Utorak, 03.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Izveštaji iz Vojvodine

Žombolj na točkovima

Putovati po Banatu, bilo je nekad jako obična i dosadna stvar, ali se to izmenilo. To je postao kraj čudnih i ogromnih političkih kalambura, socijalnih komedija i ljudske bede. Tu su ogromna imanja, čitave oblasti, mađarske gospoštine, razgrabljena i upropašćena

 

I

Ovih dana je potpisana konvencija sa Rumunijom, po kojoj varošica Žombolj i još neka sela u severnom Banatu, prelaze u Rumuniju, u zamenu za neka mesta naseljena našim življem. Stvar po sebi izgleda i razumljiva i povoljna za nas. O Žombolju se u državi malo zna a i to malo nije naročito zgodno da probudi žalost za tim mestom osobito kad mesto njega dobijamo, kako je javljeno osam hiljada Srbalja, namučenih i izgubljenih u tuđini. Stvari, međutim, iz bliza, često su sasvim druge, nego što ih zvanični izveštaji predstavljaju i zato je „Politika” izašla na lice mesta.

Putovati po Banatu, bilo je nekad jako obična i dosadna stvar, ali se to izmenilo. To je postao kraj čudnih i ogromnih političkih kalambura, socijalnih komedija i ljudske bede. Tu su ogromna imanja, čitave oblasti, mađarske gospoštine, razgrabljena i upropašćena, koja se sad prodaju čak u Indokinu. Tu su beogradski i prečanski advokati, koji zarađuju sa t.zv. političarima milione na agrarnoj reformi. Tu su dobrovoljci, narodna uzdanica, kojima se deli zemlja i kojih, iznenada, ima više, nego što je bilo vojske, uopšte, na solunskom frontu. Tu su naseljenici, koji se ne naseljavaju, sudije i policajci, koji su bili kažnjavani zatvorom za pronevere, ruski oficiri i izbeglice kao ekonomi i šećerne fabrike, koje predstavljaju naučenjaci. Jedno novo i nikako banatsko šarenilo, od kojeg se ne vidi ono malo dobra i napredka, što se javlja.

Putovati po Banatu pre, u proleće, po beskrajnim morima žita, među oračima i pastirima, nije bilo ružno, a leti je značilo senzaciju ogromnog, usijanog sunca, iznad bezmernih polja, strahovito plodnih. Ipak, tek ujesen viđao se u pravoj svojoj boji i raskoši. Tada je sav žut i rumen od kukuruza i užasno ugojen, sa životom sela i žena, o kojima bi se mogla napisati nova zbirka: „Les Flamands”.

Ali sad, ove kišovite zime, sav taj kraj neizmerno je prostački i bedan. More blata sa suhim, golim drvećem, mali, zakisli obori i kuće pod dudovima, po prljavim selima, u kojima se tek retko vidi po koji fenjer, a uvek čuje lavež pasa. Kad bude pao sneg, ako ove zime padne, biće pusto i siromašno, kao po Rusiji.

Što bliže Žombolju, sve glasnije biva u vozu. Razgovor se kreće oko okolnih sela, koja kao na točkovima guraju tamo i natrag preko granice. Niko više ne zna koja sela, kanali, putevi pripadaju nama, a koja Rumunima, i niko više ništa ne veruje. Za selo Klariju kažu da neće imati puteva, a za Pardanj je sam ministar priznao da su njegov hatar i zemlja zaboravljeni u Rumuniji. Voz stiže u Žombolj kraj neke ciglane, gde ima zid okrečen dvojako – ono što je zagasito znači Rumuniju. Vrlo prijateljska granica i dosad, a odsad izgleda biće prosto na šegu.

Sad ih izbacujemo iz države, a niko ih ne pita hoće li da idu. Ni jedna država na svetu, još nikad to nije učinila. Žombolj vredi više od Beograda, toliki konji, toliko žito, tolike uredne i čiste Švabe, a mi ih dajemo, tako lako dajemo.

Žombolj dočekuje vrlo lepom stanicom, kao varoš. Sa četrnaest hiljada Švaba, od kojih su vrlo mnogi milionari, mesto i samo ne zna šta bi htelo da bude. Živi seljački, sa stokom i konjima, sa ogromnim ručkovima i daćama svinja, a ima kuća, koje i po modernosti i po nameštaju mogu stojati na sred Terazija. Kafane i restorani su vrlo dobri, hoteli vrlo čisti, debele Švabice dočekuju vas svuda sa mlekom. Žito im je čuveno čak u Americi i sirotinje tu nema.

Nisam zatekao nikakvu uzbunu, mada znaju da će kroz koju nedelju biti u novoj „otadžbini”. Tišina je ovde uvek a sad je još tiše, jer trgovci ne znaju više kako da cene i kako da prodaju. Još uvek se nailazi na neku malu nadu da će ostati kod nas, ali su već spremni za dolazak Rumuna. Čak i seljaci pokazivali su mi dolare i češke krune. Nova otadžbina može doći.

