Ponedeljak, 02.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
UROŠ DELEVIĆ, Institut „Džon Daning” u Londonu

Kinezi na mala vrata ulaze u Evropu

Od oko 50 milijardi dolara investicija koje stižu u zemlje u tranziciji, iz Kine dođe polovina te sume
(Фото: Раде Крстинић)

Srbija ne shvata da se globalni ekonomski poredak promenio. Ugledni ekonomisti ponavljaju mantru da će samim ulaskom u Evropsku uniju priliv stranih investicija biti povećan. Onaj ko to kaže pokazuje da ne zna ništa o globalnim finansijskim tokovima. Ovim rečima ekonomista Uroš Delević, iz instituta „Džon Daning” u Londonu, čija su specijalnost strane investicije, započinje razgovor za „Politiku”.

– Pogledajte kako je kineski predsednik Si Đinping prošle godine dočekan u Londonu. Englezi, koji toliko drže do sebe i imaju imperijalnu prošlost, kineskog predsednika provozali su kraljevskim kočijama. To nikad ranije nije viđeno. Britanija je Kini time poručila: „Vi nama trebate”. Engleski novinari komentarisali su kako je to ponižavajuće za silu kakva je Britanija, da se London crveni od kineskih zastava. Bilo je neprihvatljivo da se na takvom nivou prima lider komunističke zemlje. Poenta je u tome da su Britanci na vreme uvideli kako će se stvari razvijati. I Kina je danas jedan od najvećih infrastrukturnih investitora u Londonu.

Ovde se govori o investitorima iz Kine, sa Istoka i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Da li kreatori ekonomske politike shvataju da se globalni poredak menja?

Ne bih rekao. Naša privreda se zasniva na saradnji sa tradicionalnim evropskim partnerima, što nije loše. Ali kad pogledamo globalna kretanja stranih investicija videćemo da najviše para dolazi iz zemalja u razvoju. Od oko 50 milijardi dolara investicija, koje stižu u zemlje koje su u tranziciji, iz Kine dođe polovina te sume. Paradoks neoliberalne ekonomije je što u teoriji nalaže da zemlje u razvoju moraju biti neto uvoznici kapitala. Što nije istina. Sve razvijene privrede su se razvile tako što su više investirale, nego što su primile kapitala. I ostvarivale obrnuti transfer tehnologije.

U Srbiji je opšteprihvaćena teza da smo suviše udaljeni od Kine da bismo im nešto izvozili. Kako nam je onda Kina dovoljno blizu da bismo od nje uvozili?

Tako što Kinezi, preko ekonomije obima, imaju više para da pokriju putne troškove, a mi nemamo.

Preko ekonomije obima imamo i mi jer u ovom regionu sve zemlje imaju potencijal da izvoze na azijska tržišta.

Postoji ovde i neka vrsta gadljivosti prema novcu koji dolazi sa Istoka. Niko ne postavlja pitanje privilegija kad se zbog „Ikee” izmešta naplatna rampa Bubanj potok, ali su pod znakom pitanja sve arapske investicije.

Potpuno ste u pravu. Kada je 2000. godine došla nova vlast, jedan od prvih poteza bilo je ukidanje ambasada po zemljama Bliskog istoka, Latinske Amerike i Azije. Na svaki način su pokušavali da dokažu da ovo više nije zemlja koja je deo kluba nesvrstanih, već je izuzetno svrstana uz zapadni politički klub. To je bila ključna greška, jer su ostala upražnjenja mesta u najbitnijim brzorastućim prestonicama širom sveta. Ovde stalno pokušava da se pokaže privrženost zapadnim vrednostima na taj načina. A kada je reč o institucionalnom okviru i vladavini zakona, tu niko ne želi da se dokazuje.

Sutra treba da bude potpisan ugovor o privatizaciji železare sa kineskim „Hestilom”. Koji je kineski interes da dođu ovde?

Realno, jedino Kinezi mogu da ulažu u tu industriju jer su jedini veliki korisnici čelika. Železara sama po sebi nikada nije bila sposobna da pravi profit. Ne mislim da svaka industrija mora da bude zastupljena i da se mora održati u životu ako pravi gubitke. Oni koji ne prave profit moraju da se transformišu.

Ako se i u Kini o industriji čelika piše kao industriji zalazećeg sunca, a radnici se i tamo otpuštaju, koji je njihov interes ovde?

Za Kineze je izuzetno značajno što mogu na mala vrata da uđu u Evropu kroz zemlje u tranziciji.

Da li Brisel podiže obrve i mršti se na investitore sa Istoka?

I kad su naši državni zvaničnici govorili o povećanju izvoza u Rusiju, zato što je EU uvela sankcije Rusiji, na Zapadu su se javljali oni koji su govorili kako to sa moralnog aspekta nije u redu. To su metodi kojim se maltretiraju male države i poslušne vlade. U ozbiljnim ekonomskim odnosima niko nije gadljiv na novac. Šta je nateralo Kamerona da razmisli o državnoj pomoći „Tata stilu” u Velsu, ako nije ni trepnuo kad je ugašeno više od 4.000 radnih mesta u čeličnoj industriji?

