subota, 08.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 05.03.2016. u 22:00
REČ GLAVNE UREDNICE

Kako ućutkati Jelenu

Zašto je serija tekstova o putevima američkog novca u Srbiji uznemirila duhove u nevladinom sektoru i šta je tu „Politika”, tobož, skrivila

Političari misle da je sloboda štampe naše pravo da kažemo ono što oni žele da čuju. To je profesionalni hazard s kojim se srpski novinari oduvek nose, nekad kuražno, a nekad kukavno.

Ali šta kad novinari poprime najgore osobine političara? Pa istinu izjednačavaju s onim u šta oni veruju, a svaki dokaz o suprotnom proglašavaju za lični napad?

Niko se u „Politici” nije iznenadio kad je, posle serije istraživačkih tekstova o DIPOS-u, NALED-u i EU finansiranju medija i nevladinih organizacija, naša odlična mlada novinarka Jelena Popadić postala meta podzemnih napada i anonimnih pretnji. To ide u rok službe, naročito ako si dobar novinar i radiš ono od čega drugi s razlogom zaziru. Predlažući Jelenu za prvu dobitnicu nagrade „Aleksandar Tijanić” za borbenost u novinarstvu, naša kolumnistkinja Danica Popović napisala je da je srpskoj javnosti potreban „vredan i pametan novinar koji će iskopati vest i u najboljoj nameri je plasirati javnosti”.

Kakva zabluda profesorke Popović! Ni ona ni mi slutili nismo da za Jelenu tek dolazi vatreno krštenje i da će je uskoro pogoditi otrovne strelice njenih kolega iz Saveta za štampu. Kakve najbolje namere, kakvi bakrači! Od Vlade Mareša i Tamare Skroze, Ivana Cvejića i Marije Kordić, uskoro ćemo saznati da tu o najboljim namerama nema ni govora, već je to sve „perfidno”, „lukavo”, „podlo”, „jeftino”, „maliciozno”, „kvarno”, „katastrofalno zlonamerno”, strašan „pritisak”, takoreći „linč”. Reči su pod navodnicima jer su poslednjih dana sve upotrebljene u sveopštem (ne)kolegijalnom napadu na Jelenu Popadić i „Politiku”.

Perfidno, podlo, kvarno, maliciozno, lukavo, jeftino: to su izrazi kojima su kolege iz NUNS-a, Lokal presa, Bete i „Kurira”, častili novinarku „Politike” Jelenu Popadić, koja je otkrila javne podatke o američkim donacijama

A šta je izazvalo tu provalu besa i pogrda? Koje je sveto pravilo profesije Jelena Popadić povredila? Koju je visoku vrednost pogazila? Nijednu. Iznela je na svetlo dana kod nas nepoznate, zbirne finansijske podatke o direktnim američkim donacijama NVO i medijima u Srbiji, koje je iskopala na američkom sajtu Fondacija centar, jedinoj bazi pouzdanih i transparentnih podataka o davanjima američkih donatora organizacijama u stranim zemljama. Ta baza podataka nije ni besplatna ni laka za pretragu, ali novinarka „Politike” iskopala je suvo zlato međusobno uporedivih finansijskih činjenica, koje svakom čitaocu daju osnovu za utemeljeno, nezavisno i objektivno prosuđivanje o putevima američkog novca u Srbiji. Nije iznela nijednu optužbu, nijednu kvalifikaciju, nijednu diskvalifikaciju. Kriva je što je išla tragom podataka o donacijama i što je uočila niz lako proverljivih činjenica koje bacaju zanimljivo svetlo na veze između novca i medijskog sadržaja. Pa je tako primetila da su E-novine Petra Lukovića dobile 45.000 dolara samo da bi ovaj sajt integralno preneo izveštaje koje je „Politika” objavljivala tokom ratova devedesetih godina. Ovaj lako zarađeni novac opravdan je potrebom da se građani podsete na „ratnohuškačko” novinarstvo, a naslov Jeleninog teksta („Kako zaraditi 45.000 dolara preštampavanjem starih tekstova”) učinio se posebno „zlonamernim” predvodnici juriša na Jelenu Popadić Tamari Skrozi. Ne zato što je netačan: gospođa Skroza i drugi članovi Komisije za žalbe Saveta za štampu vajkali su se da će čitaoci steći pogrešan utisak kako je lako dobiti novac od Amerikanaca. Imali su puno razumevanja za žalbe na tekstove o američkim donacijama, pa su za dokaz kršenja novinarske etike proglasili i ovaj: „nije tačno da smo dobili 80.000 dolara, dobili smo dva puta po 40.000 dolara” iz Lokal presa. Koleginica iz NUNS-a Tamara Skroza objasnila je da je „manje bitno” da li se podaci iz „Politike” poklapaju s podacima nevladinih organizacija koje su se žalile Savetu, jer je „suština kvarnosti tekstova što nema nikakvog objašnjenja da donacije nisu ništa nezakonito”. Evo njenih argumenata: u tekstu je prekršen Kodeks novinara jer je to „majstorski urađen tekst s ciljem za koji je pisan, a neka svako protumači kako želi na koji cilj mislim”. Ona brine da će „prosečni čitalac” ovo da vidi kao „izdajničke pare”.

