Bulevar kralja Aleksandra – moderna avenija sa šarmom prošlosti

„Vidimo se na bulevaru? Važi?”

„Naravno, oko pola jedanaest.”

Samo je jedan bulevar u Beogradu čije ime ne mora da se izgovori, a da svaki žitelj prestonice zna o kojoj je ulici reč ? Bulevar kralja Aleksandra.

Ali, kog kralja Aleksandra?

Na prvu loptu, mnogi kao iz topa kažu – Karađorđevića. I... prevare se! Jer, najduža gradska ulica na Balkanu ime je dobila po poslednjem srpskom kralju iz dinastije Obrenović koji je sa suprugom kraljicom Dragom život izgubio u majskom prevratu 1903. godine.

Na to opominje ulična tabla na zgradi opštine Zvezdara, nažalost jedina u ovoj raskošnoj aveniji, na kojoj je ispisana kratka biografija i opisana tragična sudbina ovog monarha. Njegovo ime bulevar je nosio gotovo pola veka, od 1896. do kraja Drugog svetskog rata. Ponovo, kralj se vratio u srce grada 1997. godine.

Bulevar kralja Aleksandra Obrenovića – žila kucavica i jedna od najprometnijih ulica srpske prestonice, danas je velelepna, moderna saobraćajnica kojoj je, rekli bi žitelji ovog kraja, šarm ostao zarobljen u prošlom veku.

Haotičnog saobraćaja danas nema. Tramvajdžije ne trube bezobzirnim vlasnicima automobila koji su, eto, na sekund ostavili vozilo na šinama, samo da bi obavili neodložnu kupovinu. Nema ni

Foto D. Jevremović

nelegalnih preprodavaca od Vuka do Cvetka. Decenijama su oni uredno širili čarape, gaće, rukavice, marame... sve po haubama parkiranih vozila ili na sklepanim kartonskim kutijama. Prolaznicima niko više ne nudi devize, niko ne gunđa što zanatske radnje ustupaju mesto bankama, trgovinama, kioscima brze hrane... Umesto na„musolini”, piće uz koje se nekada drugovalo do kasno u noć, današnja mladež sa Liona ni ne zna gde se nalazila kultna kafana„Lion”. Otišla su iz ovog kraja Beograda i 423 stara platana, do pre šest godina zaštitni znak impozantne avenije koju preseca čak 67 ulica.

– Šta mislite šta se nalazilo na mestu današnjeg „Pan teatra”? Drvara. Tamo sam kao mali redovno išao po ogrev. Ispred stovarišta stajala je kočija u koju se utovarala roba i onda polako prema kući. A pred vratima doma čekala nas je flaša s mlekom. Donosio ju je Iva Škodrić, lokalni mlekadžija – priseća se Zvezdarac Aleksandar Đorđević, vlasnik foto-radnje „Mima” sa Liona, koja postoji već 59 godina.

Ovaj kraj Beograda preokrenuo se nabolje, ali i nagore. Komšije se, kao nekada, ne raduju jedni drugima, dodaje Aleksandar, deca ne pikaju loptu, i niko od klinaca ne ide u krađu ranih trešanja.

– Svi smo bili siroti, ali niko nije bio nesrećan. Dovoljno nam je bilo da se„okešamo” o tramvaj, po mogućstvu„sedmicu”, jer je ona jedina imala kuku. Ludorije smo katkad zamenjivali klizanjem na Tašmajdanu ili smo jednostavno uživali u bašti starog „Lipovog lada” gde se obavezno nazdravljalo uz čašicu, dve crvenog vina sa sirupom od maline, zvanog „musolini” –otkriva žitelj bulevara.

Nekada je bulevar bio sedište zanatlija, a danas zanatskih radnji gotovo da nema. Aleksandar otkriva i da je u proteklim decenijama vreme zbrisalo čak 11 fotografskih radnji, od 14 koliko ih je ukupno ovde radilo.

Za većinu sugrađana ova ulica, dugačka čak 7,6 kilometara, verovatno i nije najlepša, ali je zasigurno jedna od najprometnijih. Do pre desetak godina njeno glavno obeležje bili su ulični prodavci. Bilo ih je na svakom koraku, a sada bogami nigde.

– Nema posla, džaba da prodajemo kad niko neće da kupi. Ja dođem ponekad, čisto da se bar nešto zaradi, ali dobro pamtim vremena kada sam valjao devize i cigare. To je bio biznis, a sada od ovih oklagija i drvenih kašika nema vajde – iskren je Bucko, koji posluje na bulevaru dve decenije.

Devedesete su važile za zlatno doba uličnih prodavaca. Glavni ar„tikli” tada su bile devize i cigare, dodaje ovaj prodavac, ali ne samo nama, već i bakicama sa bulevara.

– One su, pogotovu u vreme hiperinflacije, razmenjivale nemačke marke kako bi prehranile porodice. Pa, kada zarade 20 maraka, odmah bi potrčale do prodavnice da kupe namirnice za narednih nekoliko dana –  priseća se Bucko.