Sreda, 08.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
RAZGOVOR NEDELjE: DUŠAN TEODOROVIĆ, akademik

Ponižavajuće je da vlada poništava konkurs za naučnike

Ne imponuje mi vlada koja je sticala diplome po privatnim fakultetima, uključujući i šefa države, sporna je ambicija premijera da bude arbitar u vezi s doktoratom ministra policije
(Фото: Д. Ћирков)

Profesor Dušan Teodorović sa Saobraćajnog fakulteta u Beogradu održao je ove nedelje u SANU svoju pristupnu besedu za redovnog člana Akademije, na temu „Modeliranje saobraćaja”, i, pričajući o virtuelnim pčelama, slušaocima je na interesantan način približio ovu stručnu temu.

Naš sagovornik je član Evropske akademije nauka, profesor emeritus na američkom Državnom univerzitetu u Virdžiniji, gostujući profesor na Univerzitetu u Delaveru (SAD), u Sinču (Tajvan) i u Kopenhagenu. Objavio je 78 radova u međunarodnim naučnim časopisima, a ukupna citiranost njegovih radova prema bazi Google Scholar iznosi 4.554. Bavi se problemima saobraćajnog inženjerstva.

– Razvoj upravljačkih strategija u saobraćaju promenio je čovečanstvo u 20. veku, napravio od sveta globalno selo u kojem za 24 sata možete da stignete do Novog Zelanda ili Patagonije. To je dovelo do promena u načinu organizacije gradova, ali i ružnih posledica, jer godišnje na auto-putevima u svetu pogine oko milion i po ljudi. Postavlja se pitanje da li mi želimo tako da živimo ili postoje alternativna rešenja. Tu spadaju pitanja poput onog kako da upravljamo s 5. 000 aviona koji lete iznad Amerike i da ih bezbedno spustimo. Mi pravimo matematičke modele i razvijamo te softvere – kaže Dušan Teodorović.

U Virdžiniji ste dobili grant Američke agencije za nauku za vaš projekat koji se bavi optimizacijom kolonijom pčela. O čemu je reč?

Osmislio sam 2001. optimizaciju kolonijom pčela, inspirisanu ponašanjem pčela u prirodi. To su socijalni insekti – kada skupljaju hranu pčele sarađuju, jedna drugu obaveštavaju gde je poljana ili cvet i jave: „Tamo ima dobrog nektara, pođi sa mnom!” Napravili smo softver koji rešava složene inženjerske probleme, na primer, kako napraviti rute vozila koja u jednom jutru treba da isporuče robu na 1.000 adresa, s tim da što manje kilometara pređu, i sa što manje vozila. Ili, kako da na raskrsnici delimo zelena i crvena svetla tako da za sat vremena ukupan broj vozila najmanje čeka. Softver je baziran na ponašanju agenata-virtuelnih pčela, koje drugim pčelama po povratku u virtuelnu košnicu jave: „Našao sam za ovaj problem rešenje koje obećava” i u sledećim koracima zajedno tragaju za najboljim rešenjem. Modeli sa pčelama kod nas se ne primenjuju, a u svetskim časopisima citirani su više od 1.500 puta.

Matematički ste opisali i donošenje odluka u saobraćaju?

To sam radio kao gostujući profesor u Delaveru 1989. Ljudi u saobraćaju donose odluke na nivou svojih percepcija. Kad menjate traku na auto-putu, nikoga ne pitate, procenite i samo se ubacite između dva automobila. Primenjivali smo teoriju fazi skupovi i fazi logiku da opišemo te percepcije. Bavio sam se i upravljanjem poremećajima u saobraćaju. Kad je aerodrom zatvoren zbog magle, treba da rotiramo 250 aviona na mreži. Ako smestite 100 putnika u hotel i za svakog platite 150 dolara, tom odlukom napravili smo 15.000 dolara trošak. Moramo u trenutku da ponudimo rešenje na osnovu softvera kako da se najbolje i najbrže reši taj problem.

