ugled i preokrenula karijeru jer od tada me cene i oni koji me ne vole. To je uloga upravnika logora Vujkovića u TV seriji „Banjica”, a odmah posle toga došao je „Bolji život” i uloga Kurčubića. Znači prvo dramska, pa komična uloga... A posle toga sam imao „skok” u pedagogiju, kao profesor glume, što mi je bio odličan potez.

Sad ste u penziji, a i dalje radite. Zašto?

Radim više nego ikad. I kao profesor, i kao glumac, pa i kao reditelj. Jer, ja sam nesrećan ako ne radim. Evo sad završavam režiju „Sumnjivog lica”. Premijera će biti 26. marta u Centru „Sava”, a pregovaram za još neke režije u više pozorišta. U „Sumnjivom licu” i igram ulogu Žike. Sve to što činim opravdavam stavom „Gori je umor od nerada”. E, mene taj umor nikad neće stići.

Da li je gluma, kao slikarstvo, više muška umetnost?

Ženama je sve u životu mnogo teže. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, one imaju mnogo više obaveza u normalnim tokovima života porodice, pa još ako su glumice... Priznajem da su naše glumice heroji takvog života. One sve to nekako odrade, a istovremeno sačuvaju porodicu.

Koliko na sceni pomažete drugima?

Pozorište je kolektivan čin. Mi smo prinuđeni da pomažemo jedni drugima čak i kad se ne volimo. Imam niz primera da dvojica glumaca ne govore, a u toku predstave se uzajamno pomažu. Jedan zaboravi tekst, a drugi mu pomaže jer predstava mora da teče. Publika ne sme da primeti grešku, a greške se događaju.