Šlag u lice

Ko je kriv za to što su primitivni sadržaji popularni, a emisije i razgovori sa (i o) pametnim ljudima, sa obrazovanjem i učinkom, tavore na dnu liste gledanosti?

Da li su stasale generacije gledalaca vaspitavanih na turbo-folk kulturi koje okreću leđa kvalitetnim programima ili je krivica na televizijama koje promovišu sopstveni neukus, dajući mu dobre termine i svu moguću logističku podršku?

Da li su televizijski autori zaboravili da studiozno osmišljene emisije ne mogu biti dosadne, svedene na beskrajne razgovore oči u oči uz, po pravilu, lošu scenografiju i sa još gorim osvetljenjem i režijom?

Naime, u ovoj su zemlji gledaoci voleli Kino oko, Petkom u 22, Dvogled  Maksimetar, Karavan, Šou Sedmorice mladih, Bolji život, Sagu o Forsajtima... mnogo godina pre latinoameričkih, turskih i indijskih serija...

Ako su devedesete godine prošlog veka u našoj zemlji ispunile zadatak u anesteziranju ljudi, i to činile sa  kaleidoskopom koloritnih ličnosti, banalnih sadržaja i još banalnije muzike, koja se, nažalost, održala do danas, šta će nam tek doneti tabloidizacija medija?

Pre nekoliko nedelja pisali smo o morbidnoj fascinaciji smrću naših poznatih glumaca, neprimerenim kadrovima snimljenim na sahranama, koji nisu odavali poštovanje preminulima i tuzi porodica i prijatelja, nego su na senzacionalistički način tragali za snimkom bola, posebno onih kod prijatelja i kolega koji su poznati javnosti.

U tome su još dalje otišle brojne dnevne novine za koje pre toga nismo ni primećivali koliko su tabloidne, a u televizijskim  rubrikama „listamo  štampu” senzacionalistički naslovi su dobijali vetar u leđa.

U međuvremenu je sve postalo još gore i kao da su događaji iz prošlog meseca bili vežba da se sa većom silinom i bezosećajnošću izveštava sa četrdesetodnevnih pomena Draganu Nikoliću i Marinku Madžgalju i o ubistvu Jelene Marjanović, o bolesti Velimira Bate Živojinovića i nesrećnom padu Nede Arnerić.

Paparaco snimatelji i novinari kakve smo doskoro samo gledali u filmovima činili su nam se kao holivudsko preterivanje, a sada kao hijene po Beogradu obilaze mesto zločina i bolnice, raspituju se kod članova porodica, kod prijatelja, kod „anonimnih izvora” iz policije ili zdravstvenih ustanova.

Pravilo je: ako nema novih vesti, upotrebi ono što imaš – maštu – i izmisli sopstvenu verziju tuđe nesreće, a urednik će već dati naslov koji će „vrištati” sa novinskog kioska, sa portala na internetu ili će biti pročitan u nekom televizijskom jutarnjem programu.

Kako sad, sa aspekta televizijske zabave, izgledaju bezazleno i smešno turbo-folk iz devedesetih, pejdžeri i zlatni lanci, trenerke i melodije kao sa talasa Radio Teherana... Za sve to vreme junaci rijaliti programa se tuku, čupaju za kosu, polivaju sokovima, izgovaraju najstrašnije psovke, skidaju odeću ili imaju seks pred kamerama.

Na Pinkovoj „Farmi” su imali zadatak da jedni drugima zarivaju lice u tanjir pun šlaga, a voditeljka je to pratila očima sudije i komandovala „moraš razmazati sav šlag, ne sme ništa da ostane”. I Vesna Zmijanac je dobila šlag u lice!

I u tome je razlika. Verovatno se devedesetih godina folk-zvezdi to ne bi desilo!