Kvisling

Koliko ste samo puta imali priliku da čujete kako je Vinston Čerčil rekao da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari? Danas bismo bili bogatiji da nam je makar po jedan dolar plaćao svaki tuđinac koji je imao ambiciju da tom lenjom, izlizanom dosetkom svodi ovdašnje istorijske bilanse i otpisuje svoje ogromne udele u njima. Čerčilu se barem mora priznati da je sa sebe i svojih sunarodnika retorički elegantno odbacio svaku krivicu za balkansku tragediju, smeštajući je isključivo na naša leđa.

No nama se uvek činilo da ima mnogo istine i u gorkom zapažanju Ive Andrića da smo uvek bili „sitan krvav kusur” u trgovini velikih nacija.

Jednom smo zajedno pravili i veliku zajedničku državu upravo sa idejom da sami proizvodimo, i trošimo, istoriju. Još svodimo račune te bivše, slomljene države, i svakog je bogovetnog dana neki istorijski datum, neka godišnjica. Iduće nedelje „Politika” će čitaocima pokazati kako je naš list 1941. godine izveštavao o puču od 27. marta 1941. godine.

Od tada je prošlo 75 godina. Jesmo li taj testament pročitali? Znamo li od koga smo tu bunu nasledili?

Ali nisu svi naši datumi slavni i za ponos. Navršilo se i sedamdeset godina otkako su Britanci novoj partizanskoj vlasti u Beogradu izručili čoveka čije je ime decenijama bilo sinonim izdaje: Milana Nedića, predsednika kolaboracionističke „Vlade narodnog spasa” po izboru Adolfa Hitlera. Neka čitalac sam prosudi o njegovoj ulozi: narednih dana objavićemo zapisnik sa njegovog saslušanja. „Politika” se u okupiranom Beogradu nikad nije štampala.

Godišnjica izručenja i smrti srpskog kvislinga možda i ne bi bila značajna da na beogradskom sudu nije u toku postupak koji su Nedićevi naslednici poveli za njegovu sudsku rehabilitaciju.

Naši ruski prijatelji kažu da se kod njih za dve godine sve promeni, a za dve stotine godina – ništa. Nešto mi je slično palo na pamet kada sam pročitala da je jedan od tih naslednika na listi Demokratske stranke Srbije i Dveri na aprilskim parlamentarnim izborima.

To su stranke koje svoje političke protivnike najradije kaljaju optužbama za izdaju nacije, ali se izgleda slažu sa Aleksandrom Nedićem, kog su stavile na listu, da general nije bio izdajnik. Ne mogu da se načudim.

U pravu je mladi novinar „Politike” Nikola Belić koji kaže da reč izdajnik treba izbaciti iz srpskog jezika ako nije sinonim za Nedića. Zar se danas u Srbiji nekome isplati da plati tako visoku cenu za skakanje u politički krevet sa Dverima?

Jasan mi je lični interes Nedićevih naslednika, ali gde je tu interes političkih naslednika Vojislava Koštunice? Valjda ga ne vide u tome da postanemo prvi narod u Evropi koji je rehabilitovao svoje kvislinge.