Ponedeljak, 17.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Politika u Srbovcu na Kosovu

Selo iz kojeg se niko nije selio

Ovde je naša zemlja, ovde su naša brda i pitome doline, samo ovde blago i tek nekad plahovito teče modri Ibar, poručuju meštani Srbovca
Србовац: први житељи скућили су се још пре три века (Фотографије Биљана Радомировић)

Srbovac, Zvečan – I ovog Uskrsa, šestu godinu zaredom, okupiće se meštani sela Srbovca i okolnih sela iz Mitrovice i Zvečana, pred Crkvom Hristovo vaskrsenje, gore na ledini, da proslave najradosniji pravoslavni praznik. Svi svečano obučeni, i mlado i staro, na uskršnju trpezu izneće najbolja kosovska jela, najlepše ofarbana uskršnja jaja.

A dugo se većalo gde će seljani Srbovca, sela koje se pružilo uz sami magistralni put Kosovska Mitrovica – Raška, sagraditi crkvu, koje ovde nikad nije bilo. Našli su, davno, crkvinu kraj Ibra, ali su odustali da tu grade, jer se tražilo mesto gde će se crkva videti, gde god da ste u selu.

Darovali su Radenkovići imanje, pa se odskora „Hristovo vaskrsenje” diglo na par koraka od magistrale, vidi se gde god da ste u selu sa više od 400 duša.

Odavde, iz Srbovca, sela u opštini Zvečan, nikad se niko nije selio. Ovde su samo dolazili. Zabeleženo je da su se prvi žitelji skućili još pre tri veka. Odlazilo se tek u najbliži Zvečan, u Kosovsku Mitrovicu, ali se znalo da su pod okriljem sela, jer je sve to od njih daleko na pet ili osam kilometara.

Kuće zbijene, sve jedna do druge. Grade se nove, ali se i održavaju i one pokrivene ćeramidom. Ne dopušta vredan narod da ih pojede zub vremena.

Najbrojniji su ovde Radomirovići, Radenkovići, Milisavljevići, ali je mnogo i Anđelkovića, Jevtića, Krsmanovića...

U kući smo Jerotija – Jera Radomirovića, staroj, pokriveno ćeramidom, dok sunce peče po čardaku, punom vreća oraha. Kuća je to nekadašnjeg predsednika opštine Sokoličke, davnih tridesetih godina prošlog veka, a ostalo je upamćeno da je na belom konju ulazio u Kosovsku Mitrovicu.

– Pripoveda se da je u vreme kraljevine, onako krupan, visok, kao kakav beg, na belom konju ulazio u Mitrovicu, dok je sve oko njega prštalo. Ljudi su ga pozdravljali, voleli, jer se znalo da iako bogat, najbogatiji u srezu, nije odvajao bogatog od sirotinje. Nadaleko je bio čuven, a sa braćom je držao majdan iznad sela i tamo ka Grabovcu, odakle se vodenički kamen prodavao širom zemlje – govori nam u dahu Nebojša Radomirović (59) dok u krilu drži uramljenu povelju, koju je njegovom pradedi, „utemeljivaču, privredniku, predsedniku opštine Sokoličke”, dodelilo Srpsko poljoprivredno društvo u Beogradu, 20. juna 1931. godine.

Stopama pradede krenuo je i Nebojša, jer ga je selo, kako kaže, proglasilo za najboljeg privrednika. Iako su mu žena, deca i unuka u Kosovskoj Mitrovici, on neće i ne želi iz sela. Sagradio je i novu kuću, a do grada ide kad baš ima posla.

Ali je zato stigao i do Holandije, gde je svojevremeno osvojio dve zlatne medalje u kulinarstvu. Poslednjih godina stigao je i do Danske, Švedske i do Srba u Albaniji, gde je đacima srpskih škola odneo bukvare, knjige, sveske, đački pribor.

Dok sedimo u hladu lešnika, u avliji gde je nekad rastao crni dud na koji su se pela sva srbovačka deca, Nebojša, koji je zamenik predsednika sela, kaže nam: – Odavde se nikud ne ide. Ovde je naša zemlja, ovde su naša brda, pitome doline, gore podno kopaoničkog venca, samo ovde blago i tek nekad plahovito teče modri Ibar.

Na ulici, tu do same prodavnice, koju su nekada zvali kafana, doskora jedine u selu, gde se još uvek može izvaditi hladna voda čekrkom iz bunara, Duška Radomirović (62), visprena žena, britkog uma kaže:

– Nekada se selo u ovoj prodavnici hranilo. Sad tek prodam nekoliko hlebova, mleka. Evo, u mojoj kući, nas četvoro, živimo od penzije, a deca završila fakultete. Posla nema. Sin osam godina čeka svoje parče hleba. Isto i ćerka. A muž i ja, zajedno, radili smo 85 godina. Teško je kad gledaš da ti deca u snazi sede bez posla, a godine su dali na knjigu.

Nekada su se tu u „kafani” pili prva „kokta”, „jupi”, „oranžada”, prodavao šećer u kocke... Bogato je i nekako otmeno oduvek bilo ovo selo sa prostranim avlijama, koje su mirisale na tek opran veš, na prtene košulje i rukom tkane ćilime. Ovde su se, pričaju, seljani varoški ponašali i prema svakom gospodski ophodili.

A živelo se i od poljoprivrede, stočarstva. Pune štale goveda, ovaca, koza. Sada u celom selu – jedna krava. Na guvnu smo, gde se nekad do kasno u noć, il’ po mesečini do ranog jutra, komešao kukuruz, slagala tala, spremala „zaira”  za duge i hladne zime.

