Senta

Nijedan čuvar srpskih vladara nije postao prepoznatljiv kao Senta, tihi čovek koji se motao više od jedne decenije iza leđa Slobodana Miloševića. Da je živ, samo bi sa smeškom koji je nekada plašio malu decu, studente i demonstrante, reagovao na još jednu šalu: da je ostao u kolektivnom pamćenju Srba zbog svoje krupne građe.

Ali, iznenadna smrt policajca unapređenog u generala, pokazuje da i o Senti i o Slobi, i o famoznim devedesetim godinama prošlog veka, možemo govoriti sa mnogo manje ostrašćenosti. Ko je bio čovek koji je znao sve Slobine tajne i ni o jednoj nije kazao ni reč? Kada sam ga sreo pre šest ili sedam godina na promociji neke knjige i zamolio ga za intervju, samo je pristojno odbio. Ili je rekao – odbij, svejedno. Nije želeo da kaže ni reč o svom šefu, ni kada su ga pozivali najveći svetski mediji. Nije želeo da naplati vreme provedeno pored vožda eventualnim pisanjem memoara o danima slobizma. Nije se upisivao u stranke, samo je redovno dolazio na grob Slobodana Miloševića i upisivao se u knjigu žalosti. Nije postao ni antislobista, što bi mu se sigurno isplatilo na političkoj postpetooktobarskoj pijaci.

Od Gazimestana pa do 5. oktobra, pripadnik takozvanog policijskog „džudo klana” kome je pripadao i Radovan Stojičić Badža, sve vreme je bio uz porodicu koja je odlučivala o našim sudbinama. Ironija i Sentine i naše sudbine jeste da krupni policajac nije doživeo 11. mart, kada ćemo zvanično izbrojati deceniju bez Slobe. Kao da nije mogao da sačeka desetogodišnjicu smrti čoveka koga je sačuvao dok je bio u njegovoj zoni odgovornosti.

Svodeći račune u poslednjih 10 godina, ostaćemo bez svedočenja povučenog generala koji je u penziji igrao tenis i šetao psa.

Ko je kriv zbog krvavog građanskog rata u Jugoslaviji? Ko je nosio papuče, a ko suknju u porodici Milošević? Da li je naručivao politička ubistva? Da li smo kao nacija imali drugi izbor ili ga nismo imali, ni mi, ni Milošević? Šta će reći istorija o nama, njima i njemu, a šta o Senti?

Iza Miloševićevog telohranitelja nisu ostale afere, svojstvene moći kojom je zračio boraveći u neposrednoj blizini izvora najveće političke vreline devedesetih. Kada su hapsili njegovog šefa, u vili „Mir” bili su vojska i vojvoda Vučinić, napolju je red čuvala policija, a pripadnici „zemunskog klana” su u fantomkama, sa šefom Legijom, krenuli po Slobu.

Senta je, kao državni službenik, povučen s položaja. Tako se konačno ispostavilo da on nije bio privatni čuvar, već državni službenik koji se povinovao komandi tadašnjeg vrha MUP-a. Ili je sentimentalni Senta bio iznad svega toga, iznad političkih obračuna i trgovine, mogućeg sukoba vojske, vojvode leve orijentacije i „zemunaca” koji su radili za državu? A možda je general bio mudriji od svih njih?