Tri nijanse plave

Iako su četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom obećavale gledaocima da će ih u izbornoj noći, 24. aprila, preliminarno – neke su samouvereno tvrdile čak i ekskluzivno obavestiti o prvim rezultatima, to se nije dogodilo.

Prve procene su varirale, brojevi su se menjali i umesto da kako je planirano, sa gostima u studiju razgovaraju o rezultatima, novinari-domaćini emisija su bili prisiljeni da razgovor vode na temu „šta će biti ako bude”. Naravno da to nije krivica, ni novinara, ni televizija, ali treba biti umeren u obećanjima!

Naročito su se u neobranom grožđu našli televizijski izveštači iz izbornih štabova i sedišta stranaka.

Naime, čelnici političkih partija se nisu pojavljivali pred kamerama do kasno u noć pa novinari nisu imali ni sagovornike ni izveštaje sa prvih konferencija za štampu, sem podataka koji su stizali u sve redakcije i koji su se međusobno razlikovali u zavisnosti od toga iz koje su agencije stizali, a menjali se iz minuta u minut.

Tako su gledaoci bili u situaciji da se odluče za onaj program u kojem su učestvovali njima zanimljiviji i simpatičniji analitičari, novinari, profesori univerziteta ili druge javne ličnosti, ili za one čije im se šarenilo virtuelnog studija više dopadalo.

U prvim izveštajima o rezultatima parlamentarnih izbora najteže su mogli da se snađu gledaoci Radio-televizije Srbije – bez obzira na to što je javni servis te noći angažovao veliki broj svojih iskusnih novinara Informativne redakcije – jer je njihove izveštaje na ekranu pratila grafika koja je prikazivala procente dobijenih glasova a stranke su bile označene u crvenoj, beloj, tri nijanse plave boje...

Samo nije bilo napisano na koju stranku se odnosi koji procenat. Tako ste znali koliko su procenata dobile tamnoplava, koliko svetloplava, a koliko tirkiznoplava (koje su bile oko cenzusa), ali ne i koje su to stranke. Osim ako ste imali pored sebe papir i olovku i beležili ono što su izveštači čitali, ali za to vam nije bila potrebna televizija.

Razgovori u studiju bi bili daleko dinamičniji i zanimljiviji da su stigli i rezultati lokalnih izbora i da su već tada znali za podatak da je u Mladenovcu 13 mandata osvojila stranka pod nazivom  SPN (Sarmu probo nisi) i nosilac liste, student komunikologije  Luka Maksimović alijas Ljubiša Preletačević Beli. Lista „Beli – Samo jako” koju predvodi izmišljeni lik zauzela je drugu poziciju u Mladenovcu, iza liste „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”.

„Beli – Samo jako” su počeli kao parodija političkog sistema, a da imaju veliku podršku pokazalo se već tokom sakupljanja potpisa za kandidaturu na izborima jer su na kraju imali dvostruko više potpisa nego što je bilo potrebno da bi predali listu. I dok su druge, ozbiljne stranke svojim potencijalnim glasačima na štandovima delile materijal sa svojim programom, upaljače i hemijske olovke, Beli su poklanjali „diplome vikend fakulteta” i za celokupnu kampanju potrošili četrdeset hiljada dinara, onoliko koliko je koštalo štampanje „diploma”.

Ne treba se plašiti za budućnost naroda koji ima smisao za humor, mada se iz ovog mladenovačkog iskustva mogu izvući sasvim ozbiljne pouke o tome koliko su ljudi željni novih lica na političkoj sceni i koliko zapravo, novac potrošen na predizborne kampanje nije, automatski, i dobro utrošen novac.