Sad su tu, na ogoljenoj ledini, samo prazne, dotrajale plevnje. Još se oseća miris tek osušenog sena, gore pokošenog u brdima ka Vlajni, Žažu, ka Boljetinu, selima nastanjenim Albancima, sa kojima su Srbovčani sklopili, davno, prećutni sporazum o „nenapadanju”.

Da, pričaju seljani, s kraja prošlog veka, Isa Boljetinac je dao „besu” da će se sela čuvati, da nikad nijedan Albanac neće nauditi Srbima u Bugariću, kako se nekad selo zvalo.

Donosi vetar miris tek ozelenelog ruja. Miriše i sad, kao u jesen, kad se cela dolina više sela oboji kao krv crvenom bojom. Nekada su ove vredne žene kosovske pređu bojile u boje božura, u boju ruja. Ovo je selo dece i mladeži. Ali i selo neoženjenih i neudatih.

– Više od četrdesetoro dece ima ovde, a školu pohađaju u selu Grabovcu. Tu, do četvrtog razreda, a onda u Zvečan. Ali, šteta je što je ovde mnogo mladog sveta neoženjeno. Svi radni, vredni, al’ eto, nema devojaka koje će u selo – priča predsednik sela Časlav Radenković (47), dok nas bije vetar gore kod crkve, koja je, kako kaže, nikla i sagrađena, najviše zahvaljujući protojereju stavroforu Miliji Arsoviću, namesniku mitrovačkom.

Pomogla je i Eparhija raško-prizrenska, Kancelarija za Kosmet, ali i seljani i brojni donatori. Među prvima novac su dali Radašin i Ratko Pavlović iz sela Žerovnice.

Briše vetar, dok pogled puca na Valač, selo naspram Ibra, čiji su seljani vekovima okrenuti Srbovcu. Najviše zbog puta, zbog mosta, koji spaja dve strane Ibra.

Koji spaja ova dva sela, iako Valač pripada Mesnoj zajednici Banjska. A tu, kraj Ibra, tek pukle vrbove grane. Posađene bašte, poorane njive. Krenula pšenica, talasaju se polja žita, raži i ovsa.

Puk’o aprilski dan, do u podne leden, do mraka kao usred leta. Kažu seljani, ubio mraz voće, ubio tek zasađen rasad.

– Tako je Bog hteo – reče nam žena iz roda Anđelkovića, koja uz sami Ibar prebira po bašti. Trebi od kamenja. Kod svake bašte stablo oraha. I njih odneo mraz.

Časlav ima četvoro dece. Ćerke udate, mlad postao deda. Sagradio novu kuću, u prizemlju otvorio prodavnicu. Puna robe, kao da ste u najboljem srbijanskom marketu.

Na seoskom igralištu puno dece. Dečak sa dva imena – Đorđe Viktor Radenković (12), Strahinja Vukmirović (11) i Milan Tajković (13) izvode vratolomije biciklom.

– Ti, Đorđe ko devojčica – pokušasmo da započnemo priču. Smeje se, dok ga dvojica drugova zadirkuju. Srame se, ostavljamo ih igri.

Tu, naspram crkve, dok put seku kamioni, luksuzna kola i svi oni koji bi put centralne Srbije, a ovuda moraju da prođu, seo da se odmori Zlatko Miljković (53), jedini kovač od Mitrovice do Zvečana i šire.

– Klepanje sekire petsto dinara, držalice prodajem po dvesta. Sve poljoprivredne mašine oštrim, a vatru založim kad se dosta alata sabere. Donose da im oštrim alat kojim seku kamen za crkve, koje se u poslednje vreme svud ovuda grade – priča nam Zlatko, koji sa porodicom živi u mahali zvanoj Milisavci, jer najviše ima Milisavljevića.

U jednoj od kafanica i Milija Milisavljević (57), radnik „Trepče”, naočit, čujemo vredan, kućevan, ali neoženjen. Kaže, kad nema posla, krene sa društvom gore, brdima ka Grdeču, gde retka vrsta lala raste. Jedinstvena u svetu, nazvana „srbovačka lala”.

Brani se Milija, šali se društvo, hoće, kažu, na silu da ga ožene. Prebrojavaju, tu, dok ubijaju vreme u mezetluku Dragan, zvani Čvoro, Nebojša, Čajo, Zlatko i Goran, da u selu ima 35 što neoženjenih, što devojaka koje čekaju priliku. Udarili u priču, smeh... a sve zalivaju – ko pivom, ko vodom iz Drenovca. Odozgo iz brda, za koju niko ne zna gde izvire.

Selo poodavno ima gradski vodovod. Nedavno su uradili i trotoare oko puta, ali i autobuska stajališta. Odavde idu autobusi put Srbije, ali i put Kosova.

Ne zaobiđosmo kuću Vida i Mice Radomirović. Napunili po sedam decenija. Više od 13 godina tuguju za sinom jedincem, koji ode od strahota Košara.

– Bio nam je uzdanica. Bio nam je sve. Dobar đak, odličan student, dobar sportista. Dobar sin, muž i otac. Ode naša snaga, kad je trebalo da živi. Pokosi ga bolest. A bio je, kažu, dobar drug, dobar vojnik – plačući žali za jedincem majka dok miluje svud okolo slike Nenada – Nena Radomirovića, vojnika s Košara, koji je tek trebalo da živi.

Dolazila je, kažu roditelji, pre neki dan inostrana televizijska ekipa da snimi film o Nenadu. Išli su i na groblje, gde počiva ovaj mladi Srbovčanin, da posete njegovu večnu kuću, gde roditelji svakodnevno idu. Gde suzama zalivaju zemlju i tek procvalu dušu sina jedinca.

Komentari11
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.