Da li se to sastalo samoregulatorno telo koje u ime profesije brine o zanatu i etici, ili ideološka komisija NUNS-a? Ima u istoriji primera kulturnih doktrina koje propisuju kakve zaključke treba da izvuče „prosečni” čitalac iz nečije pisanije, i kako osuditi „podtekst” tamo gde nema optužbi i laži. Ali te doktrine nisu dobijale ime po Volteru Lipmanu ili Tomasu Džefersonu, već po Staljinovom cenzoru Andreju Ždanovu.

Greše li onda mladi novinari „Politike” koji su uvereni da je ovo pokazna vežba za to kako će proći svi koji se usude da pišu protivno političkom ukusu ovih cenzora? Posebna vrsta podvale sadržana je u tvrdnji Komisije za žalbe da je Jelena Popadić bila dužna da konsultuje „drugu stranu”. Od kada se to javne baze podataka ne smeju koristiti bez dozvole onih o kojim se podaci prikupljaju? „Politika” je istraživala koliko su američki davaoci potrošili u Srbiji, odnosno koliko su direktnih donacija poslali u Srbiju, što se u Americi savršeno transparentno beleži. Nije to, naravno, sav američki novac potrošen u Srbiji, budući da Fondacija centar, primera radi, ne beleži donacije koje američka ambasada u Beogradu odvaja za svoje partnere na terenu. Ne bi, naravno, bilo zgoreg da se i to zna, ali ovdašnji klijenti su, izgleda, za transparentnost samo kad je srpska država u pitanju. Uostalom, licemerje teze da se o američkom novcu ne može pisati bez dozvole srpskih korisnika ogleda se na primeru Fondacije „Rokfeler”, čiji su ljudi u Beogradu prvo tražili, a onda odbili da govore za „Politiku”.

Ovde je, zapravo, reč o pokušaju cenzure pod firmom borbe za etiku, ali takvu etiku u kojoj za nas ne važi ono što važi za druge. Članovi Komisije za žalbe iz NUNS-a, Lokal presa i Asocijacije medija kaznili su Jelenu Popadić čak i zato što je objavila odgovor na uvrede koje joj je naneo Nedim Sejdinović iz NDNV-a („Na vaše uvrede mogu da odgovorim samo brojkama”).

Baš lepo. Da ju je kaznio srpski sud, mogla bi da ide u Strazbur, posle čije bi presude ovdašnji sudija naučio razliku između stavova i činjenica. Dok nad Skrozom nema Skroze.

Glavni urednik Bete Ivan Cvejić na Televiziji Vojvodina još reče da je Jelenin tekst „loš”, a na sastanku Komisije za žalbe Saveta za štampu bilo je i onih koji su dobronamerno primetili da je „moglo i bolje”. Naravno da uvek može bolje. Ali čime objasniti da niko drugi nije ni pokušao? Da nikom osim „Politike” nije zanimljiva tema o odnosu američkog novca i srpskih medija i NVO? Možda iz bojazni da ne prođu kao Jelena Popadić, s uvredama da su „perfidni”, „pokvareni”, „podli”, „lukavi”, „kvarni”, „maliciozni” – samo zato što su objavili američke podatke o donacijama sa jedinog relevantnog sajta na svetu. A za to vreme u Americi sve zabrinutije prate podatke o stranim donacijama američkim institucijama, čak i iz prijateljskih zemalja, poput Norveške, članice NATO-a za koju „Njujork tajms” tvrdi da je za samo 24 miliona dolara donacija od vašingtonskih instituta napravila „moćnu ali prikrivenu ruku norveškog Ministarstva spoljnih poslova”. Kako to da u Beogradu o tome niko drugi do nas ne razmišlja? Možda to ima neke veze s novcima, ovde kao i u Americi?

U Savetu za štampu tvrde da je neetički tako razmišljati. Ima Ivan Cvejić iz Bete, naravno, svako pravo da poriče svaku vezu između izvora finansiranja i uticaja na uređivačku politiku, ali nema pravo da u samoregulatornom telu proglašava neetičkim tekstove koji prenose egzaktne podatke, bez pogrda kakve su njegove kolege uputile Jeleni Popadić. I nema pravo da traži od „Politike” da ne veruje svojim lažljivim očima i američkoj Fondaciji Centar, već žalbama za koje ni Nedim Sejdinović iz NDNV-a, ni Lokal pres, ni Južne vesti iz Niša, nisu ponudili nikakve dokaze.

Vrhunac je, konačno, to što je Komisija za žalbe izveštavanje sa sednice tog tela u „Politici” proglasila „pritiskom”. Tu vrstu netrpeljivosti pod lupom javnosti obično pokazuju političari. Malo više tolerancije prema javnoj kritici dobro bi došlo samoregulatornom telu koje je preko potrebno srpskom novinarstvu. Nisu novinari „Politike” krivi što bili svedoci vulgarnih ispada „etičara”, što su bili prisutni kada se član Komisije hvalio da je svom gazdi pisao žalbu koja je na dnevnom redu Komisije (Marija Kordić iz „Kurira” Aleksandru Rodiću).

A onda su im „Politika” i Jelena Popadić „perfidni”.

Komеntari89
f4bfe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja