Nedelja, 01.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Politika kao farsa

„Gogoland”, prema motivima književnog dela Janoša Hercega, režija Andraš Urban, Narodno pozorište Sombor
Сцена из представе „Гоголанд” (Фото: М. Ђурђевић)

Nastao prema motivima istoimenog romana somborskog književnika i akademika Janoša Hercega iz 1992. godine, tekst predstave „Gogoland” reditelja Andraša Urbana otvorene je i razuđene strukture. Predložak je za forumsko-dokumentarističko-muzičku predstavu koja eksplozivno istresa mnoštvo društveno vrelih pitanja, od položaja nacionalnih manjina, preko bankarskog ropstva, do političkog marketinga (dramaturg Kata Đarmati, kompozitor Irena Popović, muzičari Nemanja Bubalo i Lazar Lazarević).

Gogoland je imaginarna zemlja, antiutopija u kojoj vlada „demokratska diktatura”, gde je hipokrizija poželjan i podoban način mišljenja i delovanja. Glumci Biljana Keskenović, Branislav Jerković, Ivana V. Jovanović, Milica Janevski, Nenad Pećinar i Saša Torlaković predstavljaju Gogoe, stanovnike Gogolanda. Oni su bezimeni klovnovi, metaforički lakrdijaši, teatralno iscereni, tužno-smešni, uniformisano našminkani i obučeni, upadljivo drečavih, različitih boja perika (kostimograf Marina Sremac).

Pozornica je simbolički prazna, kao napuštena zemlja, država bez naroda kojoj su političari dovoljni (scenografija Urban). Tu gustu prazninu, povremeno išaranu dimom, Urban puni simbolički jakim, poetski prodornim slikama, ponekada i ogavnim, u svakom slučaju sa izraženim asocijativnim mogućnostima. To su prizori izlaženja iz mrtvačkog sanduka, uriniranja i pucanja na skulpturu labuda, zatim jedenja izmeta sa lopate, brutalnog komadanja Pijete, kao i potpuno opčinjavajuće finalne scene angažovanog bubnjanja crnih anđela, nakon duboko potresnog songa „Oteraj me dragi” i stihova „Nastaće mrak... Napuštena zemlja... Zemlja degenerika”.

Urbanov scenski jezik je vagnerovski totalan, prostor je sudara fizičke ekspresivnosti, jake vizualnosti, dubinski pomerajućeg muzičkog izraza, kolektivne igre glumaca, odsustva mimeze i izrazite metaforičnosti prizora, natopljenih samoironijom. Njegova režija je rastegnuta na polju tradicije neoavangarde, u smislu usvajanja i ponovnog oblikovanja ideja porođenih u nadrealizmu, dadaizmu, ekspresionizmu, futurizmu.

U nekoliko scena se pale svetla u celoj sali, teatar tada postaje forum, prostor zajedničkog mišljenja, cepa se granica između izvođača i gledalaca, akteri sa mikrofonima nam direktno postavljaju pitanja. Da li ćemo izaći na izbore, za koga ćemo da glasamo, da li podržavamo gej brakove, zašto idemo u pozorište? Problem društvenog značaja pozorišta se zatim produbljuje i postaje centralan, izuzetno provokativno postavljen, dokumentaristički stvaran. Pred nama i sa nama se užareno, ali i samoironično, razbuktava rasprava o funkcijama teatra. Da li je pozorište oblik utočišta, duhovne hrane, mesto prevazilaženja usamljenosti, prepoznavanja istine, snažne razmene energije, ili samo beskoristan luksuz? Izvođači izbacuju glasan vrisak protiv ovdašnjeg društvenog statusa umetnika i umetnosti, političkog obezvređivanja teatra, što se može smestiti u kontekst nedavnih javnih sukoba između političara i njihovih zahteva za racionalizacijom rada teatara i teatarskih radnika koji se na svaki način bore za opstanak.

To što su akteri iskeženi pajaci, arlekini koji stvaraju groteskni cirkus na ruševinama kulturnih i drugih politika, može se dovesti u vezu i sa tradicijom teatra apsurda. Može se shvatiti kao odjek beketovsko-joneskovskog veselog očaja ili tužne komedije življenja. Apsurdistički klovnovi su karnevalske figure kojima je sve dozvoljeno, dvoznačni su, istovremeno su zabavljači, ali i društveno-politički demistifikatori koji nas besramno gađaju istinama. Oni okreću društvo naglavačke, buntovno pokazujući da je svet cirkus. Njihova grotesknost je, po Janu Kotu, tragičnost prikazana u ogoljenijoj, beznadežnijoj formi. Katarze više nema, ostalo je samo keženje tih zgužvanih luda, kiselo-gorki osmesi tužnih Pjeroa.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.