Razgovarao sam, ispitivao mnoge, svi su jednako odgovarali. Oholo su započinjali „mi Švabe”, pa rasipali svoje grdnje, savete i uvrede. U stvari hoće da preziru i nas i Rumune i držeći nas visoko hoće da ih poštujemo, ma da ne znaju jasno da protumače zašto. U stvari, oni su sastavili svoj život iz mleka, masti, konja, novaca, a sve drugo ih se malo tiče. Zato su svi u jednoj partiji, u nemačkoj partiji, zato su svi u jednom savezu, u Kulturbundu, zato su svi glasali za jednog kandidata, za svog Švabu. Inače su vrlo nesnosni i dosadni. Kolonisti, koje su uspele oni još uvek žive svojim švapskim životom. Sav posleratni haos, politički, psihički, njih malo zanima. Jednako govore o konjima, volovima, štalama, sa uzvikom „mi Švabe”. Pokušao sam da vidim kako odjekuje u njinim dušama užasna beda Nemačke, izumiranje i patnje. Rekli su mi da su im deca tamo u školama i da su dali neke priloge, ali tako flegmatično. Po kućama u bogatstvu, oni su sasvim odvratni. Jedu i piju, i to je sve. Zato im treba mir i red. Rat je na njih slabo uticao; još malo više vanbračne dece, inače je sve po starom.

Ovaj udar, premeštaj iz jedne države u drugu, ni taj ih ne dira, duboko se uzdaju u svoje krave, mleko i novac. Ali ih je zaprepastilo to da ih niko nije pitao hoće li, njih „Švabe”. O Rumuniji govore još drskije nego o nama, pa ipak će ostati svi. Problem je za njih jasan, gde ostaju kuće, zemlje, konji i krave, treba da ostane i čovek. Netačni su glasovi koji se šire da će fabrika šešira u Osek da se seli u Srem. Nijedan se neće seliti. Ostaju svi, a Rumune će dočekati kao i nas lojalnošću, zastavama i govorima, koje uvek počinju, visoko uzdignutim nosem „mi Švabe”.

II

U prvi mah, čini se da je Švabama zbilja svejedno zašto i kako ih guraju u Rumuniju i da na to više i ne misle.

Nisam hteo to tako lako da poverujem i počeo sam da ispitujem dalje. Tada se sve ukaza u pravoj boji.

Po kućama, ispod dugih redova davno svenulih lipa, što mirišu na štale i mleko, zaista ne plaču za nama. Država Srba, Hrvata i Slovenaca značila je za njih finanse, sudije i opasne žandarme. Odnos prema njoj značio je obezbediti krave, konje i mleko i sa što manje sudara švapska prava, što znače malu porezu, nemačke učitelje i naročito da sinovi ne služe u Makedoniji, gde ima malarije i kačaka, a poznato je da to za Švabe nije, što treba da uvidimo i sami. Kad se to reši, ostalo sve neka đavo nosi, njih se malo tiče. Divno je čuti ih kako pričaju i kako se smeju radikalima i demokratima, koji su dolazili da pregovaraju. U ime ljudskih prava, u ime kulture, u ime Evrope, oni mole, ištu, zahtevaju samo jedno: da Švabama bude dobro. To je njin program. U zamenu za to oni će biti lojalni mirni, jesti i piti i živeti među nama još dva stoleća, bez tragedija. U stvari taj mnogo i oholo hvaljeni švapski život znači gomilu egoističnih, debelih seljaka i pokorno razvratnih žena.

Tako eto izgleda, iz bliza Žombolj koji je već natovaren na točkove, da ga odguramo u Rumuniju, sa svim njegovim Švabama, mlekom, Švabicama, poslaničkim kandidatima. U Rumuniji čekaju naša sela koja treba da dođu u zamenu.

Priredio sam sebi dva mala zbora. Jedan u restoranu, pod vođstvom g. Petca, trgovca i demagoga i što je pikantno predsednika žomboljskih radikala. Drugi u fabrici g. Trajsa, fabrikanta ciglje, okružnog poglavara nemačke partije.

U restoranu govorili smo prosto, ne švapski. Video sam čudnu organizovanost, svi ćute, jedan govori, ali što on govori i ostali kažu.