„Tata stil” zapošljava veliki broj ljudi u socijalno ugroženim sredinama. To bi bio veliki udar na zaposlenost, ali i politički problem, jer ide referendum i idu izbori.

Ako je odluka britanskog premijera racionalna, da li je onda racionalno i kad Vučić kaže da RTB „Bor” ne može da ode u stečaj, jer zatvara istočnu Srbiju?

Ponašanje ovdašnje vlasti je kontradiktorno. S jedne strane se štiti RTB „Bor” od stečaja, a s druge strane se zalaže za prodaju najprofitabilnije i najjače domaće kompanije i u regionu.

Znači, Vi mislite da „Telekom” ne treba prodati?

Kompanija je izuzetno profitabilna. Svaki kupac će otplatiti investiciju za pet do sedam godina. Posle toga ima čist profit. Iza prodaje stoje politički razlozi da novac ode u potrošnju.

Zar nisu politički razlozi iza toga da „Telekom” ostane u državnom vlasništvu? Jer je to poligon za udomljavanje parijskih kadrova, za plaćanje raznih sponzorstava sportskim klubovima…

Ma, nije moguće. Ako se problem lošeg upravljanja rešava prodajom, pa hajde onda da privatizujemo i vojku i policiju i da ovo bude jedna privatna država. Ali postoje ovde i veći problemi. Do 2050. godine u Srbiji će živeti dva miliona ljudi manje nego danas. U narednih 50 godina, prosečan prihod srpskog državljanina biće svega 50 odsto prosečnog dohotka u zemljama EU.

Možemo li nekako da se borimo protiv tih brojki?

Uvek se setim Belorusije kojom nikako nisam fasciniran, ali ne može da se ne vidi da prosečan građanin Belorusije zaradi 25 odsto više nego građanin Srbije. Slična je i veličina države i socijalistička prošlost i institucije. Razlika je u tome što oni nisu išli na radikalan neoliberalni ekonomski koncept.

Mnogi će vam reći da nismo imali ni „L” od liberalizma. Da jesmo, ne bi privatizacija trajala toliko dugo.

Liberalizam ne znači samo privatizaciju, već i potpuno odbacivanje barijera za slobodnu međunarodnu trgovinu. U tome smo, izvinite, prednjačili.

Hoćete da kažete da je jednostrano potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u vreme vlade Mirka Cvetkovića bila greška?

To ne samo da je bila greška, već je u domenu krivične odgovornosti. Ne možete jednostrano primeniti ugovor o međunarodnoj trgovini sa drugom zajednicom, a da nemate reciprocitet u trgovini. To je van pameti i to se na mnogim međunarodnim forumima navodi kao primer greške u postupanju.

Kad to tako kažete, mislite li onda i da je sporazum sa MMF-om protiv naših nacionalnih interesa?

MMF uopšte nije razvojna institucija. Aranžman s njima je garant da smo sposobni da vratimo dugove. To ne znači da smo sposobni da stvaramo domaću vrednost i pravilno obavimo distribuciju. Slušati savete MMF-a, pri ovolikoj nejednakosti i siromaštvu, pod izgovorom da će to povećati strane investicija, suludo je. To je zaostala navika iz devedesetih godina, kada su međunarodne institucije pod vođstvom SAD rukovodile vladama po svetu. Imate međunarodne institucije koje ne interesuje da li imate aranžman sa Fondom.

Koje?

Azijska infrastrukturna investiciona banka, na primer. Koja u zemlje u razvoju ulaže 100 milijardi dolara, i koju baš briga da li imate program sa Fondom. Recite mi, koga konkretno zanima taj aranžman sa MMF-om.

Mislite na kreditore?

Koje kreditore? Zapadne? A da li će zapadni kreditor i dalje biti kreditor? Zašto kad nam zafali novac u budžetu idemo u Abu Dabi? Zašto ne idemo u Nemačku? Jer i Nemačka nema odakle da nam da. Ovde se ne shvata da se svetski ekonomski poredak radikalno menja. Da se osamdesetih godina, kada je pao Berlinski zid, ovde neko pojavio sa pričom o evropskoj integraciji i privatizaciji, to bi imalo savršenog smisla. Međutim, mi smo tada imali poplavu socijalističkih ideja i to u trenutku kada se Berlinski zid rušio i kada je čitavom svetu bilo jasno da je to neodrživ ekonomski model. Danas, kada je neoliberalizam popucao po svim šavovima, mi se njemu okrećemo. Bojim se da će ljudi naših godina, kada budu doživeli duboku starost, shvatiti da smo pogrešili, kao što su generacije naših roditelja shvatile da je socijalizam bio greška.

Komentari67
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.