„Frenklin” omiljen za lažiranje

Čeh Vik­tor Lu­stig ni­je iz­mi­šlje­ni lik u knji­zi „Čo­vek ko­ji je pro­dao Aj­fe­lov to­ranj”, već vr­hun­ski pre­va­rant ko­ji je 1925. za­i­sta uzeo pa­re bi­zni­sme­ni­ma, uve­riv­ši ih da dr­ža­va ho­će da se ota­ra­si ku­le zbog tro­ško­va odr­ža­va­nja. Džejms Džon­son i Flojd Mi­ler ovim de­lom su ro­đe­nom pre­va­ran­tu, po­zna­tom po ha­ri­zmi ko­jom je čak i Al Ka­po­neu na reč iz­vu­kao no­vac, pri­gra­bi­li svet­sku sla­vu, na­či­niv­ši ga uzo­rom ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je ile­gal­nim rad­nja­ma po­ku­ša­va­ju ste­ći ime­tak. Re­pu­ta­ci­ju je, pre ne­go je to­ranj dao u bes­ce­nje, ste­kao pro­da­jom pr­ve la­žne ma­ši­ne za fal­si­fi­ko­va­nje nov­ča­ni­ce od 100 do­la­ra. 
Po­ko­le­nja su nje­go­vim me­to­da­ma i mo­der­nom teh­no­lo­gi­jom obez­be­di­la do­la­ru od 100 apo­e­na sta­tus naj­kri­vo­tvo­re­ni­je nov­ča­ni­ce svih vre­me­na. 
Na­ru­ku im ide to što je „ze­lem­bać” sa li­kom Ben­dža­mi­na Fren­kli­na naj­ve­ći ame­rič­ki iz­vo­zni pro­iz­vod, što, po re­či­ma eko­no­mi­sta, či­ni i da SAD i da­lje odr­ža­va­ju ve­li­ki spolj­no­po­li­tič­ki de­fi­cit, ne oba­ra­ju­ći vred­nost va­lu­te i ogra­ni­ča­va­ju­ći uvoz. Na uštrb sta­bil­no­sti va­lu­te ide to što su nov­ča­ni­ce istih di­men­zi­ja, dok evro za sva­ku vred­nost ima dru­gu di­men­zi­ju i bo­ju pa­pi­ra. 
Na evru je ne­mo­gu­će ma­nji apo­en za­me­ni­ti ve­ćim, što je na do­la­ru uspe­šno ra­dio Ri­ki Skot Nel­son. Ko­ri­stio je pra­ve nov­ča­ni­ce, me­nja­ju­ći ma­nje ci­fre ve­ćim i uno­se­ći, na­rav­no, neo­p­hod­ne iz­me­ne tek­sta i li­ka. Do­lar je pre­tva­rao u 100, a pe­ti­ci je do­da­vao nu­lu. Pre ne­go što će bi­ti utam­ni­čen, nje­go­vih 850.000 do­la­ra cir­ku­li­sa­lo je Nju­jor­kom od 1998. do 2002. go­di­ne. Pri­zna­je mu se ve­ro­do­stoj­nost, ali ni bli­zu ka­ko to ra­di štam­par­ska ma­ši­na za pro­iz­vod­nju pra­vog nov­ca. Ve­ro­vat­no je bar tre­ći­na va­lu­te u vre­me ame­rič­kog Gra­đan­skog ra­ta bi­la la­žna. Ban­ke su ta­da iz­da­va­le svo­je nov­ča­ni­ce, a bi­lo ih je bez­ma­lo 1.600. 
Oni ipak ni­su šam­pi­o­ni ma­sov­nog fal­si­fi­ko­va­nja, ima­ju­ći u vi­du na­ci­stič­ku ope­ra­ci­ju „Ber­nhard” u Dru­gom svet­skom ra­tu, u lo­go­ru na se­ve­ru Ber­li­na. Na­ci­sti su hte­li da sru­še mo­ne­tar­ni si­stem Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i SAD pro­iz­vod­njom in­fla­ci­je uz po­moć la­žnog nov­ca. U „vraž­joj ra­di­o­ni­ci”, auten­tič­no pri­ka­za­noj u fil­mu „Fal­si­fi­ka­tor” ne­mač­ko-austrij­ske ko­pro­duk­ci­je, pod na­ci­stič­kim nad­zo­rom ra­di­li su naj­bo­lji je­vrej­ski fal­si­fi­ka­to­ri sa Sa­lo­mo­nom So­lo­vi­ćem na če­lu. 
Zbog ova­kve isto­ri­je i re­pu­ta­ci­je naj­kri­tvo­re­ni­je va­lu­te svih vre­me­na, 2003. go­di­ne je „bak” („buck”, iz­raz za do­lar) iz­me­njen. Re­di­zaj­ni­ra­na je nov­ča­ni­ca od 20 do­la­ra, a de­set go­di­na ka­sni­je i „stot­ka”. Za­rad sta­bil­no­sti va­lu­te, uz lik Fren­kli­na je po­sta­vlje­na pla­va tra­ka sa de­ta­lji­ma vi­dlji­vim po­me­ra­njem nov­ča­ni­ce i sli­ka ba­kar­ne ma­sti­o­ni­ce sa ho­lo­graf­skim zvo­nom ko­je me­nja bo­je pri sa­vi­ja­nju. Ipak, spo­sob­nost mo­der­nih štam­pa­ča da pro­iz­vo­de sve mo­gu­će ni­jan­se bo­ja i nji­ho­va do­stup­nost olak­ša­va­ju po­sao fal­si­fi­ka­to­ri­ma, zbog če­ga će iz­gled „ze­lem­ba­ća” bi­ti me­njan sva­kih se­dam do de­set go­di­na. Raz­ma­tra se i op­ci­ja da se štam­pa­ju po­li­mer­ske, pla­stič­ne nov­ča­ni­ce, ko­je je te­ško kri­vo­tvo­ri­ti.
Upr­kos iz­me­na­ma, do­lar osta­je ne­si­gur­ni­ji u od­no­su na dru­ge va­lu­te, ne u ban­ka­ma, ko­je la­ko uoča­va­ju la­žnu tin­tu i pa­pir, već na uli­ci, u pro­dav­ni­ca­ma i me­đu tu­ri­sti­ma.
Ope­ra­ci­jom „Ber­nhard” lo­go­ra­ši su us­pe­li da u umet­nost fal­si­fi­ko­va­nja pre­li­ju i umet­nost pre­ži­vlja­va­nja (fal­si­fi­ko­va­njem su iz­be­gli ga­sne ko­mo­re), zbog ko­je do­lar i da­nas ma­mi pre­va­ran­te. Sa­lo­mon je u lo­gor­skoj ra­di­o­ni­ci 1945. go­di­ne, ka­da je ope­ra­ci­ja pro­ši­re­na na fal­si­fi­ko­va­nje nov­ča­ni­ca od 100 do­la­ra, re­kao: „Za­ra­đi­va­nje za ži­vot pra­vlje­njem nov­ca – to je već di­rekt­ni­ji put.”