Dugo predajete u svetu. Koja iskustva možete da prenesete našoj sredini kada je naučna zajednica u pitanju?

Kad vidite kako je nauka organizovana u Americi, Japanu, Australiji i čitavoj zapadnoj Evropi, dolazite do poražavajuće činjenice da samo Albanija, Crna Gora, BiH i Srbija imaju ministarstvo nauke. Sve druge zemlje imaju agenciju ili fond za nauku, što imaju i Slovenija i Hrvatska. Država daje budžet, u bordu sede 24 naučnika s impresivnim biografijama, bez mešanja političara u njihov rad. Srbija mora da iskorači i kaže da neće nikakva vlada da poništava naučni konkurs jer je to ponižavajuće za naučnu zajednicu. Nauka treba da se ostavi naučnicima, a onda svaki naučnik da otvori profil na Google Scholar, gde se vidi šta je objavio, ko ga je citirao, koliki ima Hiršov indeks. Drugo, u svetu ne postoje asistenti na fakultetima i oni nisu u radnom odnosu. Ko radi master ili doktorat, ima stipendiju i za to vreme drži vežbe studentima. Docent, što je najniži nastavnički čin, nema stalan posao i ima šest godina da se dokaže. Oko 38. godine gleda se da li je dovoljno dobar da dobije zvanje vanrednog profesora i privilegiju da ne može da izgubi posao. Gledaju mu publikacije, časopise, citiranost, projekte, kako su ga ocenili studenti. U Srbiji se s 23 godine zaposlite na fakultetu i ostajete do penzije. Ja sam, recimo, napisao deset projekata za američku Agenciju za nauku, a prošla su mi samo dva. Takođe, dva redovna profesora u Americi nemaju istu platu i razlika može da bude trostruka, jer ako neko donosi univerzitetu pet miliona dolara godišnje u projektima, on mora da ima i veću zaradu.

Sistem mora da se resetuje
Kako ocenjujete Verbićev rad?
Neću da ga napadnem. Trudio se, uradio je maksimum što je mogao, ali za neke stvari je potrebno vreme. Postao je ministar samo šest meseci posle odbranjenog doktorata i time sam sve rekao. Ne verujem da pitanje nauke može da rešava neko bez značajnog međunarodnog iskustva, neko ko ne zna kako funkcionišu strani univerziteti, gde su fondovi, pravila za izbor u zvanje... Ko nema to iskustvo, neka ne pokušava.

Kakav je vaš stav o poništavanju konkursa za naučnoistraživačke projekte?

Kod nas ima 18.000 naučnika, a zapravo je tri puta manje onih ozbiljnih. Imam primedbe na konkurs, ali ne bih ga poništio. Prvi put su urađene stvari koje su dobre. Na primer, neko napiše rad, a ostali se potpišu kao koautori i tako napreduju u zvanje, a na ovom konkursu neće dobiti svi koautori isti broj poena, kao pre, već dele poene po broju autora. Loše u konkursu je što se gleda samo poslednjih pet godina u karijeri, a trebalo bi da se uzme u obzir sve što ste uradili. Moramo da se naviknemo i na instituciju nezavisnog recenzenta. Pošaljite rad stranom časopisu, oni nađu recenzenta u Japanu, Argentini i dobijete izveštaj – da je rad odbijen ili ima potencijala, ali morate da uvažite primedbe recenzenta, pa da opet probate, dok vam rad ne objave.

Zašto naučna javnost s više strasti progoni sumnjive doktorate političara, a radije ćuti o plagijatima svojih kolega s Beogradskog univerziteta? „Politika” je pisala o profesorki Lidiji Radenović s Biološkog fakulteta, za koju se sumnja da je plagirala rad, i još nema epiloga, kao ni u aferi „Indeks”.

