Četvrtak, 20.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Potkovica koja zvekeće

Znam čoveka koji, šta god ga pitali, uporno odgovora kako radi petnaest sati dnevno, sedam dana u nedelji.

„Izvinite, kakvo će vreme biti sutra?”

„Ja radim petnaest sati dnevno, sedam dana u nedelji!”

Pritom, nije reč o nekakvom ispošćenom trudbeniku s početka industrijske ere kad je radna nedelja zaista trajala stotinu i pet sati. Reč je o diplomiranom pravniku koji nikad, valjda, nije radio u svojoj struci. (Unutarstranački arbajt se ne računa.)

Ko afektira neku osobinu i hvališe se njome, taj sam priznaje da je nema – veli Artur Šopenhauer i pritom navodi špansku poslovicu koja glasi: „U potkovici koja zvekeće nema jednog eksera”.

Razume se da ovim ne zagovaram tezu kako pomenuti diplomirani pravnik nije radišan čovek. Baš naprotiv. Dvadeset i kusur godina sedeo je on vredno u poslaničkim klupama (i u ponekoj ministarskoj fotelji), i predano pekao zanat političara. I to je valjda nekakav rad. Nije mu, doduše, pošlo za rukom da kao opozicioni političar spreči razbojničku privatizaciju društvene imovine posle 2000. godine, ali mu to danas, kao premijeru ove zemlje, znatno olakšava rad na daljoj rasprodaji onog što se još rasprodati može. Na stranu udarničko kreiranje ambijenta za dovođenje korporativnog kapitala koji će, sasvim legalno, prionuti na eksploatisanje ovdašnjih prirodnih i društvenih resursa. Nije, doduše, lako otvoriti vrata kapitalu, dati mu poreske olakšice i u ruke mu gurnuti jeftinu radnu snagu s labavim radnim propisima pride. To jeste naporan rad.

Ne zaboravimo ni rad na ispunjavanju direktiva političkih staratelja sa strane, asfaltiranje puteva kako bi kapital mogao bezbedno da uparkira svoje kapacitete, prepuštanje ljudskih i ostalih resursa (banje, brda i doline) kapitalu koji će nam sve to jednog kiselokišnog dana vratiti jeftinom rasprodajom magle, vode, vazduha, genetski modifikovane hrane i brzih keš kredita.

Istovremeno, minimalne zarade dovoljne za frtalj potrošačke korpe (kad se odbiju svi ostali izdaci), grejaće novčanike jeftine radne snage. Ali će zato profiti korporativnog kapitala rasti uporedo s opadanjem socijalne pravde (i reformskim pritezanjima kaiša). Istina, porašće BDP, pa ćemo, umesto pola kilograma mesa, kupovati čitavo kilo – a i zarade će rasti paralelno s cenama osnovnih namirnica. I ko posle svega toga može snevati romantičarske snove o zadovoljstvu radom?

Ako je rad jedan od najvažnijih izvora smisla, a potreba za smislom jedna od osnovnih ljudskih potreba – onda je situacija u Srbiji, po pitanju rada, prilično besmislena. Kao što znamo, u ovoj zemlji se slabo cene pošteno zarađene diplome i radna postignuća ljudi koji nemaju političku ili neku drugu vezu. Zakon o radu ubedljivo je na strani poslodavaca koji se nesputano iživljavaju nad zaposlenima tretirajući ih kao lično vlasništvo. Uostalom, besmisleno je i izmeštanje biste Dimitrija Tucovića sa Slavije na plato ispred (obratite pažnju) obližnje banke. A reč je o istinskom levičaru koji se početkom prošlog veka iskreno borio za što dostojanstveniji i smisleniji položaj radnika u Srbiji.

Stoga ne treba da čudi što premijerovo svakodnevno afektiranje u stilu pričam o onome što ne radim i obratno, šmirgla Eustahijevu tubu radnih ljudi i građana ove zemlje. O nezaposlenima da i ne govorimo. Jer, jedno je rintati u konstantnom strahu od otkaza, imati diplomu fakulteta a biti tretiran kao lice sa srednjom školom, trpeti maltretiranja poslodavaca imunih na tužbe zaposlenih jer ih štiti zakon o radu, partijske knjižice i neefikasno sudstvo. A nešto je sasvim drugo raditi petnaest časova dnevno (vikendom i praznicima), između ostalog i u cilju namicanja političkih poena i zadovoljenja vlastitog ega. Zapravo, to je taj ekser koji nedostaje u „filozofovoj” potkovici s početka ovog teksta.

Na koncu, možda je cilj premijerove kompulzivne opsesije u vezi s prebacivanjem norme i još nepresahle potrebe da svakog dana ističe vlastita radna postignuća – da u običnom smrtniku izazove osećaj krivice kad god ovaj poželi da se malo opruži posle skromnog ručka?

Ukoliko rad ne pripada sferi slobode, a sloboda pripada sferi dokolice – onda se baš zbog toga treba boriti za osvajanje slobodnog vremena. Ne onog rijalitizovanog koje zatupljuje. Već onog drugog – u kojem se oštri kritičko mišljenje.

Sociolog

Komentari33
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.