Četvrtak, 09.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Pol Valeri u Trešnjevici

Slušam, vatra pucketa. Na suprotnoj strani brda, u Koritima, motrim svetlo. Obradujem se, nisam sam, pomislih

Slučaj je udesio da se posle nekoliko godina sretnem, ispred knjižare „Forum”, sa negda znanim piscem radio-drama i pripovedačem R. P. „Pogledaj”, i rukom pokaže na izlog knjižare u kome šljašte naslovi: „Ubistvo zbog droge”, „Oteto srce”, „Krvava sreća”, „Ponoćni zlikovci”. Zlate se slova autora. I ovo je, kaže, delo velike zavere. Prvo komunizam, da naučimo da ne radimo, onda su nam zajedničku državu pocepali ko svinje masnu torbu, pa su nas bombardovali, a sada nas mentalno razaraju, svest da promenimo kako njima pasuje. Zato sam pisaću mašinu spakovao, jer Balzak biti ne mogu, a ni ti Pol Valeri nećeš postati u Trešnjevici. Treba se držati Borhesove misli da je važnije ono što smo pročitali nego šta smo napisali.

On tako, a ja muku mučim oko registracije svog ubogog „gazdinstva”. Pišem ministarstvu poljoprivrede, ukazujem na zavrzlame, pitam: „Da li zna ministarstvo da je Srbija zemlja pustih sela i gladnih gradova?” Dobih odgovor 22. marta ([email protected]): „Zahvaljujemo Vam se na obraćanju, kao i na trudu koji ulažete da nam poljoprivredno zemljište bude obrađeno i nezapušteno.” (Ivona Ranković). Napušteno i pusto, ne vide da je skoro 2.000 sela prazno. Neće da obrađuju zemlju. Svi hoće hleba bez motike. Odavno je rečeno da je bolje biti poslednji u gradu nego prvi u selu!

U mom seoskom dnevniku piše: „Kad čitamo biografije Srba, obavezno nalazimo kako im je prvi životni uspeh bio kad su uspeli da pobegnu sa sela. Takvi selo nose kao strah i kaznu, a ne ljubav prema posedu i poštovanje predaka. Naravno, svedoci smo raznih muljavina zemljom i zemljoradnicima, dilom lopuža i hajduka od mnogo vrsta, a sve nekako uz prećutnu bar saglasnost države. Zato ne verujem da ova zemlja i ovaj narod mogu u dogledno vreme da kultivišu seoski posed, selo, unutrašnju Srbiju.”

Oni što o sudbini sela odlučuju ne pročitaše u „Politici” onaj potresni tekst „Tragedija srpskog sela Raške oblasti”, koji i sam doživljavam i uzaman ponavljam završnu rečenicu: „Ko spase srpsko selo spasao je Srbiju”; ne gledaju na TV „Zadnju kuću”.

Važna je birokratija, taksa da se plati. U katastru pokažem uplatnice i – klik, dobih uverenje. Pa to može svuda da se dobije, da se ljudi ne muče, da ne dangube! „Može”, kaže službenica, „ali se još ne praktikuje.”

Za popunjavanje formulara već otvoren biro. Umesto za pivo, čiča plati da mu listove ispune. Popunjava nezaposlena profesorka, snalazi se.

I stignem u selo, a sneg poče da pada. „Kako pada”, pita prijatelj u telefonskom razgovoru. Kao što pada, velim, i ložim vatru, dimnim signalima da oglasim povratak, ako povratka još ima. Iz već praznog sela, dva starca odoše 24. marta na onaj svet. Bio na sahrani. Lica ozbiljna, vetrom šibana, duva vetar, čujem kako govore da se samo na groblju sreću. I da je tamo bolje, jer otud se niko vratio nije. Pritiska prolećni posao, a vreme ne da da se radi… Za politiku niko ne haje, ne ide politika i motika.

Oglasna tabla prekrivena umrlicama. Sve ih je više. Od bombardovanja, od prskanja i hemije, tako misle, a ne misle, i ne mogu ništa da promene. Povećao se i broj polovnih auta. Sve je više i sekond-hend prodavnica…

Na pijaci umesto pozdrava pitanja: Jesi li prsko? I prsko, i prso! Nema ko da radi, nemaš kome da platiš. Kupim od čiče Milutina rakiju. Bolja je od boga, veli. Uzme pamet uveče, ujutru vrati, bog kada uzme, ne vraća. Čiča iz sela Šarenika, penzioner, radio u G. P. „Progres”, firma propala iako se zvala „Progres”. Bio kod privatnika do penzije. Sada kod njega rade tri penzionera iz Kragujevca. Nekad pravili automobile, sada okopavaju malinjake i voćnjake. I ne samo kod njega, kod mnogih, već ostarelih domaćina, penzioneri iz raznih gradova nadniče od Đurđevdana do Mitrovdana. Šalju pare deci koja čekaju posao, da plate komunalije. Knjiga o tome da se piše, ali ovo vreme ište druge teme.

O tome mislim dok sa sve manje snage radim u malom malinjaku. I opominjem poslovicom: Pitaće te starost. Mene, i ne samo mene. Povezujem, orezujem, a kiša rominja. Sa TV pljušte obećanja, Bora peva: Biće bolje, neko viče…

Slušam, vatra pucketa. Na suprotnoj strani brda, u Koritima, motrim svetlo. Obradujem se, nisam sam, pomislih i nastavih da čitam poeziju Pola Valerija. Kad ne mogu da budem, mogu bar da čitam.

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.