Ne znam konkretan slučaj, ali slažem se da je to potrebno da se priča i o državnim fakultetima. Na skupu u SANU naveo sam više desetina imena zaposlenih na državnim fakultetima kojima je u stranim časopisima poništen rad zbog plagiranja. Reč je o Biološkom, Šumarskom, Rudarsko-geološkom, Pravnom u Kragujevcu, FON-u, Medicinskom fakultetu, Farmaceutskom... Beogradski univerzitet ne oglašava se o ovim pitanjima, a SANU ne može ništa dalje da uradi jer Akademija nije izvršna vlast, nemamo pravo niti nameru da idemo u operativni deo. Mašinski fakultet u Kraljevu tada sam više prozvao, zbog sporadičnog slučaja, nego što je trebalo i zbog toga im se izvinjavam. Naveo sam da je Emilija Stanković s Pravnog fakulteta u Kragujevcu, nekada pomoćnik ministra prosvete, unapređena u redovnog profesora za Rimsko pravo, tako što je objavila dva rada, uzevši ih iz disertacije Nikol Žihe iz Zagreba, koja je dokazala da je reč o plagijatu. I niko ne sme da kaže: „Ljudi, ovo je carevo novo odelo”. FON je, recimo, prednjačio s objavljivanjem u sumnjivim časopisima, a svi su ostali u zvanjima. Platili su 300 dolara u rumunskoj „Metalurgiji” i objavili su im rad.

Bili ste u Komisiji za akreditaciju za vreme ministra Žarka Obradovića i obrazložili ste ko ne može da dobije dozvolu za rad (Evropski univerzitet, Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru). Zašto su na na kraju svi dobili akreditaciju?

Predlozi Akreditacione komisije kojima se uskraćivala akreditacija pojedinim institucijama bili su detaljno obrazloženi, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje je pobijao ova rešenja i davao akreditaciju bez obrazloženja. Samo rektor privatnog Evropskog univerziteta dao je 70 doktorata, a političari su dobijali doktorate usput. Doktorat znači da pet-šest godina samo radite doktorat i da spavate. Viđao sam u svetu ljude koji donesu poljski krevet u laboratoriju, dok rade eksperiment za doktorat, a kod nas odete po doktorat u Mladenovac. Meni ne imponuje ni naša vlada koja je sticala diplome po privatnim fakultetima, uključujući i šefa države. Polemisalo se o tome da li je to regularna diploma, ja sam siguran da jeste. Tu nije ništa sporno, sporno je kako mu se zovu tri najbolja druga sa studija s kojima je pio kafu u kafiću kada gube časove. Sporno je što premijer ima ambicije da bude arbitar u vezi s doktoratom ministra policije. Poražavajuće je i što privatne kompanije traže studente koji su diplomirali na državnim fakultetima, a oni s Megatrenda po partijskoj liniji se zapošljavaju u državnoj upravi.

Sada ste u Odboru za visoko obrazovanje SANU. Od čega treba početi da bi se uredilo stanje u nauci?

Svet ima integrisani univerzitet što znači da se studenti ne upisuju na fakultet nego na univerzitet. Ne upisuju se na političke nauke ili na hemiju, nego na Harvard. Svi fakulteti su na jednom mestu i prve dve godine studija su zajedničke za srodne studije. Kod nas novac drže fakulteti i vode svoje autonomne politike. Integrisani univerzitet je dobar zato što oni kažu: „Razvijaćemo molekularnu biologiju; ona nam je sada bitnija od političkih nauka, jer imamo suficit i inflaciju političara u ovom trenutku”. Kod nas niko to neće da kaže i mi finansiramo sve podjednako! Drugi problem je što naši mladi ljudi nemaju međunarodno iskustvo. Ja sam progledao na postdoktorskim studijama u Danskoj i na Berkliju. Osam godina sam bio napolju i znam šta to znači. A kod nas jedino hemijski fakultet u Beogradu i u Kragujevcu imaju uslov da mora da se ide na postdoktorsko usavršavanje.

Komentari125
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.