Drsko i grubo ismevaju nas, nered u državi, korupciju činovnika, radikale i demokrate. Sebe hvale, pa hvale. Pa ipak su posle priznali da im je bilo dobro. Vlasti su bile meke, oficiri vanredni i niko ih nije dirao. Kad je g. Petc pri jednom susednom stolu, ugledao jednog Temišvarca, počeo je hvaliti i Rumune. Posle ih je zahvatila melanholija, ovde su imali škole, svoje saveze, partiju i Žombolj je živeo, kao na sred Nemačke. Sad ih izbacujemo iz države, a niko ih ne pita hoće li da idu. Ni jedna država na svetu, još nikad to nije učinila. Žombolj vredi više od Beograda, toliki konji, toliko žito, tolike uredne i čiste Švabe, a mi ih dajemo, tako lako dajemo. Kako smo smeli onda do sad da zahtevamo od njih vernost i kako ćemo smeti zahtevati to od ostalih ? A zašto ih dajemo? Za ona bedna srpska sela u kojima nema ni pola toliko Srbalja, koliko zvanični izveštaji kažu. Sve je to laž sa tim srpskim selima, sve je to zbog g. Ninčića. On je uvređen, što su na njegovom zboru vikali. A verujte, samo je slučajno jedan dobronamerni Švaba zviždao. Kako smo ga lepo dočekali, kako smo ga lepo dočekali!

Zaprepastili su me ti glasovi da je Žombolj prebačen u Rumuniju zato, što se g. Ninčić uvredio. Po Žombolju se to ozbiljno govori, a demokrate činovnici to javno šire.

Kod g. Trajsa, fabrikanta, koji će uskoro biti i poslanik ponovila se ta

halabuka, samo malo uljudnije. Fabrikant mi je prvo govorio, ironično nasmejan,

o našoj ekonomskoj slabosti i gluposti. On prodaje svoju ciglju u Grčku, a žito u inostranstvo. Po njemu je izgledalo da gubimo pola države.

Što se tiče skandaloznih vesti o Žombolju, crven u licu, nije hteo odmah da govori. Tek kad je urednik „Žomboljskih Novina” smešeći se zaklimao glavom, ponoviše svoje senzacije, koje po Banatu pričaju.

Sve je zbog toga, što su prevarili radikale. Svemu im je kriv g. Ninčić i g. dr. Ivan Veselinović, radikalski kandidat iz Kikinde. Dobili su svega 70 glasova. Čak i g. Kolbus, Švaba, radikalski kandidat glasao je na drugog Švabu, a ne na sebe. Gospodine mi smo Švabe, svi smo u „Kulturbundu”, svi smo za nemačku partiju. Smešno je da su poverovali da ćemo glasati na njih. Izgubili su dva poslanika. Osveta Ninčićeva, osveta Ninčićeva. Pokušao sam da doznam otkuda ti ludi glasovi. Trag je vodio među bivše žomboljske činovnike, demokrate. Ali i radikali sami rasprostiru te glasove, jako pametno zato, da zaplaše Švabe i pokažu svoju silu.

Što me još više zaprepasti, to je kako tamo u opšte govori o državi. 0tvoreno i grubo rekli su mi da je g. Veselinović tast g. Nešića i zato je Žombolj predat Rumunima. I kad sam pokušao da te gluposti ugušim, uputili su me na g. Jocu Budišinog, radikal. vođu u Kikindi, protivnika g Veselinovića, koji to otvoreno priča i još po nešto što se neda napisati. Tako se ratuje u Banatu za mandate.

Sva ova zemlja, ova polja, ova nesretna sela, što ne znaju više na koju će stranu, guraju se dakle, po mišljenju ovdašnjem, tamo amo po granici, zbog porodičnih spletaka, za koje bi se drugde išlo u na sud.

Ono što sam zatim čuo bilo je još gore.

Užasne afere carinarnice, činovnika it.d. Toga dana prodat je mlin Panonija, protivno obećanju ministra finansija. Fabrikant Trajs, sumnjiv vlastima politički, morao je da plati ogroman porez a rečeno mu je da je to zato što je vođa Nemaca. On je međutim nabavio ključ plaćana poreza i zakonske naredbe, koje se baš ne pokazuju inače. Kad sam ga pitao otkud o se nasmejao i rekao mirno: lepo, iz ministarstva, od g. Nikolića, imam i ja prijatelja”.

Tako eto izgleda, iz bliza Žombolj koji je već natovaren na točkove, da ga odguramo u Rumuniju, sa svim njegovim Švabama, mlekom, Švabicama, poslaničkim kandidatima. U Rumuniji čekaju naša sela koja treba da dođu u zamenu.

Pre polaska voza za Kikindu, noću u kiši, našao me je birtaš stanice. I on mora da se seli. Mirno mi je pokazao ženu i sina, koji je kraj željezničke lampe učio čitanku Gece Kona i rekao: „Eto vidite, gospodine, nekuda moram sa njima. Ovo je dvadeset treća seoba moje porodice”. Bio je izbeglica iz Siriga, srpskog sela kraj Segedina, gde je bila ušla naša vojska pa izašla, a Mađari opet došli. Tamo je ostavio kuću i zemlju bud zašto. Sad se opet seli. Invalid je i nema desnu ruku.

 

(Politika, 9. i 10. decembar 1923. godine)

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.