Četvrtak, 29.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Drama izgubljena u farsi

Predstave „Govorna mana”, tekst i režija Goran Marković, koprodukcija Narodno pozorište Priština (Srpska drama) sa sedištem u Gračanici i Zvezdara teatar, i „Berlinski zid”, tekst Željko Hubač, režija Milan Nešković, Beogradsko dramsko pozorište
Сцена из представе „Берлински зид” (Фото: Београдско драмско позориште)

Dramski tekst Gorana Markovića „Govorna mana” najvredniji je deo njegovog novog scenskog tumačenja, u režiji pisca, koje je nedavno premijerno prikazano u Gračanici, a zatim i u Beogradu. Tekst je praizvedbu imao 1997. godine, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Milana Karadžića, a njegova aktuelnost skoro da uopšte nije izbledela od tog vremena, što je sreća teksta, ali i istovremena nesreća društva. Marković u komadu pažljivo postavlja temu odnosa teatra i života, izvođenja i politike, laži i istina. Problematizuju se nerazmrsivost politike i kriminala, dubinska korupcija u našem društvu, sumnjive privatizacije. Pri tome je ova tematika nikla na melodramskim osnovama, što je čini pitkijom, lako čitljivom, odnosno gledljivom, hipotetički.

Predstava reditelja Gorana Markovića nažalost je mlaka i traljava, bez svežijeg pristupa tekstu, te u vezi sa time, zapravo i nepotrebna. Smatramo da nova produkcija teksta koji se može nazvati savremenom klasikom mora doneti u nekom bitnijem smislu njegovo novo tumačenje, na polju značenja ili estetike. U protivnom je ono suštinski neopravdano.

U pogledu igre glumaca, Tihomir Stanić je iskusno, odlučno i uverljivo predstavio Mišela, uvaženog glumca i profesora akademije, koji prihvata da perspektivnom političaru Petru daje časove iz javnog nastupa. To nažalost nije slučaj sa igrom dvoje mladih glumaca koji nisu dovoljno ubedljivo predstavili  likove, Slavicu (Jelena Orlović), glumicu koja je, poput Elize Dulitl iz Šoovog „Pigmaliona”, pustila da je oblikuje znatno stariji muškarac, ovde Mišel, i Petra (Nebojša Đorđević), mutnog političara i novokomponovanog biznismena. Đorđević igra sigurnije od njegove koleginice, ali i dalje znatno bleđe od iskusnog Stanića.

Premijera ove predstave održana je u Gračanici, a Narodno pozorište Priština, Srpska drama, sa sedištem u Gračanici je i koproducent, pored Zvezdara teatra. U vezi sa tim, promenjeni su detalji u biografijama likova, u odnosu na originalni tekst. U ovoj predstavi Slavica i Petar nisu iz Beograda, odnosno Novog Sada, već sa Kosova, te se problematika tako (površno) vezuje i za kosovski problem.

Radnja tročinske drame „Berlinski zid” Željka Hubača, koja je na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta nedavno imala praizvedbu, u režiji Milana Neškovića, dešava se na Kosovu 1999. godine. Za razliku od Markovićeve režije koja je zastarela i otegnuta, Neškovićeva je prenapadna, samodovoljna i vrlo neprikladna u odnosu na tekst drame (zajedničko im je to što su obe neuspešne).

Hubačev tekst je drama u slikama koje odražavaju teme nasilja, oprosta, suočavanja sa strahovima i preživljavanja u turbulentnim okolnostima, na osnovama popucalih šavova porodičnog života. Reditelj je odlučio da ga na scenu postavi kao oštru farsu. U samom tekstu drame se teško može naći opravdanje za ovu žanrovsku promenu, zbog čega ovu postavku smatramo klasičnim slučajem rediteljske tiranije, grubog zlostavljanja teksta, ubistva sa predumišljajem.

Scena je pretrpana raznoraznim predmetima, slikama i zvucima, u igru su uključeni songovi i narativni sastojci (scenograf Mina Lazarević, kostimograf Biljana Grgur, kompozitor Anja Đorđević). Rediteljske dosetke jesu često maštovite i čudnovato duhovite, ali su one mahom egzibicionističke, same su sebi svrha. Scena je bombardovana napadno grotesknim rešenjima, toliko da je radnja ugušena. Teško se hvataju niti u toj zakrčenoj šumi znakova. Glumci igraju vešto, uglavnom po dva lika: Tanasije Uzunović (Skender/Velimir), Jovo Maksić (Faruk/Raško), Nemanja Oliverić (Petrit/Vasilije), Paulina Manov (Dita/Marija), Andrej Šepetkovski (Enver/Dimitrije), Ljubinka Klarić (Ana/narator). No, u tom darmaru na sceni se ne otelotvoruje dramska snaga njihovih likova. Izvođači su više cirkuzanti nego dramski glumci. Drama je izgubljena u gruboj, infantilizovanoj farsi. Scenska igra je raspaljena fešta forme, bez tačnijeg dodira sa dramskim tekstom.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.