Slobini ljudi i dalje vladaju u Požarevcu

Požarevac – „Daleko od toga da je bilo dobro u Slobino vreme, ali nije ni sada bolje, samo ovi možda malo bolje lažu nego što nas je on lagao.” Ovom rečenicom  Požarevljanina Vlatka Bunčića možda bismo mogli da odslikamo pretežno raspoloženje u rodnom gradu bivšeg srpskog lidera, deset godina nakon smrti.

Slobodan Milošević je rođen u Požarevcu, a spletom raznih okolnosti u vreme smrti ovde i počiva. Dan kada je kovčeg sa njegovim telom donet u ovaj grad, da bi bio sahranjen u dvorištu porodične kuće, ostao je upisan u istoriju Požarevca.

Za Miloševićevog imenjaka i partijskog saborca Slobodana Jovića, koji danas predvodi ovdašnje socijaliste, sahrana u Požarevcu, pa još u dvorištu, bio je surov čin tadašnje vlasti DOS-a i iznuđeno rešenje koje, kaže, ne mora da bude i trajno, jer mu je mesto u aleji velikana.

Malo ko zna da ni to nije išlo glatko i da je, ironijom sudbine, požarevački DSS morao da priskoči u pomoć socijalistima koji nisu imali kvorum za vanrednu sednicu lokalne skupštine koja je morala  da „aminuje” sahranu u dvorištu.

– Ovde je situacija bila vrlo neprijatna. Dali smo kvorum, ali nismo glasali. Neumesno i nedostojno je da ne znate šta ćete sa posmrtnim ostacima predsednika države, pa makar to bio i Slobodan Milošević – priča za naš list Slavoljub Matić (DSS), lider požarevačke opozicije u vreme oktobarskih promena.

Prošla je od sahrane, evo, decenija. Milošević počiva u senci svoje lipe, u mirnom kraju nadomak centra Požarevca. Ni mrtav se nije „odmakao” iz „Nemanjine”, kako se, igrom sudbine, zove ulica gde je sahranjen.

Kapiju nam je otvorio čika Jova, čovek koji se i za Slobinog života starao o kući i dvorištu. Ni muva ovde ne može da preleti bez njegovog znanja, uverili smo se i sami, a komšije kažu „da je Jova i mrtvom Slobi veran kao pas”. Posetiocima i turistima lični je vodič, dočekuje ih i ispraća.

Slobina senka još se vije nad Požarevcem. SPS, i to uglavnom ljudi iz njegovog vremena, ovde vlada u kontinuitetu, uz prekid između 2001. i 2003. kada je Požarevac „vodio” naš sagovornik Slavoljub Matić.

Jović smatra da je to zbog „kvalitetnih ljudi”, dok Matić u tome vidi „nostalgiju za prošlim vremenima kada je Milošević najmanje jednom mesečno dolazio ovde na vikend sa suprugom Mirom”.

Socijalista Predrag Radovanović, koji je radni vek proveo u nedeljniku „Reč naroda”, veli da Milošević nije mnogo „vukao” u rodni grad da mu se ne bi prebacivalo. Zato se Požarevac ne može iz tog vremena podičiti bogzna čime, osim obilaznice oko grada koja je, kaže penzionisani novinar, od kapitalnog značaja.

Na pitanje šta bi Milošević danas rekao da može da vidi koalicije socijalista, najpre sa onima koji su ga isporučili u Hag, a potom sa SNS-om, Slobodan Jović objašnjava rečenicom da se „vremena menjaju, a ljudi prilagođavaju”.

Za požarevačke medije promenila se samo „mustra” pritiska.

– Što se slobode tiče, ne može da se poredi. Tada ste svesno rizikovali život ako ste se bili profesionalac. Danas se drugačije postupa s medijima, slobode se guše ekonomskim pritiskom, a zbog siromaštva i straha mnogi radije pristaju da budu lojalni, nego da zavise od tržišta – smatra Uroš Urošević, urednik radija Bum 93, koji je bio zabranjivan.

 Požarevački socijalisti grob bivšeg lidera posećuju samo na današnji dan. Ali, na njega računaju i u budućnosti, naročito u funkciji „istorijskog turizma”.  „Požarevac je bivša prestonica Miloša Obrenovića u 19, a u 20. veku se vezuje za Miloševića, i te dve ličnosti ostaju privlačne turistički za celu Srbiju i šire“, smatra Predrag Radovanović.